Život iza reklame

Jedna od mnogih reči koju pozajmljujemo iz bogate riznice našeg jezika, ne zapitavši se nad njenim smislom, jeste „vaspitanje“. Ako bismo u miru promislili značenje izgovorenog pojma, otkrili bismo da je vaspitanje – ono čime smo hranjeni.

 

Iako je nemoguće odrediti koliko dugo ljudi razgovaraju, toliko da je do nedavno postojala zabrana akademske rasprave o tom pitanju, neosporno je da je jezik odvajkada služio ljudima da prenesu mlađim naraštajima tekovine društva iz kojeg su potekli. Ne ulazeći u sadržaj ma koje od tradicija koje su se razvile na našoj planeti, sa sigurnošću možemo reći da je u predaju lokalnih koncepata i pređašnjih saznanja ulagano mnogo. Pokolenja su hranjena pesmama, bajkama i legendama, uz pratnju muzike i plesa, pred spomenicima i hramovima. Sve te slike i zvuci, praćeni porukama i magijskim frazama, urezuju se čoveku u svest i prate ga do kraja života.

Situacija se prošlog veka naglo promenila. Ulogu ovih, koliko-toliko umerenih vidova uticaja na ljudsku svest preuzeo je daleko snažniji medij – televizija. Njena moć da dopre do mnjenja stotine hiljada ljudi istovremeno (koju su vrlo brzo uvideli državnici i političari), zasniva se na istim mehanizmima putem kojih smo vekovima usvajali iskustva starijih; bilo da su to nekadašnje filmske novosti pre projekcija ili blok EPP pre omiljene serije, reklame su stale na mesto lokalnogpripovedača ili sveštenika. S tim što je televizija živopisnija, upornija i ubedljivija, neumorna i prevarno nepristrasna.

 
Zaseda za ciljne grupe

 
Svako od nas će, upitan šta je to život sa reklame, pomisliti na porodicu za ručkom, provod sa prijateljima ili na praznike koji nam stižu. Na prvi pogled, uticaj tih idiličnih predstava na naše vaspitanje i ponašanje deluje bezazleno, pozitivno ili makar umirujuće. Ali setimo li se prve polovine prošlog veka i do čega je dovelo neprekidno i dobro promišljeno plasiranje „idiličnog“ društvenog poretka, kao i prigodnih pratećih slogana, posledice opšteg prihvatanjanametnutih vrednosti otvorićenam oči ka jednoj potpunijoj slici. Istina, između političkog i ekonomskog propagandnog programa postoji razlika, ali ta razlika je isključivo u željenom cilju, ne i u sredstvu, jer reklamne poruke uvek igraju na slabosti ciljnih grupa.

 

„Danju i noću, telekran je tukao po ušima statističkim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju više hrane, više odeće, bolje kuće, bolju razonodu.“ – Džordž Orvel, „1984“

 

Premda današnji sponzori reklama ređe imaju potrebu da nas ubede protiv koga i zašto je potrebno ratovati, svakako im je značajno da objasne penzioneru kako se ljubav unuka kupuje, dužniku kako mu fali još jedna „kreda“ i sve će biti u redu, nepoželjnom muškarcu da će ga miris učiniti neodoljivim, i, naravno, da put ka porodičnom blagostanju leži u kupovini margarina. Ma koliko čovek sebe smatrao nepokorivom stenom čija je svest iznad „zvona i praporaca“, oglašivači su upravo takvima doskočili osmislivši one apsurdne reklame koje često ne oglašavaju jasno proizvod, već ostavljaju primaocu poruke prostor da sam dokuči šta je upravo video. Neki manje sofisticirani oglašivači, vodeći se krilaticom da se svi mogu podvesti pod istu kapu, preuzimaju ulogu vođe sekte i zasipaju nas mantrama o cenama proizvoda – „999,99“, „99,99“, „9,99“, dok drugi osmišljaju minimalističke melodične džinglove koje celog dana ne možemo izbaciti iz glave. Toliko je teško zaštititi se od uticaja ovih poruka da je naš zakonodavac, između ostalog, uveo zabranu oglašavanja proizvoda deci.Većina pamti i vremena kada te zabrane nisu poštovane, pa su nam vesela bića sa ekrana nudila da ih zovemo telefonom i pravimo ogromne račune, jer ćemo samo tako ući u čudesni svet gde se svi naši drugari već igraju. Pobuđena mašta jedan je od najjačih stimulansa i najuspešnije su upravo one reklame koje nas podstaknu da razmišljamo na način koji je oglašivaču u interesu, a da mi to ni ne doživimo kao oglas. Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva jeste kampanja koja je ubedila čitav zapadni svet da je prsten s dijamantom, kamenom koji ni izbliza nije toliko redak koliko je precenjen, preduslov za brak. Tom idejom publika je hranjena ne u reklamama, već u crtanim i igranim filmovima, a slogane su čitala najveća imena svetske scene. Kao narkoticima, ali ne gađajući nervni sistem već pravo u maštu, mediji hrane javnost interesima svojih ktitora. Uzevši u obzir da takvom pritisku teško parira čak i onaj ko to želi, nesporno je da vaspitavaju veliki procenat naše populacije, pretvarajući ih u verne podanike svojih robnih marki, kako su to nekada radile religije. Za kraj, setimo se na trenutak Džordža Orvela, ali ne zaboravimo – telekrane u svojim domovima smo postavili sami.

Ocenite tekst: