Školovani alkoholičari

 

U moje vreme, kad sam bio mlad pisac, postojali su usmeni pripovedači, a to je sada vrsta ljudi koja je potpuno iščezla zajedno s onim kafanama u kojima smo se svi đuture opijali. Bio sam neka vrsta urbanog Vuka Karadžića koji je slušao njihove priče i mnoge te priče sakupio. Oslušnuo sam jezik koji je vrlo tipičan za Beograd. Bilo je bitno iskustvo iz kafana iz kojih i dan-danas ne izlazim i sve je to pomoglo da uspem da definišem ono što sad zovemo beogradskim duhom. Kafana je magična stvar i ona je u stvari antički trg za nas Srbe. Kafana je naš trg na kome se može svašta čuti. Tokom 19. veka znam da su pisci pisali po kafanama. Tu su bile čitave redakcije po stolovima.

 

 

Urbani Vuk Karadžić, kako sam sebe naziva Moma Kapor, svojim doživljajem boemske stvarnosti dozvoljava nam da otkrijemo svoj. Ovim citatom navodi nas da se zapitamo ko su bili boemi i šta je to što ih je izdvajalo u posebnu društvenu grupaciju. Da bismo odgovorili na ove nedoumice, neophodno je da pre toga skrenemo pažnju na samu etimologiju reči „boem“ ili, na francuskom, „bohème“. Iako se kao pojava boemi prvi put pojavljuju u Velikoj Britaniji, ovaj termin etimološki vezujemo za francusku kulturu, a teritorijalno neretko i za to podneblje. Naime, vremenom se stvarao novi društveni poredak koji su činili glumci, književnici, slikari, pesnici i ostali pustolovi. Ono po čemu su se ovi ljudi razlikovali od ostalih umetnika koji su za sebe izbegavali da kažu da pripadaju boemima nije samo jedna karakteristika, već nekoliko objedinjenih. Svi su boemi pripadali nižoj klasi, za sebe govorili da žive raskalašnim, lagodnim životom bez stega, i pre svega, tvrdili da vode poreklo od Roma nomada koji su nekada živeli u Bohemiji, ili današnjoj Češkoj. Dakle, pre samog društvenog izopštavanja i etiketiranja umetnika kao boema, dogodila se individualna marginalizacija. Iako nam se iz današnje perspektive čini da je kultura ta koja boemima daje negativnu intonaciju, imajmo na umu njihove tvrdnje kojima su, bar izvorno, gurajući sebe od društva, odgurnuli društvo od sebe.

 

Put do boemskog statusa

 

Zašto su se i gde okupljali boemi? Na ova pitanja odgovore pronalazimo u Momovoj rečenici da su to bile „kafane u kojima su se svi đuture opijali“. Ne smemo pogrešno zaključiti da je jedini razlog odlaska u kafanu zapravo bilo opijanje. Dok o tome govori, Momo pre svegapriziva uspomene iz takozvanog „Bermudskog trougla“(tri kafane- ,„Šumatovac“, „Pod lipom“ i „Grmeč“) gde su se godinama pre njegovog rođenja okupljali boemi kakvih, kako Momo kaže, danas više nema. Najpre su oni mladi (ili budući) dolazili kako bi beležili ono što vide, a tek nakon nekog vremena postajali su upravo ono o čemu su pisali. Da li je boem mladić koji samo govori ono što čuje i trezan klima glavom ili iskusni starac koji je već godinama opijen alkoholom ali i ljubavlju prema svom stvaralačkom duhu i svemu što je taj duh u stanju da stvori? Boem je, ustvari, jedan čovek gde su oba potpuno drugačija. Prvi je onaj koji se kao takav rađa, a drugi koji to postaje, tačnije, meškolji se dok konačno ne utanači svoje bivstvovanje na marginama ovog društvenog poretka. Ili, bolje rečeno, otkriva svoje postojanje, ne trenutkom dolaska na ovaj svet, niti spoznajom svog fizičkog bića, već u kasnijim godinama dubinom svojih misli u čaši bez dna, čime biva ukalupljen u društveno-konvencionalnu terminologiju, odnosno boema.

 

Boemi ili francuski simbolisti?

 

Mnogi pesnici su pero umakali u vino, jer vino je piće koje omogućava da se uživa na duže staze i pokretač je duhovnog u čoveku. Ono od ljudi pravi kreativce, ono je esencija boemskog. Boem je, u stvari, školovani alkoholičar“,

Reči našeg etnologa Slobodana Jovića pomažu nam da opipamo istančanu poetiku boema. Imajući na umu ne samo ovaj citat već i druge umotvorine, anegdote, ali i analitičnije pristupe boemima, možemo zaključiti da je sam ambijent pomoću kojeg su stvarali bio prepreka u prevazilaženju zamišljene granice između netrpeljivosti i, sa druge strane, empatije koju je okolina trebalo da razvije prema njima. Štaviše, ni samo stvaralaštvo, ni boemska genijalnost nisu uspele da ublaže i omekšaju mišljenje okruženja da njihovo
nadahnuće ne pronalazi svoj „izvor“ unutar njih samih već izvan njih, dok im se s vremena na vreme ne bi slilo niz grlo.I koliko god boemski smisao glasio da piju da bi stvarali, društvene norme osuđuju ih da stvaraju ne bi li im se praštalo što piju.Za kraj, ili možda početak, zavisno od toga da li ispijate ili pijete, evo Disove istine: „Pijem i zaželim da sam pijan dovek gde se jad i poroci zbraše, da ne vidim čamu, strah, da ne vidim stid što sam i ja čovek.“

Ocenite tekst: