Ako su mladi ljudi u stanju da nešto uče, onda će biti bolje

Ekonomski fakultet i časopis MonopolList imali su posebnu čast da ugoste poznatog srpskog akademika, psihijatra i psihoterapeuta Vladetu Jerotića i sa njim razgovaraju o različitim temama. Akademik Jerotić, koji je prema mišljenju mnogih „novi Dositej” u našem narodu i ovom prilikom je posvedočio svojim rečima i mislima zašto več decenijama privlači pažnju šire javnosti, a naročito mladih ljudi. Kao što Vladeta često naglašava jevrejsku izreku: „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori”, tako ljudi slušajući njegova predavanja osećaju da se u njima zaista nešto menja na bolje. Taj jedinistveni osećaj imali smo prilikom intervjua sa uvaženim akademikom.


ML: Jednom prilikom ste izjavili da biste se, da se rodite ponovo, bavili psihosomatikom. U kojoj meri je ona značajna? Da li se uzrok, kao i lek brojnih zdravstvenih problema, može pronaći u psihi čoveka?

V.J. Psihosomatika potiče još iz Stare Grčke, od Hipokrata, a govori u prilog psihičkog uticaja na gotovo sve vrste bolesti. Psihosomatika, za koju se znalo od ranije, bila je prilično zanemarena. Frank Aleksander, značajan psihoanalitičar iz Frojdove škole, početkom XX veka u Americi obnovio je značaj psihosomatike. Od tada je prošlo već sto godina i po mom mišljenju obnova ide sporo, jer je biološka medicina preovladala već u XX veku (naročito u drugoj polovini), a preovladava i u XXI. Ima težnji sa raznih strana sveta (Amerika, Evropa pa i Balkan) da se psihosomatika razvija i da se istraže njeni uzroci, ne samo oni do kojih će se možda lako doći, nego i moguće metode istraživanja. One su prilično usavršene, ali nikada dovoljno. Međutim, dijagnostika je daleko bolja danas u poređenju sa onim vremenom kad sam ja studirao i završio medicinu, a to je bilo 1951. godine (ja pripadam prvoj generaciji studenata posle rata). Retko preterujem u nečemu, bar mi se tako čini, ali ja uvek kažem da su sve bolesti od gripa do raka psihosomatske prirode. Američka onkologija je jako napredovala, tako da nema velike klinike u Americi, bilo državne ili privatne, gde se leči rak, a da nema psihoterapeuta u toj ustanovi. Lečenje se obavlja savremenim lekovima i metodama koje su napredovale. Psihoterapija i dalje postoji, kako individualna tako i grupna. Vrlo cenim psihosomatiku i nadam se da će se i dalje razvijati.

ML: Da li smo, usled raznih podsticaja iz okruženja, izgubili kontakt sa našim duhovnim bićem?

V.J. Malopre sam spomenuo biološku medicinu, ali to je svuda prisutno. To je samo deo opšte materijalizacije, mašinizacije, tehnizacije života… Sa napretkom nauke i tehnologije, nije se moglo bog zna šta očekivati, ali neka ravnoteža sa duhovnim kvalitetima čoveka možda je mogla da se postigne. Kad se nije ostvarila, onda se kaže da nije ni mogla da se postigne (smeh). Stari Rimljani, koji su od Grka mnogo naučili, znali su reći: „Post hoc ergo propter hoc” – „Kad se nešto odigralo, moralo je (trebalo je) da se odigra”. To je bilo, istorijski gledano, vrlo zanimljivo. Grčka je ogromna kultura. Njihova filozofija se razvijala pre Hrista, od Heraklita pa do Sokrata, Platona i Aristotela, za koje svi znaju, jer su bili genijalni. Oni su, naravno, učenici raznih prethodnih grčkih filozofa. Rimljani, koji su bili varvari, osvojili su i razrušili staro grčko carstvo, ali su upili i primili grčku kulturu.

ML: Kakav uticaj po psihu jednog mladog čoveka ima izobilje informacija, i zdravih i nezdravih, kojima je izložen putem medija?

V.J. To je dugačak proces individuacije, rekao bi Jung, ili oboženja, reklo bi hrišćanstvo. Jedno je pričati o izloženosti mladih medijima kada imaju 18 godina, drugo kada imaju 28 godina, treće sa 38 godina, itd. To je, jednom rečju, individuacija ili sazrevanje. Ako su mladi ljudi u stanju da nešto uče, onda će biti bolje. Tada će biti izloženi i jednom i drugom uticaju. Duhovni uticaj je prirodan uticaj kod ljudi, jer ga svako od nas nosi u sebi. Nosimo naravno i svoje materijalno, prirodno biće, jer je čovek prirodno i duhovno biće. Ta ravnoteža sada nije bog zna kakva. Već je u Staroj Grčkoj ta ravnoteža bila prilično postignuta, ali je to ostalo u prošlosti.

Ne pitati: „Zašto se nešto menja?” Mora da se menja, jer statika ne postoji.

Svakako da su danas mladi izloženi dosta jakim materijalnim uticajima, nekako čak i više nego kad sam ja bio dosta mlad. Mislim na period pre mog studiranja, za vreme učenja gimnazije u Beogradu (gde sam i rođen). Druga muška gimnazija bila je vrlo poznata u ono vreme i imala je sjajne nastavnike. Znači, nešto se menja, ali je naročito bitno kako se menja. Ne pitati: „Zašto se nešto menja?” Mora da se menja, jer statika ne postoji. Ne postoji apsolutna ravnoteža, jer i ona je samo relativna.

ML: Šta mislite o savremenom poimanju ljubavi, kako je ljudi shvataju i da li je umeju iskazati?

V.J. (Smeh) O tome ću ipak govoriti na predavanju, jer je tema „Izbor partnera” vezana za ljubav. Mogu kratko da kažem da je ljubav pod velikim znakom pitanja. Da li će ljubav moći da iščezne bilo kada? Ne. Naravno da ne. Ali pojam ljubavi je vrlo složen. Ne zaboravite da postoji duhovna ljubav, intelektualna ljubav… Veliki Baruh Spinoza, Jevrej i jedan od najvećih evropskih filozofa, govorio je: „Amor intelectualis”, naglašavajući intelektualnu komponentu ljubavi. Posle intelektualne ljubavi dolazi emotivna, pa fizička ljubav. Tu je i ljubav prema Bogu, ljubav prema profesiji, ljubav prema otadžbini… Vidite, pojam ljubavi je veoma složen.

ML: Da li je naš narod na dobrom putu i da li može odoleti izazovima sa kojima se danas suočava?

V.J. Hrišćanstvo nas uči da imamo veru, nadu i ljubav. Ja taj praznik naročito volim. Majka Vere, Nade i Ljubavi je Sofija – Mudrost. Moramo imati nadu. Pokušavam da budem što objektivniji. Nije dobro imati neku preteranu nadu, jer onda se dosta brzo čovek „skotrlja”, bilo kao pojedinac, bilo kao narod. Da li pojedinac ima veru, nadu i ljubav? Ako ima, on će to preneti i na svoj narod, pa čak i na čovečanstvo. Ja proširujem to Vaše lepo pitanje: pojedinac, narod u kojem smo rođeni i svi balkanski narodi, zatim evropski narodi, pa zapadnoevropska civilizacija i kultura – da li su na dobrom putu? Samo Istok da ne diramo, jer ga ne poznajemo. Ne poznajemo ni ovo dovoljno, a to je najgore od svega. To se zove neprosvećenost. Neophodno je neprekidno se truditi da se prvo sami prosvetimo. Pojam prosvećenosti je jako „kvaran”, jer ono što je nekad stvarno predstavljalo prosvećenost bio je prosvećeni apsolutizam. Nama na Balkanu to nije išlo od ruke, a Evropi, Austrougarskoj, Bugarskoj, Nemačkoj, Francuskoj mnogo je doneo, baš taj prosvećeni apsolutizam. I nama trebaju prosvećeni ljudi. Treba da imaju ipak neku disciplinu izunutra, neku vrstu strogosti. Ne strogosti diktature, iako i taj pojam više nije mnogo jasan. Nisu bili svi diktatori isti: Hitler ili Staljin kao Franko, na primer. Bilo je i drugih, velikih, teških diktatora poput Envera Hodže. Ljudi zaboravljaju da se Enver Hodža (Enver Hoxha) ponosio da je Albanija jedina zemlja na svetu koja nema nijednu bogomolju. Pitanje je da li je Enver Hodža bio zdrav, jer ni Hitler ni Staljin po mišljenju psihijatara, uključujući i mene, nisu bili sasvim zdravi. Kako su samo Turci „namirisali” Albance da će im biti „desna ruka” i vrlo odani kao što su i bili? Osman I osnovao je Osmanlijsko carstvo 1288. godine, koje je trajalo do kraja Prvog svetskog rata. Turska, iako je izgubila carstvo, nije propala, nego se još kako podigla. Istanbul je najveći grad u Evropi, a cela Turska ima oko 80 miliona stanovnika. Ljudi, muslimani generalno, slušaju Božje naređenje ili Božju zapovest: „Rađajte se i množite se!” Mnoga objašnjenja i odgovore imaju muslimani kad to čine. U Kini je Mao Tse-tung (Mao Zedong), koji je takođe bio diktator prvog reda, imao „smetnje” sa Kinezima. Tada je propisano: jedno dete u gradu, dvoje na selu, a možeš imati i treće, ali ćeš plaćati porez. Čak i u takvoj Kini, Kinezi nisu slušali vođu, nego su rađali. Ovde kod nas bi trebalo već prvo dete da se nagradi.

ML: Da li na tom putu sa sobom nosi i religiju ili je i dalje, prema Vašem mišljenju, „hrišćanin nešto ređe nego genije?”

V.J. Jeste, to je rekao moj veliki „ljubimac” Seren Kjerkegor (Søren Kierkegaard), jedan od najvećih evropskih filozofa (iako to mnogi ne znaju). Kada su njegova dela prevedena sa danskog, 1922. godine, na nemački i francuski (skoro u isto vreme), nastao je novi pravac u evropskoj filozofiji – egzistencijalizam, levi i desni. Kjerkegor je bio religiozan, protestantski hrišćanin. Ako slušamo Kjerkegora, onda je postojao samo jedan hrišćanin, a to je bio Isus Hristos. Dosta sam sklon tom mišljenju, iako je verovatno preterao.

Neophodno je neprekidno se truditi da se prvo sami prosvetimo.

Ljudi uvek prvo zamišljaju da su hrišćani, a Hristos od nas traži neprirodne stvari. Kad kažem neprirodne, o tome smo već nekoliko puta govorili na tribinama. Sa Aleksandrom Gajšekom vodimo razgovor u troje, vladika, sad već mitropolit Porfirije, Gajšek i ja. Gajšek se zbunio u jednom trenutku, jer sam rekao da je hrišćanstvo neprirodna religija. Zatim se malo iznenadio i pogledao vladiku Porfirija koji je dodao: „Ne samo da je hrišćanstvo neprirodna religija nego je i nelogična, jer je natprirodna”, što sam i ja odmah hteo da kažem. Biće da je Kjerkegor bio u pravu.

ML: Koliko je uloga porodice značajna u oporavku i spasu našeg naroda?

V.J. Veoma značajna. Velika je uloga porodice i tu nema govora. Ako Bog da, narednih dana ću gostovati u Nemačkoj. Tamo su izabrali da govorim o porodici. Temu sam predložio ja i ona glasi: „Da li se može sačuvati hrišćanska porodica i brak?” Tu pre svega mislim na Zapad. I dalje je uloga porodice izuzetno značajna, jer ne znam kako ćemo opstati bez porodice. To ne mislim samo ja, nego i drugi. Ne znači da se porodica potpuno raspala, jer ni to nije tačno. Da se ne vraćamo opet na islam, Kinu i Indiju. Ljudi se u tim kulturama i dalje množe i rađaju, kako je i rekao Bog. Veliko je pitanje kako povratiti porodicu, bar donekle, i kako vratiti natalitet?

Intervju vodili: Marko Kovačević i Stojan Janković

Ocenite tekst: