Bankarstvo za siromašne

Ideja ekonomiste iz Bangladeša, Muhameda Junuza, koji je 2006. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, o malim pozajmicama koje bi se uredno i redovno vraćale, zvuči odlično u teoriji. Da li je tako i u praksi?


Po podacima Svetske banke, u svetu trenutno postoji oko 7.000 mikrokrofinansijskih institucija sa više od 16 miliona klijenata. Dvadeseti oktobar se u Evropi obeležava kao Dan mikrofinansiranja, a nastao je na inicijativu Evropske mikrofinansijske mreže i Mikrofinansijskog centra iz Varšave, kako bi se podigla svest ljudi o mikrofinansijama, njihovim koristima i važnosti u rešavanju ključnih problema, kao što je nezaposlenost.

Prva Nobelova nagrada u Bangladešu
Muhamed Junuz (Muhammad Yunus), nazvan i „bankar za siromašne”, dobitnik je Nobelove nagrade za mir, kao i njegova Grameen banka koju je osnovao. Shvativši da postoji problem velikog siromaštva u zemlji u kojoj živi, kao i nemogućnost da se mnoge porodice finansiraju tako što bi uzele pozajmice od banaka, smatrao je da može da učini njihove živote lakšim predstavivši takozvane mikrokredite. Mikrokrediti su se pojavili kao mehanizam koji bi olakšao pristup novčanim sredstvima, s obzirom na to da su banke veoma oprezne kada su u pitanju klijenti sa kojima sarađuju, te ne može svako dobiti kredit, naročito ne oni sa minimalnim primanjima.

Većina institucija koje daju mikrokredite nastale su iz nevladinih organizacija koje su želele da pomognu najugroženijima. Najprostije objašnjeno, mikrofinansiranje predstavlja pružanje finansijske pomoći koje uključuje male pozajmice, a korisnici smatraju da im je ovaj vid finansiranja i te kako koristan, objašnjavajući da na taj način mogu sebi da plate lečenje, knjige za decu i kupovinu osnovnih stvari. Junuz je smatrao da bi ovo moglo predstavljati pomak ka izlazu iz siromaštva, a i u svojoj teoriji je objasnio da se male pozajmice u velikom broju slučajeva uredno vraćaju. Takođe, mikrokreditne institucije tvrde da je mikrokreditiranje izuzetno važno kako bi se razvila ekonomija i kako bi se osnažio privatni sektor.

Previše lepo da bi bilo istinito?
Iako ova priča zvuči lepo, istina je da su kamatne stope u velikom broju institucija koje daju ovakve pozajmice veoma visoke, te bi se u nekim slučajevima to moglo okarakterisati i kao pravo zelenašenje. To je bio slučaj i sa Banco Compartamos, velikom bankom u Meksiku i najvećom finansijskom institucijom u Latinskoj Americi, koja je imala više od 2,5 miliona klijenata čije su kamatne stope u jednom trenutku iznosile 86%. Međutim, Junuz navodi da ovakve institucije ne bi trebalo mešati sa osnovnom idejom mikrokreditiranja za koju se on zalagao, jer eksploatišu siromašne zarad benefita investitora.

Postoji i opasnost od ovakvog pozajmljivanja, jer može doći do toga da se ljudi nađu u goroj sitaciji nego ranije, a i sam Junuz smatra da bi u praksi mikrofinansiranje moglo predstavljati problem. Ako se ne pazi na to na koji način se novac troši, postoji velika šansa da će se novac iskoristiti za svakodnevnu potrošnju (kao što je situacija u Južnoj Africi, gde se novac, u 94% slučajeva, koristi za svakodnevne potrepštine). Pozajmljivanjem i neulaganjem u posao, korisnici nisu u mogućnosti da ostvare profite, pa ni da vrate pozajmljeni novac, te dolaze u situaciju u kojoj se vrte u začaranom krugu, praveći sebi ogroman problem. Ono što mikrofinansiranje dobro radi jeste to što prepoznaje potencijalne korisnike koji su produktivni i imaju sposobnost da ostvare veću zaradu uz pametno korišćenje svoje pozajmice – one koji tu pozajmicu mogu da pretvore u određenu vrednost i poboljšaju svoj život. Međutim, slična je situacija i sa pričom započinjanja sopstvenog bizniza – ti poslovi su zapravo oni koji već postoje, tj. prodaju se proizvodi i usluge koje već postoje na tržištu, ne doprinoseći povećanju zaposlenosti ili prihoda. Ono što sledi je da taj isti biznis propadne zbog toga što ne postoji velika tražnja za proizvodima i uslugama, jer potrošači, uglavnom siromašni, mogu sebi da obezbede samo osnovne stvari za život.

U Srbiji je do 2015. godine odobreno preko 20.000 mikrokredita, a prosečna pozajmica iznosi oko 1.400 evra. Ovakvi krediti, koji se odobravaju preko banaka, koriste se uglavnom za finansiranje uslužnih delatnosti, a građani Srbije su suočeni sa kamatama većim od 20%. Za mikrokreditima posežu građani kojima je potreban novac, a nisu u mogućnosti da kredit podignu u banci, te im mikrokrediti predstavljaju jedino rešenje. U Srbiji ne postoji zakon koji reguliše rad mikrofinansijskih institucija.

Mikrofinansiranje zvuči kao sjajna ideja i čini se da obećava win-win situaciju kada postoji problem kao što je siromaštvo, uveravajući da siromašnima može biti bolje bez ikakvih negativnih posledica, pri čemu bankari postaju neka vrsta heroja. „Pristup kreditima treba da bude ljudsko pravo nezavisno od ekonomske situacije pojedinca”, navodi Junuz, ali da li je uopšte moguće da priča o mikrokreditima funkcioniše ili, na prvom mestu, moramo prepoznati glavne probleme koji dovode do siromaštva?

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: