Bekstvo u slobodu

Krajem „Zlatne ere Holivuda”, 1963. godine, američkoj publici je predstavljen film sa intrigantnim naslovom: „Veliko bekstvo”. Vešto opisujući borbu ratnih zarobljenika da nadmudre stražare nacističkog logora i osvoje slobodu, film je vrlo brzo zaslužio mesto u aleji klasika kinematografije. Pola veka kasnije, proslavljeni ekonomski virtuoz Angus Diton, inspirisan porukom filma, objavljuje opsežnu studiju o društvenoekonomskom razvoju pod naslovom „Veliko bekstvo : zdravlje, bogatstvo i poreklo nejednakosti”.

 

U svojoj knjizi, autor teži da odgovori na ključna društvena pitanja: na koji način su povezani ekonomski rast i nejednakost na globalnom nivou i da li je ekonomski prosperitet, predstavljen u rastu GDP-a per capita, ključni faktor opšteg zdravstvenog stanja jedne nacije? Na osnovu obimne empirijske građe, profesor Diton upoređuje razvoj država i društava kroz različite vremenske prizme. Predmet istraživanja su, pre svega, slojevi društva u okviru jedne države koji imaju ražličit pristup materijalnim sredstvima. Posebno interesantan primer predstavlja ispitivanje razlika u zdravstvenom stanju i očekivanoj dužini života britanskih aristokrata i radnika tokom prve polovine 18. veka. Naime, iako su plemići i dobrostojeći trgovci imali izobilje hrane i materijalnih pogodnosti, njihov životni vek se nije značajno razlikovao u odnosu na ostatak društva. Dispariteti u očekivanoj dužini života se javljaju tek nakon fundamentalnih mikrobioloških otkrića, kao što je razumevanje uloge mikroba u kontaminaciji vode. Autor nam sugeriše da je zdravlje jednog naroda funkcija složenih, međusobno zavisnih varijabli, a ne isključivo materijalnog prosperiteta kao jedinog faktora. Odnosno, ako je ekonomski rast nedovoljan da osnaži zdravstvenu infrastrukturu, kredibilitet teoretičara koji blagostanje određene nacije mere isključivo novčanim pokazateljima se znatno smanjuje.

 
Aura nejednakosti

 
Tumačenje nejednakosti je, prema samom autoru, izuzetno složeno polje sa brojnim zamkama u koje se neoprezni čitalac može uplesti. Da bismo govorili o progresu na globalnom nivou, neophodno je da pažljivo sagledamo istorijski kontekst određene društvene promene kao i pozicije igrača koji u njoj učestvuju.

 

„To reach a port we must set sail – Sail, not tie at anchor Sail, not drift.” Franklin D. Roosevelt

 

Jan Tinbergen, jedan od prvih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, video je distribuciju dohotka kao trku između tehnološkog progresa i obrazovanja. Tehnologija je zahtevala određena znanja i veštine i ako bi u nekom trenutku obrazovanje radnika zaostalo za potrebama proizvodnje, cena obrazovanja bi porasla, a zarade obrazovanih radnika skočile. Nekada je to bio rad na pokretnoj traci, a danas je to rad za kompjuterom. U prednosti je onaj koji je spremniji da se adaptira, poboljšava i razvija nove metode. Međutim, kako su troškovi obrazovanja naglo porasli, mnogi su izabrali da ne ulažu u poboljšanje svojih kvalifikacija. Na tržištu rada kreirani su novi poslovi za one na vrhu i na dnu lestvice, izolujući one u sredini, što je posledično produbilo jaz nejednakosti. Još jedan upečatljiv primer je Britanska industrijska revolucija. U ovom periodu došlo je do znatnog tehnološkog napretka, izgradnje fundamentalnih ekonomskih institucija i snažnog rasta dohotka građana u zemljama koje je progres obuhvatio. Međutim, industrijska revolucija je takođe formirala korene globalne nejednakosti, izdvajajući
nekoliko evropskih država praćenih severnom Amerikom, na dominantan položaj na svetskoj pozornici. Izuzetna vojna moć i razgranate trgovinske organizacije pod jurisdikcijom nekolicine igrača izazvale su nejednaku raspodelu i eksploataciju retkih resursa . Poslednji deo knjige, nazvan „Pomoć“, predstavlja ujedno i najkontroverzniji deo u kome profesor Diton objašnjava tzv. „Iluziju pomoći“ – pogrešno verovanje da će se svetsko siromaštvo smanjiti time što će bogati ljudi iz razvijenih zemalja donirati novac onima u nerazvijenim društvima. Međutim, ono čemu se ne posvećuje dovoljna pažnja jeste druga strana medalje, koja u ovom slučaju predstavlja činjenicu da je najveći deo pomoći išao zapravo ili bivšim kolonijama ili selektivno određenim zemljama iz političkih razloga. Jedan od problema je taj što se ekonomisti isključivo vezuju za „Paretov princip“, koji sugeriše da je materijalna pomoć dovoljna za rast opšteg blagostanja. Greška u primeni ovog principa je u tome što se odnosi samo na jednu dimenziju blagostanja – novac, uz to zanemarujući ostale, kao što su mogućnost života u demokratskom društvu, obrazovanje, ili zdravlje. Kao zaključak analize profesor Diton smatra da je ovaj „hidrauličan” pristup stranoj pomoći pogrešan i da velike države ne treba da postavljaju pitanje: „Kome bi mogli materijalno da pomognemo kako bi došlo do promene?” Veoma je važno shvatiti kako novac može biti korisno, ali i opasno oružje. Ipak, završetak knjige je optimističan. Posmatrajući prošlost, možemo zaključiti da napredak ipak postoji. Nivo nasilja se smanjio, demokratija je rasprostranjenija danas nego što je bila pre 50 godina, 80% svetskog stanovništva je pismeno. Uloga obrazovanja je sve veća, a njoj se na pozornici pridružuju i samosvest udružena sa željom za samoostvarenjem. U svetu u kome su šanse za učestvovanjem u društvu i njegovim promenama veće nego ikad, ove osobine mogu pružiti nadu da će naše „Veliko bekstvo”, za razliku od filma, imati srećan završetak.

Ocenite tekst: