Blizina savršenstva


„Iako je ova podela neegzaktna, države delim na one koje planiraju budućnost i rade u korist svojih građana i na države koje rade u korist nadnacionalnih elita. Ako se to prihvati kao kriterijum nezavisnosti, tada postoji samo par država koje su zaista nezavisne i one su uglavnom u Jugoistočnoj Aziji.” – Nebojša Katić


U drugoj polovini XX veka, Japan kao poražena i ponižena država započinje čuvenu priču o svom snažnom privrednom razvoju, koji pozitivno utiče na okolne države, kasnije poznate kao četiri „azijska tigra” – Južna Koreja, Singapur, Tajvan i Hongkong. Taj naziv potiče od njihovog agresivnog i brzog privrednog rasta koji je otpočet krajem šezdesetih godina i nastavljen sve do kraja veka, uprkos brojnim krizama. I pored „prelivanja” rasta ovih država na susedne (Indoneziju i Maleziju), mnoge nisu uspele da se izbore sa novim izazovima na tržištu, neophodnim reformama državne uprave i sistema socijalnog osiguranja. Ipak, jedna država se svojim preciznim ekonomskim planom razvoja istakla – Singapur. Put koji je Singapur prešao od trgovačke ispostave Britanske imperije do jedne od najbogatijih država u ovom delu sveta je potpuno fascinantan za svakoga ko je ikada želeo da promeni nešto u gradu ili državi u kojoj živi.

Meritokratija predstavlja oblik vlasti u kome se javni poslovi ili bilo koje drugo nameštenje koje zahteva odgovornost, dodeljuje na osnovu zasluga i prethodnih rezultata, ne na osnovu političke podobnosti ili nepotizma.

Singa Pura – Grad lavova
Republika Singapur je ostrvska država na jugoistoku Azije povezana uskim nasipom sa Malajskim poluostrvom. Ispred Vatikana i Monaka, treći je grad-država, sa 5.3 miliona stanovnika. Istorija novog veka Singapura počinje 1819. godine, kada Istočnoindijska kompanija prepoznaje strateški položaj ove luke i koristi je kao usputnu stanicu na putevima trgovine začinima i tekstilom. Britanske vlasti ubrzo otvaraju luku za holandske, španske i arapske trgovce, što povoljno utiče na rast stanovništva i akumulaciju kapitala u trgovini, a ne u poljoprivredi koja je još uvek autarhična. Za vreme Drugog svetskog rata, pod japanskom okupacijom bio je centar pokreta otpora sve do 1945. godine kada se vraća pod Britansku upravu. Ustavom iz 1963. godine, Singapur je označen kao republika u savezu sa Malezijom, koji se pokazao nefunkcionalnim, te od 1965. postaje nezavisna država na čelu sa velikim državnikom i prvim premijerom Li Kuan Juom (Lee Kuan Yew).

Li Kuan Ju (1923 – 2015)

Od trećeg ka prvom svetu
„Zamalo smo uspeli. Mogli smo lako propasti u tom pokušaju. Da nismo iskoristili prilike šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, sumnjam da bismo sada uspeli”, reči su Li Kuan Jua u jednom intervjuu iz 2001. godine kada je uporno tvrdio da Singapur još uvek nije razvijena država iako je po parametru BDP po glavi stanovnika od 24.000 dolara i te kako u grupi visoko razvijenih. Vlada Singapura sredinom šezdesetih posmatra tada uspešne ekonomske modele u svetu i odlučuje se za sopstveni put koji čine tri stuba: hitno jačanje domaće industrije, očuvanje nacionalne bezbednosti i poboljšanje socijalne politike. Osnov za pokretanje industrije bila je izuzetno visoka stopa štednje građana čiji je najveći deo mudro investiran u domaću privredu (kao i privrede susednih država), posebno u elektronsku i mašinsku industriju. Strategija se dalje bazirala na snažnom podsticanju izvoza potcenjivanjem domaće valute, niskoj potrošnji građana, jakom kolektivnom duhu i principu meritokratije. Singapur je postajao izuzetno bitno čvorište Jugoistočne Azije, centar mnogih finansijskih i trgovinskih institucija između Azije, Amerike, Evrope i Australije. Kod očuvanja nacionalne bezbednosti, premijer Ju je zagovarao politiku neutralnosti i stabilnosti u regionu, pretežno fokusiran na izgradnju kvalitetnih državnih organa uz jaku autoritarnu vlast, zbog čega je često kritikovan. U oblasti socijalne politike, vlada Singapura donosi niz mera kojima osetno poboljšava radne i životne uslove različitih društvenih grupa, posebno u domenu stambene infrastrukture, obrazovnog sistema i zdravstvene zaštite. Program obrazovnog sistema Singapura je pažljivo osmišljen i prilagođen modernom tržištu rada, već nekoliko decenija je najbolje ocenjen prema svim parametrima, a učenici i studenti su ubedljivi svetski prvaci kada su u pitanju rešavanje matematičkih dilema i predstavljanje naučnih inovacija. Nastavni kadar je veoma obrazovan i visoko motivisan za rad sa mladima, a posebna pažnja se pridaje učenju stranih jezika, zbog čega većina stanovnika Singapura govori dva ili više stranih jezika. Reforma sistema zdravstvene zaštite je postepeno primenjena uz kombinovanje više postojećih modela u svetu i poštovanje različitosti društvenih slojeva u Singapuru. Jednom vrstom dotacije država omogućava odgovarajuću medicinsku negu delu stanovništva sa niskim prihodima uz pomoć posebnog fonda i pritom ne opterećuje državni budžet značajno.

„Princip nulte tolerancije obavezuje državne institucije da sprovode zakone strogo, ne ostavljajući im mogućnost da po volji ili proceni odaberu koja će kršenja tolerisati, a koja ne.”

Vlada Singapura postavlja jasna pravila u oblasti zdravstvene politike i pruža kvalitetno i efikasno medicinsko zbrinjavanje i stranim državljanima, čime obezbeđuje konkurentnost i likvidnost mreže zdravstvenih ustanova.

Princip meritokratije i nulte tolerancije
Iako je Singapur prema Ustavu moderna predstavnička demokratija, nekadašnji premijer Ju je uspeo da meritokratiju uzdigne na nivo pravila, a proces izbora državnih službenika postane izrazito selektivan i strog. Kandidati za određeno mesto u državnoj upravi prolaze kroz nekoliko krugova testiranja, u početnoj fazi to su pismeni testovi sa složenim analitičkim zadacima sve do konkretnih slučajeva u kojima će učestvovati samo oni sa najboljim rezultatima. Prema ovom principu, sve ostalo, poput političke opredeljenosti kandidata, njegovog materijalnog statusa ili uticajnih prijatelja, postaje irelevantno u odnosu na znanje i veštine koje treba da pokaže kroz proces selekcije. Suštinski deo rigoroznog testiranja je pravilan odabir budućih kadrova koji će kroz dalje usavršavanje jednog dana biti potpuno spremni za važnu državnu poziciju. Još jedna odlika snažne i angažovane države je i „princip nulte tolerancije koji obavezuje državne institucije da sprovode zakone strogo, ne ostavljajući im mogućnost da po volji ili proceni odaberu koja će kršenja tolerisati, a koja ne”.

Vlada podstiče ulaz stranog kapitala, ali zadržava kontrolu nad pravcima njihovog plasmana i pažljivo zaobilazi poguban fenomen koji se u ekonomskoj teoriji naziva „klopka srednje razvijenosti”.

Smisao ovog principa ukazuje na to da svaki ustupak prestupniku i odstupanje od zakona dovodi do daljeg nepoštovanja države i njenih ključnih institucija, što uzrokuje socijalni nemir i osećaj nejednakosti kod ostalih članova društva koji se verno drže zakona. Bitnu ideološku podlogu uspešnog društva u Singapuru, kao i drugim državama Jugoistočne Azije, čini konfučijanizam. Ovo etičko i filozofsko učenje se zasniva na stvaranju jakog karaktera pojedinca koji je podređen interesu zajednice i isticanju dobrih osobina – rodoljublja, društvene solidarnosti, zajedništva, dobronamernosti, vere i hrabrosti. Pozitivne vrednosti se vremenom prenose na poslovni deo života i postaju važan deo mentaliteta jednog društva i pravila prema kojima poštujemo svoju i slobodu drugih.

Klopka srednje razvijenosti
Jedan od najpoznatijih ekonomskih istoričara današnjice, Nil Ferguson (Niall Ferguson), u svom delu „Civilizacija: Zapad i svi ostali” (Civilization: The West and the Rest, 2011), ukazuje da je Evropa nakon Drugog svetskog rata egoistično i sasvim nepravedno zapostavila impresivne fenomene rasta koji su se odvijali u državama Jugoistočne Azije. „Udeo ovog regiona u svetskom BDP-u porastao je između 1950. i 1990. godine sa 14% na 34%, još važnije, ’azijski tigrovi’ su nastavili sa rastom kada su drugi delovi sveta usporavali ili patili od bolnih mera štednje, kao u slučaju Afrike i Latinske Amerike.” Uprkos skromnom iskustvu u oblasti monetarne i fiskalne politike kao i bankarskog poslovanja, vlada Singapura uspeva da održi stabilan singapurski dolar, uz održiv privredni rast i snažan priliv stranih direktnih investicija. Vlada podstiče ulaz stranog kapitala, ali zadržava kontrolu nad pravcima njegovog plasmana i pažljivo zaobilazi poguban fenomen koji se u ekonomskoj teoriji naziva klopka srednje razvijenosti. U pitanju je model privida u kome se „nakon kraćeg i dinamičnog rasta, ulazi u stanje stagnacije iz koje je gotovo nemoguće izaći”. Strane investitore obično privlači povoljna poreska politika države, relativno jeftina radna snaga i mogućnost dominantne pozicije na tržištu uz uklanjanje domaće konkurencije. U početku ovog fenomena zaposlenost i standard postepeno raste kao i dohoci zaposlenih, međutim, visoki troškovi investitora se brzo kanališu ka potrošačima, dohoci počinju da stagniraju ili padaju uz otpuštanje zaposlenih i neophodnu intervenciju države. Iz privida blagog rasta, ekonomija ulazi u klopku srednje razvijenosti gde zauvek ostaje. Singapur je sa drugim „tigrovima” uspeo da tu klopku izbegne, ali je broj onih država koje su još uvek zarobljene u osrednjosti impozantan, sa lošim prognozama. U prilog tome da singapurskom ekonomijom i danas pre svega rukovodi stručnost i visok nivo profesionalizma ukazuje BDP po glavi stanovnika od 53.000 dolara (2015), održivi godišnji rast BDP-a od 2%, spoljnotrgovinski suficit od 61 mlrd. dolara i zlatne rezerve u vrednosti od 260 mlrd. dolara uz nezaposlenost od samo 5%; u vremenima najvećih ekonomskih potresa, Singapur je imao inflaciju do 20%, a nikada hiperinflaciju, mada je vrhunac inflacije bio daleke 1973. godine. Ekonomski ep o dalekom i uspešnom Singapuru je pomalo zapostavljena priča sa srećnim krajem. To je svedočanstvo budućim generacijama da znanje, marljivost, rodoljublje i hrabrost imaju neograničene mogućnosti i pored toga što zemlja nije favorit na početku trke. Ne zaboravite da je Vinston Čerčil privremenu okupaciju Singapura od strane Japana nazvao „najvećim porazom Britanije ikada”, pokazujući koliko mu je bila važna ova zemlja.

AUTOR: Milan Smikić

Ocenite tekst: