Bolonja na srpski način

Kada je Srbija prešla na bolonjski sistem studiranja očekivanja su bila velika: skraćenje trajanja studiranja, veći broj visokoobrazovanih, unapređen kvalitet studiranja, visoka mobilnost studenata…Da li su ista i ostvarena? Punih 12 godina primene ovog sistema pravo je vreme da se povuče crta – šta se očekivalo, a šta se dobilo. Najčešća ocena koja se može čuti, dvojako od strane i profesora i studenata, je – polovično.


Bolonjski proces označava političku namenu stvaranja Evropskog visokoškolskog područja stvaranjem standardnih akademskih titula. Osnivaju ga ministri obrazovanja 29 evropskih država 19. juna 1999. Sa kojim zvaničnim ciljem? Jedni od osnovnih su mobilnost, autonomija, međunarodna konkurentnost. Integracijom različitih kultura teži se spajanjem studenata evropskih zemalja, kako bi se konkurisalo prestižnim svetskim fakultetima. Neguju se ideje zajedništva i kolektivnog duha kako bi se studenti razvijali u osvešćene građane, svesne ekonomske i političke situacije. Prioritet je pokretljivost studenata i naučnih stručnjaka bez obzira da li se radi o samo jednom delu studiranja (semestar, akademska godina) ili o nastavku celokupnih studija. Ovo će se ostvariti kroz uvođenje ESPB(Evropski Sistem Prenosa Bodova), sistemom kvantitativnog vrednovanja uloženog rada studenata, kako bi bodovi stečeni na matičnom fakultetu bili ekvivalentni bodovima na fakultetima drugih država. Isti podrazumeva da se obaveze studenata sastoje iz pohađanja predavanja i vežbi, seminarskih radova, projekata, diplomskog i sl. Bodovi su raspodeljeni na ukupno 60, odnosno 30 po semestru i jedan znači 25 – 30 sati rada. Važna napomena – bodovi nisu ocene, niti ih zamenjuju. Po završetku studiranja, pored diplome, dobija se Dodatak diplomi. Ovaj dokument sadrži standardizovan opis prirode, nivoa, sadržaja i statusa studija koje je student uspešno završio. Dodatak je naročito važan prilikom zapošljavanja jer obuhvata i vannastavne aktivnosti: članstvo u studentskim organizacijama, pohađanje kurseva i seminara, znanje stranih jezika i dr. I poslednja, ne i najmanje bitna novina, je uvođenje dva ciklusa studiranja – diplomske i postdiplomske studije. Prve obuhvataju osnovne akademske ili strukovne studije, a druge master i doktorske studije.

Šta bolonja jeste, a šta nije
S obzirom na to da je Bolonjska deklaracija tekst na dve strane, ne postoje precizna pravila. Uvođenjem ESPB kredita i dva ciklusa studiranja ista je ostvarena. Verovali ili ne, sve ostalo su proizvoljne, tehničke stvari, najverovatnije iskopirane po modelu nekog od evropskih fakulteta i nisu propisane zakonom.

Koliko godina može da se studira po bolonji? U Srbiji dozvoljeno je da traje duplo duže od trajanja studijskog programa (npr. ako studije traju četiri godine rok za završetak je osam godina). Ovo pravilo nigde nije definisano u deklaraciji, rokova i ograničenja zvanično nema.

Koji je uslov za budžet? Znamo da je kod nas trenutno 48 ESPB ali „prava bolonja“ se ne bavi budžetom. Takođe minimalan broj ESPB da bi se upisala naredna godina (trenutno 37 ESPB) nije obaveza već interni dogovor koji fakulteti mogu, ali i ne moraju da poštuju. Bolonja se ne bavi ni brojem ispitnih rokova. Naša država već godinama teži da ih ograniči na dva ili tri zato što tako rade evropljani, srećom po nas, pokušaji su još uvek samo pokušaji.

Iluzija diplome
Oktobar i novembar su već tradicionalno postali meseci rasprava, krunisani studentskim protestima. U sistemu punog rupa najviše gube studenti, večito u neizvesnosti da li će biti oktobra 2, koliko će ESPB biti potrebno za upis i budžet, kao i koja je najbolja kombinatorika za prolaženje mehanizama na putu ka diplomi. Pitanje novca stavljeno je u središte obrazovanja. Potpuno logično, od studenata se ne može očekivati da se bore za kvalitetniju literaturu, zato što moraju da razmišljaju o novcu koji će morati da izdvoje za narednu godinu, ukoliko ne polože neke od ispita. Zalagalo se za kvalitetnije obrazovanje, a ono što se dobilo je provera znanja preko testova, koja može da pokaže samo koju količinu informacija je student u stanju da nauči napamet.

 Kako je to bolonjski sistem kod nas naopako postavljen? Tipičnom devizom koju su državne vlasti usvojile kao reakciju na spoljne pritiske – uvodimo nešto novo u postojeći, nefunkcionalni sistem kako bi veštački zadovoljili formu. To je „sistem u kojem je profesor bog, student podanik, a asistenti se vode kao polubožanstva. Sistem koji je odličan za mediokritete koji potpuno bezlično prolaze kroz studije, krijući se iza nedostastka sistema“(Marko Reljanović, Peščanik). Suprotno rasprostranjenom uverenju, Bolonjski proces nije inicijativa Evropske unije. U njemu trenutno učestvuje 46 zemalja, što je više od broja članica EU. Moramo napustiti idealizovanje zajedničkog, koje je karakteristično za naše prostore i razvijati domaće. Zašto komodifikacija obrazovanja kod nas nije izvršena pre 2000. godine? Zato što je osnova obrazovanja socijalizam. Savremeni univerzitet je „preduzetnički univerzitet“ izgrađen na ruševinama socijalizma i pokušaju nastajanja liberalizma. Od studenta se očekuje da ulaže u sebe kako bi bio konkurentan na tržištu rada. Bolonja ne olakšava učenje, samo ga standardizuje da bi se vrednovalo na tržištu. Mladi se bore sa „iluzijom diplome“ – uglavnom završavaju razočarani kada shvate da je diploma samo parče papira sa kojim se ide u dugu borbu, jer posao ne pada sa neba.

EKOF u brojkama
Studentima ekonomije dobro je poznata kletva „dabogda te poštovali kao bolonju na EKOF-u“. Na osnovu sprovedene ankete na koju je odgovorilo 645 ispitanika saznajemo da 93,6% studenata smatra da se bolonjska deklaracija ne sprovodi kako bi trebalo, a čak 84,6% smatra da se uspešnije primenjuje na drugim fakultetima. Verovatno da najveću ogorčenost izaziva to što bi po pravilima na osnovu ostvarenih preko 50 poena na predispitnim obavezama studentu trebalo da bude omogućeno da već ima položeni ispit i da na njega izađe samo ukoliko želi da se bori za veću ocenu. Da li bi ishod glasanja bio isti da su upućeni u to da protokol oko bodovanja predispitnih obaveza nije propisan? Svaki fakultet ima prava da aktivnosti studenata tokom semestra organizuje na svoj način. Ne vredi nam da se žalimo na sistem, jedino što možemo, zarad nas samih, je da se potrudimo da ga razumemo i da se prilagodimo. Svakome je njegova muka najgora. Sasvim sigurno bi i studenti nekih drugih fakulteta smatrali da je na nekom drugom bolje. Naše odgovornosti se neće smanjiti ako kukamo, ali znamo da je barem lakše ako „kukamo zajedno“.

Koji su to ciljevi Bolonje u većoj meri ostvareni? Studenti tvrde da je to mobilnost, ali šta je zapravo mobilnost na Ekof-u? Moglo bi se reći da ona predstavlja fluktuiranje sa EKOF-a na neke „lakše“ fakultete. Stopa ispisanih svake godine je sve veća, a stopa upisanih sve manja. Zvanično svima je dozvoljena razmena studenata, ali neki se suočavaju sa otvorenim hendikepom, pre svega da im se ne poklapaju svi predmeti tokom semestra ovde i preko granice. Zapravo, mali broj studenata i ima ovakve ambicije, a ni sama ambicija nije dovoljna za praktično realizovanje ideje. Studenti se uglavnom žale na preobimno gradivo i previše informacija koje je nemoguće savladati u roku od 3 meseca što implicira time da 67,7% misli da bi ocene na nekim predmetima bile veće da su neki od njih višesemestralni. Njih 90% studira po principu „niži prosek – puniji indeks“, i za to nas ne treba kriviti, bar ne u potpunosti. I pored brojnih „rupa u zakonu“, nedostataka i nezadovoljstava, svega 16,9% bi se radije vratilo na stari sistem studiranja.

EKOF je jedan od najprestižnijih fakulteta u ovom delu Evrope. Na njemu predaju neki od najvećih stručnjaka iz oblasti naše nauke, on je naš drugi dom i na taj način treba da se ophodimo prema njemu, da budemo kritički nastrojeni, nekad i neposlušni, da shvatimo da smo mi najvažnija karika ovog fakulteta i budemo inicijatori promena. U međuvremenu, treba da budemo zahvalni, i iskoristimo ono što nam je EKOF pružio i da prestanemo uporno da upiremo prst u ono što nam nije olakšao.

AUTORI: Kristina Kerekeš i Stefan Rodić

Ocenite tekst: