Borba ekrana

Posle dugogodišnje vladavine filma u srcima gledalaca i kritičara, serije konačno uzvraćaju udarac i pretenduju na presto pop kulture. U njihovoj borbi učestvuju svi kada odlučuju kako će provesti svoje slobodno vreme.

Od svoga nastanka, film je prošao mnoge metamorfoze, od stigme i straha od „pokretnih slika“ sa kraja 19. veka do pojave tona, tehnikolora i specijalnih efekata. Zlatno doba Holivuda je izgradilo imidž filma uz glamuroznu scenografiju, domišljate dijaloge i stvaranje nove životne ideologije. Film je uspeo da izgradi reputaciju prave umetnosti, o kojoj se diskutuje sa poštovanjem. Serije su, sa druge strane, bile viđene kao kulturno inferiorne, potrošna razbribriga i nisu smatrane narativnom umetnošću kao filmovi. Svoj razvoj doživele su kroz tri zlatna doba: prvo (1940 – 1955) kada su se serije prvi put našle na mapi interesa publike; drugo (1990 – 2000) kada su se pojavile serije od kojih neke traju i do danas ( „Simpsonovi“, „Red i zakon“) i kultne serije kao što su „Tvin Piks“ i „Sajnfeld“; i treće doba koje je počelo 2005. godine i traje do danas. Ovim postepenim razvojem, serija je postala ozbiljan konkurent filmu.

U poslednjih desetak godina, uz razvoj interneta, rodila se kultura on-line deljenja serija i filmova. Ovo je omogućilo publici da omiljene serije konzumira kada hoće i u količinama u kojima želi. Iako su na početku ovo bile većinski nelegalne metode, neke inovatorske kompanije su videle priliku da ovu mogućnost pretvore u biznis. Dobar primer je serija „Kuća od karata“ (House of Cards) kojom je Kevin Spejsi, zajedno sa Netfliksom, pokazao koliko je strategija objavljivanja svih epizoda odjednom istinski isplativa. I druge kompanije kao Jahu, Hulu i Amazon su počele da stvaraju isključivo onlajn dostupne serije. Ubrzo i tradicionalni mediji stvaraju opcije za on demand gledanje (HBO GO, BBC iplayer i dr.).
Možda je jedan od najubedljivijih argumenata u korist serija to da se u februaru 2015. godine održala panel diskusija New Era, na kojoj su učestvovali predstavnici Sonija, AMC-ja i Netfliksa i na kojoj je predstavljen razvojni potencijal serija.

Promena se dogodila i u društvenoj svesti i pop kulturi. Nekada osuđivane situacije, kao što je priznati da je noć provedena neprospavano zbog „maratonisanja“ poslednje sezone Odela (Suits), postale su ne samo prihvatljive, već i zahtevane ako se žele izbeći „spojleri“. Ljudi se okupljaju i gledaju serije kako bi ih analizirali i komentarisali. Postale su jedna od svakodnevnih društvenih tema.

U serijama je broj situacija u kojima se glavni lik iskazuje raznovrsniji, daje mogućnost da se lik posmatra iz svakog ugla, i u dobrom i u lošem svetlu. Publika može da raste zajedno sa likom, preispituje sebe i svoju reakciju u datim hipotetičkim scenarijima.
Filmski veterani kao Dejvid Finčer, braća Koen ili Vakauskiji (reditelji Matriksa) počeli su i da se interesuju za ovaj novi medijum u kome priča ne mora da traje samo koliko i pažnja bioskopske publike, već može biti i daleko duža pa samim tim i kompleksnija. Pojavljuju se i novi talentovani pripovedači direktno na malim ekranima, kao Vins Giligan i Brajan Krenston (Breaking Bad).Velike filmske zvezde sve češće prelaze, sa manje ili više uspeha, sa velikih na male ekrane, kao što su Elajdža Vud u Vilfredu ili Metju Mekonahi u Pravom detektivu.
Revolucionarni odgovor filma na popularnost serija se vidi i u načinu na koji filmski studiji osmišljavaju i planiraju svoje buduće projekte. Nastavci vladaju bioskopskim repertoarima, franšize kao što su Ratovi zvezda i Marvelov kinematografski univerzum se planiraju i otvoreno objavljuju po 10 godina unapred. Iste te franšize sada uključuju i neke televizijske serije – kada je u pitanju Marvel, postoje Agenti S.H.I- .E.L.D.-a, dok je to kod DC-a niz serija tipa Arrow, Supergirl, The Flash. Ovo pokazuje da ne mora da postoji bitka između serija i filmova – u nekim situacijama može doći do njihovog nadopunjavanja.
Filmovi su ipak na globalnom nivou zadržali svoju moć i uticaj u trenucima kada su motivi iz filma upotrebljeni kao simboli u stvarnom svetu.

Velike filmske zvezde sve češće prelaze, manje ili više uspešno, sa velikih na male ekrane, kao što su Elajdža Vud u Vilfredu ili Metju Mekonahi u Pravom detektivu

Pozdrav iz filma Igre gladi upotrebljen je od strane mladih Tajlanđana na protestima 2014. godine, a devojčica iz Palestine se takođe u činu protesta povodom trenutnih političkih događaja maskirala u pripadnika naroda Navi iz filma Avatar.
Serije daju više prostora glumcima i piscima da razviju slojevite likove i da ih prirodnije predstave. Publici, sa druge strane, pruža potpuniji osećaj pripadanja i povezanosti sa svim likovima i kontinuiranom pričom. Stvaranja dublje emotivne, gotovo porodične familijarnosti i ljubavi.
Možda je najbolja stvar koja je proizašla iz ove kinematografske revolucije način na koji su ove dve zaraćene strane podstakle opšte poboljšanje industrije zabave i podigle kvalitet materijala u kome uživa šira publika.

Filmovi koje preporučujemo da pogledate, a ako volite šetnju samo po “crvenom tepihu”, preskočite listu:
 Fight Club (David Fincher) – Brad Pitt i Edward Norton prikazuju posrnuće ega i herojstvo alterega na terenu konzumerizma, čime sistemskom sugestijom kroz formiranje podzemnih klubova podrivaju osnove današnje civilizacije.
Брат (Aleksej Balabanov) – Sergej Bodrov se (ne)spretno snalazi u ulozi poštenog kriminalca na ulicama Sankt Peterburga gdje će zateći pragmatika i pohlepnika koji mu je nekad bio brat.
Elephant man (David Lynch) – Anthony Hopkins nam donosi empatiju prema cirkuskom oduševljenju, čovjeku koji je rođen sa brojnim tjelesnim deformacija, čovjeku koji je držan u kavezu, čovjeku kojeg je društvo i vrijeme ismijalo, čovjeku.
Vanila sky (Cameron Crowe) – Tom Cruise se češe po glavi i gricka nokte iako ima sve što se poželjeti može. Pored hrpe lažnih prijatelja i djevojaka koje gledaju samo njegov izgled i prezime, on nailazi na smotanu i neposrednu Cameron Diaz (koja glumi u španskom originalu) zbog koje će izgubiti svoj razum i jagodice. “Otvorite oči” dok slušate Radiohead u pozadini praznog grada.
Laurence Anyways (Xavier Dolan) – Melvil Popaid prolazi kroz golgotu i katarzu kada odlučuje da svoje bližnje i daljnje upozna sa svojom pravom prirodom. Unutrašnju revoluciju na svojoj koži jedino podržava njegova fiancé koja pritom “daje” neprebolivi danak.
Mr. Nobody (Jaco van Dormael) – Jared Leto se nalazi na isključenju ka smrti i gleda na srednji retrovizor gdje mu odbljeskuje raskrsnica života. Razrađuje do đavoljeg tančina odgovor na ono pitanje koje svaki dan sebi postavljamo, šta bi bilo kad bi bilo.
La piel que habito (Pedro Almodovar) – Antonio Banderas bez poveza preko očiju, već sa maskom preko usta nariče nad sudbinom nesrećnog supruga i oca, i nareže osvetu hladnim sečivom.
The Number 23 (Joel Schumacher) – Jim Carrey nije klovan, ni ludak ni bolesnik. On je šinter koji je zaključao demona u sebi ali mu se vraća kroz broj 23 preko korica knjige koju dobija za rođendan. Nepoznat broj počinje da ga vuče na povocu ka kućici koju je sam napravio.
Donnie Darko (Richard Kelly) – Jake Gyllenhaal sa svojim karakterističnim prodornim pogledom se savršeno uklapa u očne duplje stravičnog zeca, Frenka. Ko li je donio taj krivi odraz u ogledalu? Nesvakidašnja munja sa neba ili svakodnevni “mad world”.
Interstellar (Christopher Nollan) – Matthew McConaughey nam dolazi preporođen poslije Dallas Buyers Club-a, i pušta nas u apokalapitičnu sutrašnjicu gdje svoj životni poziv stavlja ispred svoje kćerke miljenice.
Jeux d’enfants (Yann Samuell) – Ima li šta razonodnijeg i dječijeg od čikanja? Guillam Canet i Marion Cotillard jedno drugo muštraju i štipkaju naivnim izazovima dok vrag ne odnese šalu, dok vrijeme ne donese svoje breme. Čičkava stvar je što im i dalje kao zazubica stoji zajednička misao: Voli me ako smiješ!
Y Tu Mamá También (Alfonso Cuarón) – Gael García Bernal i Diego Luna kreću na put koji bi svaki tinejdžer poželio, put u društvu slobodne žene spremne na spuštanje u njihove godine. Međutim poslije te ekskurzije, njihovo druženje prestaje jer se gledaju (pre)zrelim očima žene sa tajnom.
Panama (Pavle Vučković) – Slaven Došlo i Jovana Stojiljković, predstavnici naše poslijednje generacije glumaca nam donose dilemu koja se stalno izbjegava na kuloaru. Ima li razlike između ljubomore i posesivnosti? Da li današnja tehnička pomagala “pomažu” učvrsnuću ljubavne veze? Koja je granica u nezavisnosti u odnosu sa nekim od čijeg pogleda zavisimo?
Lock, Stock and Two Smoking Barrels V Rocknrolla V Snatch (Guy Richie)-Jason Statham, Gerard Butler i Vinnie Jones nas provlače kroz seriju ljutih likova koji često ispadaju smiješni u svojoj eskalaciji nasilja. Sjajan humor, citati i muzika se otima pacovima u trci za nestižnom puškom, parom i djamantom.
Don’t Be a Menace to South Central While Drinking Your Juice in the Hood (Paris Barclay) – Braća Wayans nas provlače kroz najveću “ghetto” parodiju ikada. Ovo je kraj u kome se prosjak daruje čizburgerom; u kome je otac mlađi od sina dok majka ne zna ko mu je sin; u kome je čačkalica najopasnije oružje i u kome rođeni invalid poslije udesa ipak ne prohoda.

Ocenite tekst: