Borba sa ignorabimusom

Oskar Morgenštern, poznati američki ekonomista nemačkog porekla i jedan od osnivača teorije igara, 1972. godine napisao je rad pod nazivom „Trinaest kritičnih tačaka u savremenoj ekonomskoj teoriji“ u kojem je predstavio paradokse u ekonomiji koje je smatrao najrelevantnijim za rešavanje radi boljeg modeliranja stvarnih ekonomskih pojava.

 

 

Davne 1900. godine nemački matematičar David Hilbert je svojim kolegama predstavio dvadeset i tri matematička problema čije bi rešavanje, kako je on smatrao, doprinelo daljem razumevanju i napretku matematike. Hilbertovi problemi su naišli na veliki odziv i zainteresovanost njegovih kolega, od kojih su mnogi, rešivši neke od problema, dobijali značajna priznanja pa čak i Fildsovu medalju.
Sedam decenija kasnije Oskar Morgenštern, pionir teorije igara i značajni istraživač u oblasti matematičke ekonomije, pokušava da na sličan način probudi zainteresovanost ekonomista. Skromno priznajući da ne želi da se na bilo koji način poredi sa veličinom Hilberta, Morgenštern ističe trinaest problema savremene ekonomske teorije koje je smatrao kritičnim za rešavanje. Nezadovoljan ekonomskim udžbenicima i opštim predstavljanjem ekonomije kao nauke u kojoj ne postoje nerešeni problemi, svoj rad je najpre posvetio novim generacijama mladih naučnika u nadi da će izazovnost problema privući mlade umove i iz drugih disciplina. Britki paradoksi koje autor opisuje u tekstu zadiru u samu srž moderne ekonomske teorije. Pod Morgenšternovom lupom su analizirani problemi formiranja krive indiferentnosti, agregiranja tražnje i ponude, kao i relevantnost ekonomskog zaključivanja. Ograničeni složenošću analize predočićemo samo misterije koje smatramo fundamentalnim.

 
Lavirint otkrivene preferencije

 
Bazis teorije otkrivene preferencije leži u stavu da potrošač izborom određenih dobara otkriva redosled svojih preferencija. Odnosno, ako osoba A u supermarketu kupi dobro X, a zatim dobro Y, smatra se da je X preferirano u odnosu na Y. Međutim, autor napominje da dato zaključivanje sadrži znatne logičke nedoumice. Ako su X i Y trajna potrošna dobra i ako pri datim cenama i dohotku kupac A može da priušti oba proizvoda, ne sme se reći da je X nužno preferirano u odnosu na Y. Zamislimo da kupac sticajem okolnosti prvo pronađe policu sa dobrom X, a nakon toga kupi i dobro Y. U tom slučaju redosled kupovine ne govori ništa o poretku preferencija već samo o uslovima u kojima potrošač vrši transakciju.

 
Apstraktnost Paretovog optimuma

 
Koncept Paretovog optimuma nam sugeriše da postoji stanje u kome se položaj jednog pojedinca ne može poboljšati, a da se pritom ne pogorša položaj drugog pojedinca. Odnosno, povećanje blagostanja jedne osobe koje ne ugrožava blagostanje drugog pojedinca predstavlja Paretovo poboljšanje i put ka optimumu. Međutim, ključno pitanje je sledeće: da li se blagostanje jedne individue može nezavisno menjati? Zamislimo sledeću situaciju: Osoba A dobija jedan dinar od nezavisnog aktera dok se imovinsko stanje osobe B ne menja. Pod pretpostavkom da svaki dodatni dinar povećava zadovoljstvo osobe koja ga dobija, postoje logični razlozi da verujemo da pojedinačna blagostanja osoba A i B nisu povezana te da je dati primer čist slučaj Paretovog poboljšanja. Međutim, možemo da se zapitamo da li se situacija menja ako osoba A iz istog primera dobije 1 000 000 dinara. U ovom slučaju možemo reći da se položaj osobe B implicitno pogoršava jer dobijeni novac daje znatno veću moć igraču A u odnosu na početno stanje i remeti strukturu šansi za uspeh. Takođe, autor nas navodi da se zapitamo kako se uopšte meri blagostanje, kako utvrđujemo da li se položaj pojedinaca popravio ili pogoršao nakon transakcije. Metodološki nedostaci u dobijanju odgovora na postavljena pitanja govore u prilog autorovoj tezi da je koncept Paretovog optimuma apstraktan teorijski model koji se može koristiti isključivo kao sredstvo logičke edukacije.

 
Problem maksimuma

 
Već u početnim mikroekonomskim kursevima, studenti se upoznaju sa problemom maksimuma. Naime, da bi optimizovao svoj položaj, ekonomski subjekt maksimizira ili minimizira određenu varijablu (korisnost, prihod, profit, troškove) za dati set konstantnih varijabli. Autor kritikuje postojeći metodološki postupak napominjući da funkcionisanje i promene ekonomskog mehanizma nisu pod kontrolom ekonomskog subjekta te da pretpostavka o savršenom poznavanju relevantnih varijabli nema empirijsko utemeljenje. Samim tim, ako pojedinac ne kontroliše varijable, proces maksimizacije nema smisla. Rečima samog autora: „Ekonomska optimizacija se ne može rešiti klasičnim problemom maksimuma, primenom diferencijalnog računa. Problem o kome govorimo je skup individualnih maksimuma i minimuma gde pojedinci imaju značajan uticaj na formiranje varijabli.“ Zaista je zanimljivo da je Morgenšternov rad izazvao malu pažnju javnosti, a svakako je prošao nedovoljno zapažen od strane ekonomista koji su pripadali neoklasičnoj tradiciji, iako je autor pružio konstruktivne kritike upravo neoklasične teorije. Fundamentalna poruka ovog teksta je sledeća: ekonomska teorija bi trebalo da bude relevantna tj. tvrdnje u praksi dokazive. Upravo suprotno se dešava u ekonomiji – udžbenici su puni teorema koje se ne mogu empirijski dovesti u vezu sa stvarnošću. Savršeno konkurentno tržište je evidentan primer – ovaj koncept ne korespondira sa modernim privredama. Modifikacije su potrebne, a Morgenštern je upravo u teoriji igara video vodeću ulogu dalje evolucije ekonomske nauke.

Ocenite tekst: