Čovek je more

„Hodali smo sve dalje i dalje, bila je velika oseka.. na kraju smo stigli do vode. Meduze i morske zvezde ležale su na obali. Bio sam očaran. Video sam more prvi put. Nisam razmišljao o večnosti. Ali od tada, more je za mene postalo simbol večnosti i beskraja. Beskraj talasa, gde ni jedan talas nije isti kao drugi. Sve se stalno menja. Ništa nije konstantno, savršeno i konačno. Samo beskrajan niz promena supstance.”


Karl Jaspers (1883-1969) bio je nemački psihijatar i filozof, predstavnik hrišćanskog egzistencijalizma. Iza sebe ostavlja veliki uticaj na teologiju, psihijatriju i filozofiju kroz 30 knjiga i, veruje se, preko 3 000 rukopisa. Njegov „put“ u filozofiju počeo je ni manje ni više nego greškom pri upisu studija prava, pronalaženjem sebe a zatim i pomaganjem čovečanstvu u tome.

Izvor mentalnih poremećaja
Napuštajući pravo uputio se svom ,,životnom pozivu” i profesionalnom interesu, ka studijama medicine koje i završava u specijalizaciji psihijatrije 1909. godine. Ovde počinje Jaspersovo prvo psihologijsko razdoblje mišljenja koje ispoljava u svojim tekstovima i rađanjem dela “Opšta Psiho-patologija” (1913). Već u ovom delu se mogu nazirati njegov filozofski impusl koji proističe iz psihologije analiziranja i tumačena ljudi iz psihijatrije. Naime, Karl Jaspers polazi od biologizma koji principe iz biologije prenosi u sociologiju. Prema tom početnom stavu, duševne bolesti proizlaze iz biologije, pogrešnog rada mozga. Njegova istraživanja se zasnivaju na postupku pristupanja pacijentima koji i sami utiču na sopstveni život svojim razmišljanjem. Nije dovoljno samo posmatrati i upoređivati simptome pojedinaca jer se iza toga nalazi nešto mnogo veće. Čovek nije stvar. Mentalni poremećaj nije samouzrokovan jer čovek nije predmet ili mašina, on nije konačan. Simptomi mogu biti promenljivi. Kasnije i u svojim predavanjima, Jaspers teži da ukaže na ograničenja koje psihologija ima u razumevanju čoveka. Ona treba da razume pojedinca posmatrajući reči i stavove koje on sam iznosi o sebi a zatim da uđe u dublje razumevanje otkriveno posmatrajući kao svoje.

Granična situacija života
Granične situacije Jaspers je opisao kroz prekretnicu preovladanja samopostojanja. Budući da je celog života bio bolešljiv, rano se zapitao o pojmu bola, patnje i smrti. Njegova okrenutost ka sopstvenom ja, bila je između ostalog i pred početak Prvog svetskog rata. On, zajedno sa svim ljudima napušta mali idealan svet i postaje svestan okruženja više nego ikada pre. Izlazi iz svakodnevnog života, predviđene rutine koje zaokupiraju jedino misli. Ova velika zajednička granična situacija dovodi do svesti činjenica koje se ne mogu izbeći. Dovodi do razmišljanja o smrti. Biti otvoren, za Jaspersa znači biti u datom trenutku usmeren sebi i to sa pozitivnim razmišljanjem o datoj situaciji. Ne bežati od sopstvenog toka misli i ono će te usmeriti ka slici života kakav jeste. Sam ćeš doći do sopstvenog bića i to fenomenima egistencije i transcendencije.

Suočavanje sa novom realnošću tera ljude da postanu svesni sebe kao jedinke po prvi put u životu. Osećanje izmeštenosti iz stalnih obrazaca navodi na suočavanje i unutrašnji preobražaj. Opštu zbrku. Otvorena svest koja uviđa novi svet oko sebe, dolazi do novog stanja egzistencije. Tada nastaje potreba za komunikacijom. Komunikacijom sa sobom. Čovek se nađe u preispitivanju svake svoje prošle odluke, razmišljajući o koraku koji treba u datom trenutku da napravi ali i pitajući se kako doći do budućeg. Ko je on uopšte? U tom stanju čoveku je potrebno da ostane sam, pasivan ali u akciji. Trenutku života u akciji, jer smo sami u nama život. Naša iskušenja nas samih već odvode u neki odnos ka drugima. Menjajući misli mi nikada ne mirujemo, jer živeti i biti tu ujedno znači i unositi se izvan sebe.

Veliki je spektar da li će i tačno šta pokrenuti čoveka ovakvim razmišljanjem. Neko može doći do toga plodom sopstvenih pitanja i ulaženjem u problematiku postojanja, dok su drugima potrebne male ili velike ali određene granične situacije. Mada, mogu se i naći oni koji nikada do toga i ne dođu, oni koji će ostati zauvek lišeni osećanja potpunog prisustva.

Vera
Jaspers navodi da put do vere može biti samo umski a ne razumski. On ne stavlja fokus na racionalno-neracionalno već isključivo na umsko-neumsko kao ciljem razumevanja potrebe za religioznim verovanjem. Ovakvim izjavama uzdiže um i pridaje mu jasnoću i istinitost, čime ograničava razum.

,,Prava stvarnost je biće koje se ne može kao mogućnost misliti” (1973:91). Stvarnost nam se mora otvoriti sama i kroz komunikaiju da li preko mita ili filozofskih šifara stupiti u vezu sa nama. Vera je za Jaspersa samo nadogradnja samofilozofskog ispitivanja. Dolazak do datog pojma proizlazi isključivo iz kontakta sa sopstvenim bićem, skupljanjem, posmatranjem i analiziranjem sebe. Zato ono nikad ne može biti konačno jer se nikad ne zaustavlja.

Samo mi ćemo biti ti koji smo u mogućnosti da sada i u svakom sledećem trenutku sledimo ono što nam biće govori ili izborom manjeg otpora, ostajati zarobljeni u nametnutoj opšteprihvaćenoj realnosti.

Da li je rekao sve što je imao?
Jaspers je, između ostalog, smatrao da je čovečanstvo pred graničnom situacijom i da će se vrlo brzo uništiti ili nuklearnim putem ili velikom glađu. Uticaj tehnologija u razvoju će ljude pretvoriti u proizvode a društva u fabrike. Individualnost se gubi i izvornih kontakta sa svešću neće biti. Sve u svemu, ostaje nam uništen svet bez mira i ljubavi. Danas filozofi smatraju da vreme Karl Jaspersa tek dolazi jer filozofija jeste filozofirajuća dok je ne shvatite ozbiljno.

AUTORKA: Tamara Vasić

Ocenite tekst: