Čovek sa pet života

Još jedan blistavi um koji je pao u zaborav, Velimir Bajkić bio je čovek mnogih talenata, a posebno za istinsko razumevanje funkcionisanja privrede. Veliki kritičar, kosmopolita, hvaljen je među savremenicima kao naš najbolji ekonomista.

Biografija

Velimir Bajkić je rođen 1875. godine u Velikom Gradištu, u trgovačkoj porodici. Gimnaziju je prvo pohađao u Požaravcu, a zatim u Beogradu. Posle završene gimnazije, upisuje Pravni fakultet u Beogradu, a posle završenih osnovnih studija prelazi u Minhen kod poznatog profesora Luja Brentana, poznatog liberalnog, reformski orijentisanog ekonomiste, koji je u njemu razvio interesovanja za bavljenjem praktičnim ekonomskim problemima i učestvovanjem u debatama. Sa 28 godina biva izabran za docenta na Pravnom fakultetu na predmetu Finansije i statistika, gde je za nekoliko godina iznedrio generaciju budućih poznatih ekonomista i državnih funkcionera, od kojih je najpoznatiji Milan Stojadinović. Često je bio angažovan na državnim poslovima kao stručnjak – 1905/6. godine radio je na zajmu za kupovinu topova i industrijske nabavke i na novom trgovinskom ugovoru sa Austrougarskom. Posle rata, delegiran je kao stručnjak za ekonomska i finansijska pitanja na konferenciji mira u Parizu 1919. godine. Takođe, posle oba svetska rata, radio je na sprovođenju valutne reforme, koja se svodila na zamenu okupacionog novca dinarima. Neophodno je naglasiti koliko je ovaj projekat bio složen jer je zahtevao kurs zamene kojim niko neće biti oštećen, zatim podlogu za novoemitovane dinare i sputavanje priliva okupacionog novca u zemlju.

Dragoljub Jovanović, jedan od najuglednijih političara svog vremena, opisuje Bajkića: „Inteligentan, smeo, bezobziran, amoralan. Zna svoju vrednost, i pre će je preceniti nego potceniti […] Nikakve ideološke ili moralne kočnice ne sputavaju njegovu ambiciju, niti mu usporavaju uspeh. Sve znati, uvek imati pravo, u svemu uspevati, to je bila formula Velimira Bajkića.“

Biznis i novinarstvo

Važna crtica u Bajkićevom životu jeste njegovo bavljenje novinarstvom, počevši od „Srpskog ekonomista“, zatim „Politike“, „Štampe“, „Trgovinskog glasnika“, itd. u kojima je slobodno iznosio svoje kritičko mišljenje, sve do Prvog svetskog rata, kada je odustao od novinarstva, zbog restriktivnosti tadašnjeg zakonodavstva o štampi. Novinarsko ćutanje je trajalo sve do 1929., kada osniva „Narodno Blagostanje“, časopis posvećen aktuelnim ekonomskim pitanjima, u kome su se nalazili razni tekstovi, od ozbiljnih analitičkih do poslovnih vesti iz sveta i berzanskih informacija. Pored Bajkića, pisali su i drugi poznati ekonomisti i pravnici kao i marksisti. Takođe, imao je i preduzetničku crtu – u periodu do Drugog svetskog rata izvozio je jaja u Francusku, Italiju, Belgiju; bio je član više upravnih odbora velikih jugoslovenskih preduzeća ili je zastupao, kao konsultant iz oblasti ekonomije i prava, velike strane firme kao što su „Bata“, „Standard&Oil“, „Shell“, „Bankverein“. Zanimljivo je i to da je vodio firmu „Tomas Votson“, jugoslovensku filijalu IBM-a (i tada svetskog giganta), koji je prodavao bušene kartice i tabulatore za obradu podataka. Bavio se i berzanskim poslovima a najviše je trgovao obveznicama ratne štete i drugim hartijama od vrednosti. Bio je akcionar Narodne banke, koja je tada bila privatno akcionarsko društvo. Nezadovoljan radom uprave, često je kritikovao politiku banke i njenu sklonost deflacionoj politici, uvidevši da će ona negativno uticati na privrednu aktivnost. Tvrdio je da ona treba da vodi ekspanzivnu politiku podstičući rast čak i po cenu blage inflacije.

Ideje

Lujo Brentano je bio predstavnik mlađe generacije nemačke istorijske škole, čiji je pristup imao veliki uticaj na Bajkića. Predstavnici ove škole su verovali da ekonomsko ponašanje ljudi zavisi od istorijskih, institucionalnih i socijalnih okolnosti. Kasnije su njihove ideje uticale na razvoj evropskog koncepta socijalne tržišne ekonomije. Bajkića  su smatrali liberalom, iako je on sam to poricao, jer je shvatao liberalizam na klasičan način XIX veka (da država treba samo da obezbeđuje odbranu i pravni poredak). Verovao je da ekonomski slabijeg treba država da štiti i zalagao se za socijalnu politiku. Bio je protiv državne privrede smatrajući je manje efikasnom u odnosu na privatnu, ukazujući da je za ogroman rast jugoslovenske privrede zaslužna privatna inicijativa. Na političkom planu zalagao se za strogu jednakost građana i parlamentarnu demokratiju. Istovremeno, bio je svestan najveće slabosti parlamentarizma, a to je nametanje parcijalnih interesa kao da su opšte korisni.

Milan OBRADOVIĆ

Ivana POLJAK

Ocenite tekst: