Crne rupe

Svemir obiluje nezamislivim. Fenomeni koji se u njemu dešavaju prevazilaze granice ljudske imaginacije. Crne rupe, kao jedan od takvih fenomena, odnosno njihov postanak i svojstva, i danas su predmet interesovanja brojnih naučnika, a pogotovo fizičara. Ideja o mogućem načinu njihovog nastanka, prvi put objavljena 1873. godine u radu naučnika sa Kembridža Džona Mičela, bazirala se na jednom jednostavnom primeru. Topovsko đule, ispaljeno uvis sa površine Zemlje, će u jednom trenutku, ukoliko mu je početna brzina bila manja od kritične brzine, usled sile gravitacije koja ga je sve vreme usporavala, prestati da se uspinje i pasti natrag na Zemlju. U suprotnom, ukoliko mu je početna brzina veća od kritične brzine, ono će se zauvek udaljavati od Zemlje. Uz sva ograničenja (brzina svetlosti je konstantna, za razliku od brzine topovske đuladi, na koju utiče gravitacija, te nije u potpunosti u skladu sa Njutnovom teorijom gravitacije), ovaj primer poslužio je formiranju kasnije teorije o načinu na koji gravitacija utiče na svetlost (Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti, 1915) i razrađivanju njenih implikacija kada su u pitanju stare zvezde i druga masivna tela.

Kako nastaje crna rupa?

Prostor i vreme, prema Ajnštajnovoj Opštoj teoriji relativnosti, zajedno obrazuju četvorodimenzionalni prostor koji se naziva prostor – vreme. Ovaj prostor nije ravan, već, pod uticajem materije i energije koje se nalaze u njemu, biva izobličen ili zakrivljen. Kada dođe do eksplozije odnosno kolapsa neke zvezde, može se desiti da, usled prevelikog intenziteta sile gravitacije, dođe do njenog sopstvenog urušavanja u tačku u kojoj su gustina, masa, pritisak, kao i zakrivljenost prostor – vremena beskonačni. Ova tačka se naziva singularitet i predstavlja „srce“ crne rupe. Primera radi, crna rupa čija masa dostiže preko milijardu tona (masa neke planine) imala bi prečnik od oko 10 na -13 centimetara (veličina protona ili neutrona). Gravitaciona sila objekata toliko velike mase je toliko jaka da čak ni svetlost ne može da joj pobegne. Granica crne rupe naziva se horizont događaja i nju određuje svetlost koja zamalo nije uspela da se otrgne od crne rupe.

„Naša” crna rupa

Poput svemira, i Srbija, nažalost, obiluje nezamislivim. „Fenomeni“ koji se u našem društvu trenutno dešavaju u mnogim slučajevima, nepotrebno i bez ikakvog povoda, prevazilaze i granice zdravog razuma. Prevelika koncentracija primitivnog, beznačajnog i degutantnog, na tako malom prostoru uspešno je stvorila crnu rupu u sistemu vrednosti našeg društva omogućivši joj da nemilosrdno, kao da preferira, razara i „dezintegriše“ i ono malo dobrih običaja koji su preostali. Pukotina u našem, „lokalnom“, prostorno vremenskom kontinuumu učinila je da se vreme, koje je kod nas do sad ionako proticalo veoma sporo, dodatno uspori (a nekima čak i zaustavi) stvorivši pritom ambijent „kvazisingularnosti“, nedefinisanih i nepoznatih karakteristika, u kojem ne važe zakoni i principi koje poznajemo i koji bi važili u normalnim uslovima. U takvom ambijentu, laž se veoma lako može predstaviti kao istina, poraz kao pobeda, delikt kao dobro delo. U svom istraživanju 1974. godine. čuveni fizičar i kosmolog Stiven Hoking je došao do zaključka da crne rupe vremenom nestaju. Međutim, vreme koje je potrebno da crna rupa prestane da postoji nezamislivo je veliko. Stoga, vek trajanja i ove „naše“ crne rupe bi mogao, u nekim od slučajeva, premašiti životni vek pojedinca.

Kako joj pobeći?

Kako se i ove prave, svemirske crne rupe, ne mogu direktno videti, čak ni putem najsavremenijih teleskopa, i ove „naša“, može biti locirana samo na osnovu „tragova“, odnosno učinjene štete koju je ostavila iza sebe. Ukoliko bismo pažnju koju posvećujemo svakodnevnim banalnostima, malo preusmerili ka konkretnim, suštinskim problemima sa kojima se suočavamo, možda ćemo uspeti da lociramo koordinate ove „naše“ crne rupe. Samo suočavanjem sa posledicama izazvanim uništavanjem velikog dela sistema vrednosti i greškama koje smo sebi dopustili, možemo na pravi način da potražimo rešenje naših problema. Samo tako možemo napraviti prvi korak ka horizontu (boljih) događaja. Kada stignemo tamo, lako ćemo.

 

Ocenite tekst: