Dečiji rad

Prema podacima UNICEF-a iz 2013. godine, procenjuje se da je na svetskom nivou oko 168 miliona dece uzrasta između 5 i 17 godina uključeno u tržište rada. Kako zaštiti maloletnike od zloupotrebe i eksploatacije i da li postoje ekonomska opravdanja za njihovo učešće na tržištu rada?


Dečiji rad nije oduvek imao negativnu konotaciju niti je bio neuobičajen, jer su deca tokom cele istorije bila ravnopravni članovi domaćinstva i u podjednakoj meri su učestvovala u porodičnim poslovima. Sâm koncept „deteta” se umnogome razlikovao u odnosu na današnji, tako da deca nisu bila niti zaštićena niti pošteđena mnogih napornih poslova, što je u datim istorijskim okolnostima predstavljalo način preživljavanja. Takođe, rad nije predstavljao prepreku školovanju, jer obavezno i sveobuhvatno obrazovanje praktično nije ni postojalo do XX veka. Šta se promenilo?

Industrijalizacija detinjstva
Nakon industrijske revolucije, dečiji rad postaje sinonim za industrijsku eksploataciju dece, poput one opisane u radovima Čarlsa Dikensa. Viktorijanska „ekonomija pokretne trake” bila je isključivo fokusirana na ostvarivanje profita putem snižavanja troškova i to prevashodno rada, te su deca iz siromašnih slojeva poslužila kao jeftina radna snaga zarađujući 10–20% zarade odraslih, radeći pritom u lošim uslovima, napornim smenama i bez adekvatne zaštite. Karl Marks je napisao da industrije Velike Britanije i SAD „žive isisavajući dečiju krv”, jer se stopa smrtnosti dece u ovim zemljama naglo povećala. Neki od visokorizičnih poslova bili su rad u rudnicima i u proizvodnji stakla, gde bi deca bila izložena izuzetno visokim temperaturama te posledično dobijala opekotine, plućne bolesti i mnogobrojne druge zdravstvene probleme. Milton Fridman je dečiji rad smatrao privremenom anomalijom koju je tržište na kraju samo rešilo, bar u zapadnim zemljama. Usled brzog napretka tehnologije, produktivnost je rasla, a posledično i realne nadnice. Pojavila se i potreba za kvalifikovanijom radnom snagom, samim tim i potreba za sistemskim obrazovanjem, koja je na kraju premestila decu iz fabrika u škole.

Dečija prava u eri globalizacije
Prema konvenciji Međunarodne organizacije rada iz 1973, minimalna starosna granica za bilo kakav rad pomerena je na 12 godina, pri čemu je zabranjen svaki vid rada koji na bilo koji način ugrožava dete ili mu onemogućava prisustvo nastavi. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta iz 1990. navodi osnovno obrazovanje kao pravo deteta koje mora biti svima dostupno i besplatno. Danas, dečiji rad i dalje opstaje u nerazvijenim zemljama. Iako je prevashodno fokusiran na ispomoć u domaćinstvu i poljoprivredi, on dugoročno onemogućava ekonomski razvitak tih zemalja, jer se konstanto održava visoka ponuda niskokvalifikovane radne snage i slaba konkurentnost ovih privreda, koje u međunarodnoj razmeni prevashodno nude sirovine. Prema nekim školama mišljenja, takva situacija predstavlja „pubertetsku” fazu kapitalizma, kroz koju su prošle i razvijene zemlje. Ali, mora se uzeti u obzir i društveni kontekst i činjenica da su ekonomske promene, pored tehnološkog napretka, bile generisane i istorijskim trenutkom i strahom od širenja komunizma koji je doveo do širenja socijalizma i državnog učešća u obezbeđivanju normativno pravičnijih izbora, koji nužno nisu bili efikasniji. Takođe, društva na niskom stupnju razvoja, u kojima postoji jako ukorenjeno nasleđe kolonijalizma, teško da bi mogli da se oslone na pozitivne tržišne ishode, s obzirom na to da socijalni damping, koji mnoge globalne kompanije sprovode, omogućava velike profite za njih, s jedne strane, i održava postojeći, zavisni poredak za te zemlje, sa druge. Mnogobrojne kompanije, poput Gap-a, H&M-a, Zare, optužene su da u svojim lancima snabdevanja koriste sirovine koje se proizvode u zemljama trećeg sveta i koje svoju nisku cenu duguju jeftinoj radnoj snazi, koja često uključuje decu ispod 16 godina. Najviše zabrinjava situacija u Zapadnoj Africi, gde, prema podacima njihovih nevladinih organizacija, 80.000 dece radi u rudnicima bakra, kobalta i dijamanata – primer je i proizvodnja „krvavog dijamanta” u državi Sijera Leone kojom je finansiran građanski rat 90-ih. Osim što ovako težak fizički rad nije primeren deci tog uzrasta, zbog niskog stepena razvijenosti tehnologije onemogućen im je i pristup odgovarajućim alatima i zaštitnoj opremi. Drugi ekstremni primer je proizvodnja kakaoa u Zapadnoj Africi, za koju UNICEF upozorava da se oslanja na dečije ropstvo i na trgovinu decom. Prema informacijama Stejt departmenta iz 2001, procenjuje se da je na plantažama kakaoa u Obali Slonovače oko 15.000 dece radilo bez ikakve naknade i pod pretnjom smrću. Evropski proizvođači čokolade su nazvali ove optužbe „apsurdnim”, dok su lokalni farmeri pravdali niske ili nepostojeće nadnice naglim padom cene kakaoa tokom 2000. godine.

Školovanje na pokretnoj traci
Od socijalnog dampinga nisu isključene ni mnoge evropske zemlje, uključujući i našu, kojoj je ekonomska politika poslednjih godina fokusirana na privlačenje stranih investicija olakšicama, subvencijama i obiljem jeftine radne snage za niskokvalifikovane poslove. Iako evropski i domaći zakoni formalno štite prava deteta, ono što zabrinjava je potencijalna zloupotreba maloletnika koja se krije u zakonu o dualnom obrazovanju iz 2017. Naime, prema uredbama zakona, ugovor o stručnoj praksi đaka se uspostavlja između poslodavca i škole, pri čemu je predviđena nadnica niža od minimalne, dok poslodavci nemaju nikakvu zakonsku (a ni ekonomsku) obavezu zadržavanja đaka nakon završetka srednje škole. Postavljaju se pitanja: da li je cilj ovog zakona sticanje obrazovanja, da li rad jednostavnih i usko usmerenih poslova zaista osposobljava đake na današnjem dinamičnom tržištu rada i, na kraju, kome ovaj zakon koristi – deci ili kompanijama? Kejns je jednom rekao da je kapitalizam verovanje u to da će gramzivi ljudi sa gramzivim namerama na kraju dovesti do opšteg dobra. Ako je opšte dobro humanije društvo, onda se zasad čini da to ostaje samo na verovanju.

AUTORKA: Filipa Ristovska

Ocenite tekst: