Deset godina kasnije – Iz ekonomske u društvenu krizu

Prošla je čitava decenija od krize čije se posledice i dalje osećaju u svakom aspektu života pojedinaca. Sa produbljivanjem ekonomskih razlika kako unutar tako i između država, pojačavaju se političke i društvene tenzije koje prete da preoblikuju trenutni društveni poredak i predstavljaju ozbiljnu pretnju neoliberalizmu.


 Sve generacije studenata Ekonomskog fakulteta upisane nakon 2008 vrlo dobro poznaju uzroke i značaj finansijske krize čije su posledice prisutne i danas. Brojni pasusi iz različitih knjiga govore o deregulaciji finansijskih tržišta započetih u vreme Ronalda Regana i Margaret Tačer, na krilima tada mega popularne neoliberalne ideologije. Trideset godina kasnije, ta deregulacija je dovela do naduvavanja špekulativnog balona na hipotekarnim tržištima i na kraju do njegovog pucanja kobnog 15. septembra 2008. godine, sa bankrotstvom investicione banke Braće Liman (Lehman Brothers). Ujedno nam je poznata i specifična priroda krize koja se prelila iz finansijskog sektora u realni, nasuprot njenoj prethodnici iz 1929. Poznato nam je to da posledice nisu na kraju snosili niti investicione banke koje su, kao što je već više puta rečeno „prevelike da bi propaleˮ, niti njeni menadžeri koji su nagrađeni velikim otpremninama i „zlatnim padobranimaˮ, već srednja klasa u nestajanju i to ekstenzivnim programima mera štednje, sa kaiševima kojima ponestaje rupica za stezanje. Sve navedeno je poznato i laicima – napisane su brojne knjige, snimljeno je desetak filmova, čak nam i Margo Robi u filmu „Opklada vekaˮ (The Big Short)  u kadi i uz čašu šampanjca drži lekciju iz finansija. Ali, avaj, posle bitke su svi generali i svo znanje koje imamo o ovoj temi nam i dalje ne daje odgovor na pitanje – gde smo sad i šta je ostalo nakon ove bitke?


Ekonomski uticaj

Teško je proceniti ekonomske troškove finansijske krize 2008. godine. Procenjuje se da će kombinacija povećanih troškova i smanjenih prihoda, kao posledica krize, verovatno koštati SAD preko dva biliona dolara, što je više nego dvostruko više od troškova 17-godišnjeg rata u Avganistanu. Šire mere su još opasnije. Mereno smanjenjem BDP-a po glavi stanovnika u SAD u odnosu na trend pre krize, do 2016. godine kriza je koštala zemlju više od 15% BDP-a, odnosno 4,6 biliona dolara. Takvi brojevi su suviše veliki da bi se pojmili na adekvatan način, ali jedan podatak može biti moćniji pokazatelj. Studija Federalnih rezervi za 2018. godinu pokazala je da kriza košta svakog Amerikanca oko 70.000 dolara. Ekonomska kriza je povećala teret privatnog i javnog duga ne samo u SAD-u već u čitavom svetu – do te mere da je javno-privatna podela postala zamagljena.

Procenjuje se da će kombinacija povećanih troškova i smanjenih prihoda, kao posledica krize, verovatno koštati SAD preko dva biliona dolara, što je više nego dvostruko više od troškova 17-godišnjeg rata u Avganistanu.

Predsednik Irske Majkl Higins je objasnio kako je privatni dug pretvoren u državni: „Usled potrebe da se država zadužuje kako bi finansirala tekuće rashode i, iznad svega, kao rezultat garancija datih velikim irskim bankama na njihovu imovinu i obaveze, ukupni dug Irske porastao je sa 25% BDP-a 2007. godine na 124% u 2013.ˮ Nepredviđena posledica spasavanja bankarskog sistema bilo je urušavanje poverenja u državnu solventnost. U evrozoni, Irska, Grčka, Portugalija i Kipar su morali da restrukturiraju državni dug kako bi izbegli bankrot. Porast razmere duga prema BDP-u bacio je senku na fiskalnu politiku i postao glavni izgovor za politiku štednje, koja je produžila krizu. Dakle, dokle god se ostvaruje profit, on je privatan, jer je stican za privatne interese akcionara koji snose rizik poslovanja. Donekle. Jer, u slučaju gubitka, on postaje javni, intervencija države je poželjna i spašavanje od bankrotstva odjednom postaje javni interes. Interesantan trend poslednjih deset godina je i rastuća kriza neoliberalizma, koja se najbolje ogleda intenzivnim napadanjem teoretičara sa različitih strana. Rastuća popularnost ekonomista koji upiru prstom u sve izraženiju nejednakost poput Štiglica, Krugmana, Rodrika i Piketija (čija je knjiga „Kapital u 21. vekuˮ bila bestseler), govori o padu popularnosti ekonomista koji tretiraju ekonomiju kao primenjenu matematiku i o vraćanju ekonomije njenim humanističkim korenima; radovi aktuelnih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Nordhausa i Romera, stavljaju u fokus temu inkorporiranja globalnog zagrevanja u makroekonomsku analizu. Svakako treba naglasiti da, istorijski posmatrano, ekonomski rezultati neoliberalne ere nisu ispunili velika očekivanja o ubrzanju dinamike svetske ekonomije nakon stagnacije koja je usledila posle velikih stopa rasta tokom 50-ih i 60-ih.

Pored diktatura u Kini, Rusiji i Saudijskoj Arabiji, sve veći broj mladih demokratija vraća se autoritarizmu i političkoj desnici – da li to možemo dovesti u vezu sa posledicama ekonomske krize?

Njegova pogubna posledica je pomenuti sve veći rast nejednakosti, koji je, usled hegemonije neoliberalizma, sve do izbijanja krize bio praktično ignorisan. Od 1972. do 2013, realni dohodak 10% najsiromašnijih Amerikanaca je opao, dok je 10% najbogatijih ostvarilo veći rast nego bilo koja druga grupa, čime se jaz još više produbio. Srednji realni dohodak zaposlenog muškarca sa punim radnim vremenom u SAD danas je niži nego pre četiri decenije, a dohodak 90% stanovništva stagnira već 30 godina. Nešto slično se događa i u Velikoj Britaniji, a problem je produbljen posle finansijske krize. Razloge nije teško objasniti. Era hiperglobalizacije favorizuje kapital u odnosu na rad; sindikati su izloženi napadima političara i zakonodavaca; povećana imigracija u SAD i Evropu slabi pregovaračku poziciju domaće radne snage; za radnike koji su ostali bez posla nema adekvatnih programa prekvalifikacije. Kao što je Toma Piketi pokazao, u odsustvu aktivnih mera kojima se održava ravnoteža, kapitalizam nužno generiše rast nejednakosti. Posledica je rastuće nezadovoljstvo i politička previranja.

Društvene promene
Društvene posledice ekonomske krize, kao što su politička polarizacija, jačanje populizma i ekstremne desnice u svim krajevima sveta, veći su razlog za zabrinutost. Populisti se obraćaju sve brojnijoj i zaboravljenoj radničkoj klasi, najvećim gubitnicima svih ekonomskih kriza i previranja, i zahvaljujući tom targetiranju u Velikoj Britaniji je izglasan tzv. Bregzit, dok iste godine Tramp, na iznenađenje i šok svih, postaje predsednik Amerike i to na krilima parole jačanja nacionalnog ponosa „Učiniti Ameriku ponovo velikomˮ, ekonomskim nacionalizmom i antiglobalizacijskim stavovima. Ideološki, Tramp prelazi granicu dobrog ukusa u njegovim mizogenističkim, rasističkim i generalno uvredljivim izjavama i ispadima koje sve češće nemaju mnogo dodira sa realnošću, već su više simulacija stvarnosti koju viđamo u rijaliti programima, čija pravila Tramp sam mnogo dobro poznaje. Njegove izjave pristalice karakterišu kao „surovu istinu koju niko ne želi da izgovoriˮ (uzgred, ni da proveri), a zapravo su okretanje od realnih izvora problema. Oni najvećim delom leže u finansijerima obe partije, koje preko tog finansiranja kapitalizuju svoje interese koji se kose sa interesima te iste radničke klase koja je njihove štićenike izglasala.

Dugoročno, možda najveće crveno svetlo je njegov odnos prema globalnom zagrevanju i, još gore, njegova negacija. Tramp je, uz ogromnu podršku industrije fosilnih goriva, oslabio moć Agencije za zaštitu okoline i omogućio industriji pristup nacionalnim parkovima, smanjio kontrolu zagađenja i zapretio povlačenjem SAD iz Pariskog sporazuma. Paralelno, Brazil je dobio novog predsednika Žaira Bolsonara – otvorenog rasistu, seksistu i potencijalnog autoritarnog fašistu koji uživa podršku agrobiznisa i rudarske industrije i tržišta koja zavise od industrijske eksploatacije prirode i jedva čekaju da sliv Amazona ostane bez zaštite, jer je Bolsonaro najavio izlazak iz Pariskog sporazuma ako bude izabran.

Brazil je dobio novog predsednika Žaira Bolsonara – otvorenog rasistu, seksistu i potencijalnog autoritarnog fašistu koji uživa podršku agrobiznisa i rudarske industrije i tržišta koja zavise od industrijske eksploatacije prirode i jedva čekaju da sliv Amazona ostane bez zaštite.

Glavni berzanski indeks i vrednost brazilskog reala skočili su posle izbornih rezultata iz prvog kruga. „Volstrit Džornalˮ ga je u redakcijskom komentaru podržao kao „konzervativnog populistuˮ. Te poražavajuće vesti dolaze u trenutku kada nam klimatolozi upućuju svoje dramatično upozorenje: da čovečanstvo ima samo 12 godina da drastično smanji emisiju gasova ili će se suočiti sa razornim posledicama globalnog zagrevanja u vidu rasta temperature za preko 0,5 stepeni Celzijusa, što će uništiti sve koralne grebene i nepovratno poremetiti vremenske sisteme donoseći sušu, poplave i ekstremne vrućine, što će stotine miliona ljudi gurnuti ispod linije siromaštva. Države sveta treba da počnu da sade drveće i ukinu upotrebu fosilnih goriva da bi se sprečio porast prosečne temperature. Uprkos tome, društvo se sve više kreće u suprotnom pravcu. Pored diktatura u Kini, Rusiji i Saudijskoj Arabiji, sve je veći broj mladih demokratija koje se vraća autoritarizmu: Filipini sa Rodrigom Duterteom, Turska sa Erdoganom, Egipat sa Abdelom Fatahom el Sisijem. U Evropi jačaju evroskepticizam, nacionalističke i desničarske partije. Da li svi ovi događaji predstavljaju domino efekat ekonomske krize ili je sama ekonomska kriza simptom većeg problema koji bi se kad-tad manifestovao? Čini se ponekad da su svi ovi događaji već viđeni obrisi istorije. Društvo čini jedan korak napred i potom se vraća dva koraka unazad, u ušuškanost romantizovane prošlosti iz koje nismo izvukli dovoljno lekcija. Očigledno je da nešto u sistemu ne funkcioniše kako je obećano, čim se uporno vrtimo u krug. 

AUTORKA: Filipa Ristovska

Ocenite tekst: