Dok je povika na vuka, lisice meso jedu

Možda najznačajnija stvar proistekla iz ipak neuspelih političko-privrednih reformi u SFR Jugoslaviji 1989–1991. jeste oživljavanje poslovne, tj. preduzetničke energije. U pomenutom periodu nastaje većina današnjih najvećih biznisa, koji danas u Srbiji zapošljavaju veliki broj ljudi, uvode svetske poslovne standarde i održavaju tehnološki korak sa savremenim svetom. O zanimljivom pitanju položaja srpskih biznismena, a povodom izlaska knjige „Biznis klasa”, razgovaramo sa njenim autorom, ekonomskim novinarom Mišom Brkićem.


CPES_FOD_2ML: Nedavno ste u tekstu za „Nedeljnik” (br. 296) dali ocenu da je svaki godišnji rast BDP-a ispod 10% „gubljenje vremena”. Nije li to preambiciozno, budući da je srpska privreda u periodu 2014–2016. porasla svega 1,66%?

Ništa nije preambiciozno za privredu države kakva je Srbija. Decenijama naše političke elite koje vode državu pilićare s privrednim rastom od 0,5 ili 1,5% i to predstavljaju kao svoj fantastičan uspeh, koji se meri liderstvom u regionu i Evropi. A privreda Srbije zapravo decenijama ostaje zaglavljena između političara nespremnih da sprovedu ekonomske reforme i završe tranziciju, i preovlađujuće narodnog sećanja da je socijalizam bio bolja prošlost. Polovina srpske privrede je u entropiji. To je onaj deo privrede za koji se zvanično kaže da je u „državnom” vlasništvu. A suštinski je to partijsko vlasništvo – kako koja partija pobedi na izborima tako ona postaje vlasnik pola privrede Srbije. Kako se tom imovinom upravlja, najbolje se vidi na aktuelnom primeru EPS-a, koji je stranački postavljen menadžment upropastio za manje od pola godine i za čiji oporavak će biti potrebno najmanje pet godina.

Zato smo mi danas, a tako je već 15 godina, na dnu Evrope.

Privredni rast od 10 i više odsto ne bi bio problem da političari koji vode Srbiju imaju viziju moderne kapitalističke države u kojoj funkcioniše tržište, u kojoj se poštuje privatna svojina i postoji vladavina prava.

ML: Gradska vlast se u oktobru hvalila brojem od preko hiljadu gradilišta. Uprkos najavama da će najveći građevinski projekti (npr. u Savamali) podstaći snažan rast cele privrede, rast ne samo da je izostao nego je i sam građevinski sektor do polovine 2017. opao za 5%. Kako je to moguće?

Ti hvalospevi su čisti populizam. Kod nas se svaka zakrpa na uličnom asfaltu proglašava gradilištem. Pa zar vlast nije svečano presecala vrpcu na gradilištu” jednog semafora? Projekat „Savamala”, odnosno „Beograd na vodi”, samo je jedan stambeno-poslovni blok u glavnom gradu Srbije, nešto veći, recimo, od novobeogradskog A bloka, i sam po sebi ne može podstaći neki snažni rast ukupne privrede. To je bila samo milozvučna demagogija vladajuće stranke, koja taj projekat koristi za vlastitu prvobitnu akumulaciju kapitala. Građevinska aktivnost van Beograda je slaba. Za rast građevinske industrije potrebni su veliki infrastrukturni projekti, kojih kod nas nema, jer državu vode priučeni diletanti, nesposobni da osmisle projekte koji bi angažovali građevinsku operativu. Od tih velikih projekata ostali su samo dronjci” od Koridora 10, koje nismo sposobni da završimo deceniju i po, i od čijeg otvaranja se prave jeftine vašarske zabave. Zato statistika pokazuje pad građevinskog sektora.

 ML: U Srbiji je, prema Vašim navodima, od 2010. do 2016. zaposleno preko 400 hiljada ljudi, što nije primetno doprinelo privrednom rastu. Ta činjenica aktuelizuje pitanje kvaliteta, tj. produktivnosti novootvorenih radnih mesta. Kako vidite ovaj, čini se, endemski problem i zašto se on uporno ne rešava?

Niska produktivnost jedna je od dve ključne boljke od kojih je patila privreda Jugoslavije pre nego što se raspala, jedan od glavnih razloga neuspeha socijalizma kao privrednog modela.

Iz Srbije danas odlaze najpametniji i najveštiji, a ostaje niskokvalifikovana radna snaga. Vlast promoviše i subvencijama podstiče otvaranje fabrika za proizvodnju čarapa, kablova, nalepnica… Dakle, fabrika u kojima će se zapošljavati radna snaga s nikakvim ili skromnim znanjem ili veštinama. Sve je to, inače, roba s niskom dodatom vrednošću, čiju finalnu cenu dodatno uništava niska produktivnost. Čak i u takvim fabrikama strani poslodavci imaju problem s produktivnošću radne snage. Radna etika iz vremena socijalizma „radio ne radio, svira ti radio” i danas je veoma prisutna, naročito u državnim preduzećima, a strani poslodavci letos su „čupali kosu”, jureći svoje radnike koji su „bolovali“ po njivama i voćnjacima. Niska produktivnost i slaba kurentnost posebno je izražena u državnim preduzećima koja država štiti od konkurencije tako što im omogućava monopol na tržištu. Niska produktivnost je i odgovor na pitanje zašto privreda Srbije nema veći izvoz. S niskom produktivnošću nemoguće je biti konkurentan. Nedavno sam čuo podatak da kompanija Gorenje izvozi 95% proizvodnje i razmišljao postoji li u Srbiji kompanija koja ima toliki izvoz. Ne postoji.

ML: Javnost je još uvek sklona etiketiranju, demonizaciji velikih domaćih biznismena – a sve podstaknuto populističkim narativom političara. Zašto, prema Vašem mišljenju, političkoj eliti smeta poslovna?

Jer je uspešna. I u tom smislu joj je konkurencija. Pre skoro deset godina predsednik Boris Tadić i vlasnik Delte Miroslav Mišković razgovarali su o Miškovićevoj nameri da kupi slovenački trgovački lanac Merkator. Tadić je pitao Miškovića koliko bi u perspektivi mogao da zaposli radnika, a ovaj je odgovorio: „Pa, možda 55 hiljada”. Tadićeva reakcija bila je: „Uuu, pa ti ćeš biti popularniji od mene”.

Radna etika iz vremena socijalizma „radio ne radio, svira ti radio” i danas je veoma prisutna, naročito u državnim preduzećima.

Političari neće građanima da objasne zašto privatne kompanije posluju uspešno i prave profit, a državne kompanije prave gubitke koji se pokrivaju novcem poreskih obveznika ili iz međunarodnih kredita. Tako se poslovalo i u vreme socijalizma – niska produktivnost i neefikasnost preduzeća peglana je na državnom nivou zaduživanjem u inostranstvu pa se tako stiglo do bankrota i sloma. Našim političarima je najlakše da koriste mantru i kažu da su „tajkuni” krivi za sve jer su lopovi i kriminalci koji „opljačkaše” Srbiju. I dok je povika na vuka, lisice meso jedu. To je lukavstvo uma političara koje već godinama „pali” kod naroda koji priželjkuje povratak bolje prošlosti. Hajde da okrenemo lupu i pogledamo koliko su građani Srbije u proteklih deceniju i po opljačkani lošim upravljanjem državnim firmama i koliko su političari iz tih firmi izvukli novca za finansiranje svojih stranaka.

Tu se krije i suštinska razlika između dva značajna društvena subjekta, koja nudi odgovor na pitanje zašto je Srbija danas na dnu evropske lestvice. Privatni preduzetnik, kapitalista je zainteresovan da maksimizira profit, a političar da maksimizira podršku birača koje će potkupiti državnim resursima (novcem).

ML: Dakle, političari su osujetili pokušaj Miroslava Miškovića da kupi, tj. prisvoji Merkator svojoj Delti. Imajući u vidu značaj ove dve kompanije u regionu, kakav bi uticaj ta akvizicija imala na srpski agrar i uopšte privredu da je uspela?

To bi bio jedan od poteza koji bi verovatno lansirao privredni rast Srbije „u nebesa”. Ali naši političari kad govore o privrednom rastu imaju na umu i favorizuju samo državnu privredu i državne investicije. Istražujući vlasničke udele u srpskoj privredi, došao sam nedavno do frapantnog podatka da je samo 15–18% srpske privrede u rukama domaćih kapitalista i preduzetnika. A kad slušate političare, čini se kao da „tajkuni” drže celu Srbiju. Ne – vlasnici najvećeg dela privrede Srbije su političke partije na vlasti. To je samo formalno državna svojina, a u suštini je partijska. Kao u vreme socijalizma, kad su radnici verovali da su vlasnici društvene svojine, a vlasnik je zapravo bio Savez komunista.

Kako se imovinom upravlja, najbolje se vidi na aktuelnom primeru EPS-a koji je stranački postavljen menadžment upropastio za manje od pola godine i za čiji oporavak će biti potrebno najmanje pet godina.

ML: Godine 2007. NBS vrši odmazdu protiv Alko banke Miroljuba Aleksića, blokirajući joj platni promet sa inostranstvom, a, preživevši to, Aleksić je dogovorio prodaju 49% banke američkoj Siti banci. Međutim, tadašnji guverner nije dozvolio prodaju. Kako vidite ovaj svojevrsni presing na Alko banku, znajući da su u tom periodu svakako usledile prodaje i drugih domaćih banaka?

Tako se vlast obračunava s neposlušnim kapitalistima. Duga je tradicija takvog delovanja – od Aleksića i Karića do Miškovića. Problem državnog mešanja u privredu i uloge države kao arbitra na tržištu traje, ako gledamo od demokratskih promena, još od vlasti Vojislava Koštunice. Umesto da propiše uslove i prepusti nezavisnim regulatornim i kontrolnim telima četvrte grane vlasti da nadgledaju tržišnu utakmicu, naša država direktno se meša u tržište, favorizuje jedne (partijski prijateljske strane i domaće) kompanije, a obeshrabruje druge. Tako se stvara distorzija tržišta i neizvesnost u poslovanju. Zanimljivo je da u poslednjih nekoliko godina iza te distorzije tržišta ne stoji država nego jedan čovek. On je i centralna monetarna vlast, i berza, i komisija za hartije od vrednosti, i antimonopolski regulator, i revizor…

ML: Među u javnosti najkriminalizovanijim biznismenima svakako je Bogoljub Karić. Međutim, u Istočnoj Evropi, BK grupa gradi milione kvadrata poslovno-stambenog prostora, među kojima je i kompleks Svetionik Minska”, sa najvećim beloruskim tržnim centrom na 200.000m2. Šta je to što je Istok prepoznao u njemu, budući da tamo ima veliki manevarski prostor i uspešno sklapa poslove sa državama?

Bogoljub Karić i njegova braća stigla su u Sovjetski Savez, odnosno u Rusiju, na početku tranzicije, s dosta preduzetničkog iskustva koje su stekli u Jugoslaviji. Za sovjetske, odnosno ruske prilike još opterećene komunističkim nasleđem, to je bilo fascinantno znanje. Na to se nadovezao Karićev preduzetnički instinkt da kreativno tumači politička prijateljstva i sklapa poslove s vladajućom nomenklaturom. Karić je u takvim okolnostima plivao kao riba u vodi i radio tačno ono što su u počecima američkog kapitalizma radili Morgani, Vanderbiltovi, Rokfeleri…

ML: Za kupovinu Poljoprivredne korporacije Beograd, čuvenog PKB-a, zainteresovane su kompanije iz UAE, Singapura i Kine, ali i MK grupa Miodraga Kostića. Kolike su šanse da PKB ostane u srpskim rukama? Sam Kostić ocenio je da bi ovom kupovinom i spajanjem sa njegovim preduzećem PIK Bečej nastao najveći proizvođač mleka u Jugoistočnoj Evropi.

Prodaja PKB-a mogla bi da se posmatra i kao jedna od tranzicionih vododelnica Srbije. PKB se u glavama mnogih ljudi, nažalost i nekih profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta, doživljava kao „špajz” srpske prestonice. Ta mantra opstaje još od socijalističkih vremena kad je PKB kao društveni agrokombinat izgrađen i postojao da bi „hranio” Beograd. I sada postoji jaka struja mišljenja da bi država trebalo da zadrži PKB u svom vlasništvu, da od njega stvori svoj kolhoz i organizuje proizvodnju hrane kojom bi se hranio glavni grad Srbije. To je toliko mrtav koncept i ekonomska besmislica da se time ne treba baviti.

Apsolutno sam protiv teze da nešto treba da ostane u srpskim rukama samo zato što su to srpske ruke. PKB treba da kupi kapitalista koji će umeti da od te propale, pokradene i rukom države devastirane firme napravi mašinu za pravljenje para, profita. Onome ko prodaje PKB (dakle, državi) ne bi trebalo da bude teško da oceni ko je kupac koji ima takve performanse. Naravno, država – odnosno moćni političari koji odlučuju u ime države – može PKB da proda bilo kome. Tu kompaniju mogu da kupe preduzetnici bliski vladajućoj partiji, mogu neki osvedočeni inostrani prijatelji. I ne bi me čudilo da se i tako nešto dogodi.

Ključni parametar pri odlučivanju prodavca je da samo gleda šta su potencijalni kupci do sada postigli u svom agrarnom biznisu, a ne koliko ko nudi para.

ML: Mnogi ekonomisti stava su da, ako po nečemu Srbija izgleda kao uređena kapitalistička zemlja, to je privatna zdravstvena zaštita. Jedan od najvećih brendova privatnog zdravstva je Medi grup Andreja Jovanovića, sa preko hiljadu zaposlenih. Da li mislite da domaći investitori imaju veći potencijal od stranih u procesu preobražavanja srpske privrede u savremenu kapitalističku?

Privatni sektor u zdravstvu još je, nažalost, slabašan jer vlast favorizuje državno zdravstvo. A to državno zdravstvo je u očajnom stanju, to vidi svako ko pokuša da dobije medicinsku uslugu koju je unapred platio u državnoj zdravstvenoj ustanovi. Svi zaposleni koji plaćaju doprinos za zdravstvo kupili su „mačku u džaku”. Ako želi da postane uređena kapitalistička država, Srbija mora da demontira državni zdravstveni sistem i svede ga na meru kakva postoji u modernim zapadnim društvima.

A što se tiče blagotvornog uticaja na preobražaj privrede, ne bih pravio razliku između stranih i domaćih investitora. Uticaj stranih investitora možda je bio značajniji na početku demokratskih promena, što je i razumljivo. Oni su doneli industrijsku kulturu i radnu etiku kapitalizma. Kao novinar imao sam tada neponovljivu priliku da posmatram redak fenomen – civilizacijski sukob kapitalističke radne etike i socijalističke samoupravljačke svesti srpske radničke klase. Taj sudar mogao se, na primer, golim okom posmatrati u smederevskoj Železari ili niškoj Duvanskoj industriji.

Danas ne bih zanemario ni prosvetiteljski i modernizacijski doprinos domaćih kapitalista. Šta god pričali srpski protivnici kapitalizma, veliki srpski preduzetnici napravili su kompanije koje po svojim performansama ne zaostaju za evropskim i svetskim konkurentima.

ML: Pre nekoliko nedelja Apelacioni sud poništio je presudu Specijalnog suda u slučaju Miškovića, koji je optužen za oštećivanje putarskih preduzeća, kao i utaju poreza. Uprkos očitom uplitanju zakonodavne i izvršne vlasti u rad tog suda i gotovo obaveznom kršenju pretpostavke nevinosti u javnom obraćanju političara – vidite li ovaj ishod kao simbol postojanja kakve-takve vladavine prava u Srbiji?

Da. I mislim da to nije dovoljno istaknuto. Treba mnogo više i jače hrabriti pravosuđe da ne bude sluškinja vlasti i postane treća grana vlasti. Ta presuda značila je mnogo više za evropske integracije Srbije od svih političkih deklaracija i retorike ministara.

ML: Iako postoji glas struke koji javno kritikuje ekonomsku politiku vlade kada je potrebno, čini se da on ne dopire do većine biračkog tela. Kako Vi, kao iskusni novinar, vidite položaj ekonomskog novinarstva i učinkovitost njegovih kanala komunikacije sa javnošću? Da li ima izgleda za napredak?

Nažalost, mi smo beznadežan slučaj. Vlast je uspela da maksimalno izoluje glas struke. Isto je i sa ekonomskim novinarstvom, nekolicina vrhunskih novinara su marginalizovani i stigmatizovani. Zašto? Zato što se ekonomskim analizama dokazuje nesposobnost i neuspešnost vladajuće nomenklature. Vidim da se tim novinarskom poslom sada uglavnom bave neznalice koje ne razlikuju dodatu od dodatne vrednosti, dolar od evra, privatizaciju od kupovine akcija na berzi… Političari se uporno i uspešno trude da javnost ne dobije kvalifikovane ekonomske informacije. Tako se od građana skriva istina.

Oduvek sam pisao i govorio da će Srbija dobiti kompetentnu Vladu onda kad građani na izbore budu izlazili s računicom koliko ih je u kućnom budžetu koštala prethodna vlast, a ne sa slikom političara koga vole.

INTERVJU VODIO: Ivan Radanović

 

Ocenite tekst: