Draga ja

Draga ja, želim ti kutiju punu snova za koju ćeš izgubiti ključ. Kada naučiš da je otvoriš bez brave, znaćeš da si ih sve ostvarila. Želim ti još jednu kutiju, onu u koju ćeš ostavljati sve snove odsanjane do pola, tek da te podsete šta još možeš i šta moraš. I još jednu – za sve nedorečeno, jer svaka priča koja je počela samo čeka svoj trenutak da se nastavi dalje. Nova godina ne služi za novi početak već da ispraviš sve što nije valjalo u prethodnoj. Nešto kao popravni ispit, na fakultetu zvani život, za koji se ne dobija diploma.

Draga ja, želim ti da budeš kliše. Da barem jednom pustiš, i budeš glupo žensko koje plače kada slomi nokat. Prenemaži se makar jednom, makar i na silu. Samo se ugrizi za jezik i trepći, onako kako to najbolje znaš. Samo retki nađu retke, Balašević i Ćetković, eto ima klišea i na koje sama padam.

Draga ja, želim ti kofer uvek spakovan i spreman za polazak, i to ne zato što tvoja zemlja ne valja, zato što je tamo negde i kod tamo nekog možda bolje, nego zato što svakim novim putovanjem bolje upoznaješ sebe. Upotrebiću rečenicu dobro znanu mojim prijateljima – turistički i u najveću zabit, bez struje i vode, u blatu do kolena, sa pravim ljudima.

Draga ja, želim ti jednu zimu sa Kristinom. Da, dobro ste pročitali i nije štamparska greška. Samoj sebi na poklon želim samu sebe. Kamin, dobra knjiga, 300 grama omiljene čokolade bez da me sutra grize savest što sam prekršila dijetu, omiljena pesma Dina Merlina, sve što je omiljeno, da stane u par sati, pa sutra opet sve po starom.

Draga ja, želim ti da se napokon naspavaš, da se jedno jutro probudiš i ne moraš da razmišljaš o tome kako pokriti podočnjake. Da barem jednom vreme ne meriš svim onim što si mogla da uradiš. Vreme je, na kraju krajeva, uvek vreme, i uvek će da teče. Zato kada zazvoni alarm, samo ga isključi i okreni se na drugu stranu.

Draga ja, želim ti da zauvek ostaneš derište. Da se duriš za sitnice, da se ljutiš i besniš, da si teška, da si nemoguća, da te ne razumeju, da si ono što jesi, pa nek pukne. Kad god mi se neko približi ja imam želju da ga oteram od sebe, da mu budem najgora, da mu pokažem sve najlošije, jer tek kada podnese najgori, zaslužuje da upozna najbolji deo mene. Stoga ljude delim u dve grupe, one prema kojima sam đavo, i one koji zaslužuju da sam njihov anđeo. One pred kojim skidam masku, i koji mi skidaju maske. Pomislićete, pa zar pravi nisu oni koji uopšte ne nose maske? Eh, pa ni lutke danas nisu kao što su bile.

Draga ja, želim ti par minuta tišine, tišine u sobi prepunoj ljudi. Pravi su ako ne morate da se pravdate kako vam danas nije dan, ili zašto vam se ne dopada film na koji svi otkidaju, ili kineska kuhinja koju svi jedu. Pravi su ako vam ne mere reči, ako vas razumeju bez da se objašnjavate. Zapravo, koga briga, ne treba čak ni da razumeju, samo da budu tu za sva vaša ludila. Pravi ste ako ste tu, da pitate kako su, i samo ćutite dok otkucava onaj isti sat od malopre, onaj zbog kog ste ugasili alarm. Pravi ste, i pravi su, onda kada ne znate zašto i kada sami sebi dugujete objašnjenje. A zapravo, bićete pravi onda kada shvatite da su sva objašnjenja suvišna, i da kvare magiju.

AUTORKA: Kerekeš Kristina

Ocenite tekst: