Dug iz mržnje

Da li zemlja i građani moraju, nakon smene autokratske vlasti, otplaćivati dugove koje je zaduživanjem napravila smenjena autokratska vlada za sopstvenu korist?


U međunarodnom javnom pravu zanimljivo je pitanje nacionalnog duga prilikom sukcesije država. Prema Konvenciji o sukcesiji država u pogledu državne imovine, arhive i dugova iz 1983. godine, sukcesija znači „zamenu jedne države drugom u odgovornosti za međunarodne odnose neke teritorije, kao i prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesoraˮ.

Kada je u pitanju državni dug, postoje različite klasifikacije, međutim, treba istaći važnost duga iz mržnje. U osnovi, koncept duga iz mržnje (engl. odious dept) razmatra šta će se, nakon smene političke vlasti, desiti sa državnim dugom koje su autokrate napravile sebi u korist, protivno interesima građana?

Dug iz mržnje
Modernu koncepciju ovog duga prvi je 1927. obradio ruski profesor Aleksander Zak (Sack). Prema definiciji, dug iz mržnje nastaje i država naslednica ga može odbiti ako su ispunjena tri uslova: da su dugovi nastali za vreme autokratskog režima, da nisu upotrebljeni za opštu dobrobit naroda i da su poverioci dužni da znaju da su sredstva zloupotrebljena.

Iako je prvi uslov neophodan, prihvata se u širem značenju, posebno kod pitanja da li je postojanje duga iz mržnje isključeno kod vlasti izabrane na demokratskim izborima.

Kod drugog pak nije jednostavno precizirati kada jedan režim ne koristi pozajmljena sredstva na odgovorajući način. Ako se sredstva koriste za, na primer, jačanje mehanizama za ostanak na vlasti, postojao bi dug iz mržnje.

Istorijski, dva događaja su posebno uticala na oblikovanje pojma duga iz mržnje: špansko-američki mirovni sporazum iz 1898. godine i „Tinoko arbitražaˮ iz 1923. godine.

Istorijski osvrt
Koreni ovog koncepta sežu do 1898. godine i mirovnih pregovora između SAD i Španije. Nakon što je Španija ustupila SAD teritoriju Kube, ostala je sporna otplata visokog državnog duga Kube koji je izazvan od strane Španije. SAD su, uprkos dotadašnjoj praksi, odbile preuzimanje i otplatu duga, navodeći da je dug nastao bez saglasnosti kubanskog naroda, kao i da sredstva nisu upotrebljena u javnom interesu. Štaviše, značajan deo duga nastao je tako što je Španija koristila pozajmljeni novac za različite represije nad Kubancima i nasilne teritorijalne ekspanzije. Iako je Španija smatrala da su potpisivanjem mirovnog sporazuma SAD dužne da preuzmu i finansijske obaveze Kube, jer su preuzele i političku vlast, kontraargument je bio da su španske vlasti imale potpunu kontrolu nad kubanskim finansijama. Shodno tome, Kuba ne može biti odgovorna za nastanak duga.

Konačno, SAD su uspele da u potpunosti odbiju otplatu duga kubanskim kreditorima uprkos brojnim zahtevima Španije.

Nakon što je Španija 1898. ustupila Kubu, tražila je da SAD otplate i dugove te države. Međutim, SAD su to odbile jer je dug pravljen protivno interesima građana i u korist španskog režima.

Slučaj „Tinoko arbitražeˮ se odnosi na vreme diktature Federika Tinoka na Kostarici 1917–1919. godine. Pre pada diktature, Tinoko je obezbedio izvesnu finansijsku podršku od Kanadske kraljevske banke u vidu zajma koji nikada nije došao do građana. U međuvremenu, formirana je nova vlada, Tinoko je napustio državu, a Kanadska kraljevska banka je pokrenula postupak naplate potraživanja, što je dovelo do arbitraže između Velike Britanije i Kostarike.

Iako je arbitraža utvrdila da je ugovor o finansiranju punovažan i obavezujući prema međunarodnom pravu, arbitar je ustanovio da je u pitanju dug iz mržnje jer su sredstva zloupotrebljena od strane Tinokovog režima, javni dug ne može nastati jer sredstva nisu iskorišćena u opštem interesu građana, a Kanadska kraljevska banka je znala za njihovu nenamensku upotrebu.

Drugi primeri
U vreme anšlusa 1938. godine, austrijska vlada je bila teško zadužena u inostranstvu. Međutim, Nemačka je odbila otplatu dugova argumentom da su zaključeni protivno interesima građana Austrije.

Slično se desilo i u Južnoafričkoj Republici 1985. godine, nakon zločinačke vladavine aparthejda. Vođen idejom o odbijanju otplate duga, novoizabrani predsednik Mandela je samo delimično uspeo, usled ogromnog pritiska međunarodne zajednice i potrebe za privlačenjem stranih direktnih investicija.

Pre svrgavanja sa vlasti Sadama Huseina 2003. godine, Irak je zabeležio dug od 125 mlrd. dolara prema međunarodnim kreditorima, tako da se američka administracija suočila sa problemom odgovornosti za neizmirene dugove. Značajan broj američkih zvaničnika zastupao je odbijanje otplate duga nastalog za vreme režima Sadama Huseina, međutim, bezuspešno, jer su irački politički predstavnici ipak direktnim pregovorima sa kreditorima uspeli da smanje državni dug za 80%.

Usled nedostatka jedinstvenog pravnog rešenja, oslonjeni smo na pojedinačne stavove teoretičara o ovom pitanju. Stoga, ključno je da međunarodne finansijske institucije detaljnije nadziru specifične političke režime, kao i njihove kreditore, kako bi sredstva bila iskorišćena isključivo u interesu građana.

AUTOR: Milan Smikić

Ocenite tekst: