Ekonomija licemerja


Kao što svaka ekonomska teorija ima svoje vremensko trajanje, tako se i rok upotrebe teorijе o slobodnoj trgovini, izgleda, bliži kraju. Pored mnogobrojnih pogodnosti, ekonomska globalizacija se danas preispituje više nego ikada, a kao njen glavni protivnik javljaju se sve učestalije intervencije evropskih država, koje pokušavaju da spreče upliv kineskih investicija u određene privredne grane. Sve dok su brojne evropske kompanije investirale u kineske i od toga decenijama profitirale, koncept slobodne trgovine je bio na snazi. Мeđutim, kada je akumulirani kineski kapital počeo da se preliva u evropske kompanije, pojavile su se barijere u vidu opstruiranja kineskih investicija pod izgovorom zaštite nacionalnih interesa.

U vodećim ekonomijama EU odjednom postoji konsenzus da je vrednost i priroda kineskih investicija u evropske kompanije dostigla kritičnu granicu, kojom se ugrožavaju vitalni ekonomski interesi. Nemačka kancelarka Merkel, ministar ekonomije Gabrijel i francuski predsednik Makron oštro su kritikovali agresivnu prirodu kineskih investicija i obećali sveobuhvatnu strategiju na evropskom nivou, iako već imaju opoziciju u vidu perifernih evropskih država željnih kineskog kapitala.

Iznos kineskih SDI na evropskom tržištu u 2017. godini dostigao je vrhunac od 79 milijardi dolara, što je izuzetan rast u odnosu na dve i po milijarde dolara u 2010. godini.

Sa druge strane, iznos stranih direktnih investicija (SDI) Kine na evropsko tržište u 2017. godini dostigao je vrhunac od 79 milijardi dolara, što je izuzetan rast u odnosu na dve i po milijarde dolara u 2010. godini.

Akumulacija kineskog kapitala
Iako su sve do 1980. godine preduzetničke aktivnosti u Kini bile nezakonite, otvaranje kineske ekonomije 1978. godine omogućava određenim državnim kineskim kompanijama učešće na međunarodnom tržištu. Od tada se obim međunarodne trgovine kontinuirano uvećava, a Kina postaje najveći svetski primalac stranih direktnih investicija. Inače, strane direktne investicije definišemo kao „ulaganja stranih investitora u obliku pribavljanja značajnih udela u domaćim kompanijama ili uspostavljanja partnerstava s domaćim kompanijama na osnovu zajedničkih ulaganja”. U širem smislu, SDI podrazumevaju spajanja i akvizicije i u teoriji se razlikuju od portfeljskih investicija, koje podrazumevaju kupovinu manjinskog udela akcija ili duga domaćih kompanija.

Kina je uspostavila kvalitetnu zakonsku osnovu za zajednička ulaganja, kako bi podstakla inostrane firme na osnivanje kompanija zajedno sa domaćim partnerima. Rezultat ove strategije bio je ogroman priliv stranog kapitala, a 1996. godine SDI u Kini su dostigle ukupan iznos od 40 milijardi dolara. Oko 40% tih investicija poticalo je od najrazvijenijih evropskih država. Suštinska korist ovih stranih investicija sastojala se u nabavci savremene tehnologije i opreme, kao i sticanju iskustva kineskih kompanija u međunarodnom poslovanju. Iako su se evropske kompanije suočavale sa različitim preprekama prilikom investiranja u određene privredne sektore, kineske vlasti su postepeno liberalizovale niz zakonskih procedura u pogledu inostranih investicija. Ono što Evropska unija danas nameće kineskim kompanijama koje žele da investiraju na evropsko tržište, blokirajući im investicije različitim metodama, predstavlja suprotnost fundamentalnoj ideji slobodne trgovine, koja iznenada ne odgovara određenim državama usled navodnog jačanja političkog uticaja Kine.

Sporni evropski slučajevi
Početak značajnijeg evropskog investiranja u Kini se poklapa sa vremenom ekonomske krize u Aziji (1996–1997). Isto tako, zamah kineskih investicija u evropske države otpočinje 2008. godine, tj. koincidira sa vrhuncem svetske ekonomske krize i padom vrednosti evra. U ovom razdoblju SAD privlače lavovski deo kineskih investicija, međutim, većina kineskih investitora započinje detaljnu analizu evropskog tržišta i pažljivo investira u kompanije realnog sektora i informacione tehnologije. Kineski investitori za svoj kapital pretežno biraju pravno uređene države, politički i ekonomski stabilne, sa tradicijom i iskustvom u proizvodnom procesu i održivom rastu. Samo u Velikoj Britaniji u periodu 2000–2014. godine kineske investicije iznose 16 milijardi dolara, sledi Nemačka sa 8,4 i Francuska sa 8 milijardi dolara.

Američki Kongres je 2005. godine sprečio prodaju Unocal naftne kompanije Kinezima za 18,5 milijardi dolara, vršeći pritisak da se prihvati za milijardu dolara niža ponuda druge američke korporacije.

Prisustvo kineskog kapitala na evropskom tržištu (ne)opravdano izaziva strah i preispitivanje vlasničke strukture kompanija iz Kine. Da ekonomski protekcionizam nikada nije bio otvoreno zastupan u EU kao sada potvrdilo se ove godine, kada je nemačka vlada po drugi put zaustavila prodaju 20% akcija nemačke kompanije za distribuciju električne energije (50Hertz) kineskom državnom koncernu za milijardu dolara. Iako je ugovor o prodaji već bio potpisan, nemačka banka za obnovu (KfW) je otkupila sporni udeo, što je široko pozdravljeno u nemačkoj štampi.

Vlada Velike Britanije je 2016. godine, usled zabrinutosti za bezbednost energetskog sistema, stopirala pregovore o izgradnji nove nuklearne elektrane, jer je kineska državna kompanija pretendovala na 33% učešća u projektu i kupovinu većinskog paketa akcija. Značajnu pažnju na evropskom tržištu izazvali su i dugotrajni pregovori o akviziciji između kineske državne kompanije za hemijske proizvode i švajcarske kompanije Singenta AG u vrednosti od 57 milijardi dolara. Izuzetno složen proces preuzimanja sproveden je pod nadzorom Evropske komisije – komiteta za zaštitu konkurencije, kao i Komiteta za strane investicije SAD, jer se jedan ogranak ove švajcarske kompanije nalazi na američkoj teritoriji. Kupovina ove švajcarske kompanije predstavlja jednu od najvrednijih kineskih investicija na evropskom tržištu ikada.

Iako je Nemačka jedan od najvećih primalaca SDI iz Kine, nemačka vlada je nedavno najavila stopiranje akvizicije nemačke kompanije Leifeld Metal Spinning, koja se bavi proizvodnjom delova za nuklearne elektrane, automobilsku i kosmičku industriju, od strane kineskog koncerna Yantai. Nizom sličnih postupaka vlade evropskih država direktno zadiru u otvoreno tržište i modifikuju odluke privrednih subjekata pod izgovorom sprečavanja industrijske špijunaže. Zanimljivo je da ideje o stopiranju i otvorenom pozivu na strože kontrolisanje kineskih investicija potiču od evropskih političkih funkcionera, dok se slično mišljenje retko može uočiti kod privrednika i investitora.

Sporni slučajevi u SAD
Iako EU nema jedinstveno i specijalizovano telo posvećeno ispitivanju prirode stranih direktnih investicija, SAD su još 1975. godine formirale Komitet za strane investicije (Committee on Foreign Investment in the United States). Ključni zadatak ovog tela je procenjivanje stranih direktnih investicija i njihovog uticaja na nacionalnu bezbednost. Pravilo je da, pre početka pregovora o akviziciji sa stranom kompanijom, svaka kompanija osnovana u SAD dobrovoljno o tome obavesti Komitet. Procedura je posebno rigorozna kada su u pitanju akvizicije visokotehnoloških kompanija, jer su njihovi proizvodi od izuzetne važnosti za namensku i druge industrije.

Ono što naročito zabrinjava američku administraciju kod kineskih investitora jeste nejasna vlasnička struktura u određenim kompanijama, koje mogu biti u državnoj i privatnoj svojini, kao i specifičnoj mešavini ove dve vrste svojine. Praksa pokazuje da se kineski investitori nepravedno suočavaju sa sve većim brojem istraga Komiteta za strane investicije.

Još 1990. godine, predsednik Buš poništio je prodaju američke kompanije Mamco kineskoj državnoj kompaniji koja se bavi proizvodnjom delova u avionskoj industriji. Kasnije, 2005. godine, nakon brojnih najava i odlaganja, konačno je izvršena akvizicija američkog IBM-a od strane poznate kineske kompanije Lenovo, ovog puta uz saglasnost mlađeg Buša.

„Uprkos propisima koji važe danas, većina država nepokolebljivo štiti svoje industrije, mala i srednja preduzeća, dok ista takva politika momentalno dovodi do sankcija ako siromašne zemlje pokušaju da je primene. – Erik S. Reinert

Iste godine, kada je državna kineska naftna kompanija iznela ponudu od 18,5 milijardi dolara za kupovinu američkog naftnog giganta Unocal Corp, u Kongresu je administracija oštro kritikovana ne bi li se sprečila akvizicija koja navodno ugrožava američke nacionalne interese – iako je bila u skladu sa zakonom i odobrena od strane pomenutog Komiteta. Ipak, ubrzo je prihvaćena ponuda američke multinacionalne kompanije Chevron, za čak milijardu dolara niža.

Predsednik Obama je 2012. godine izdao naredbu kineskoj energetskoj kompaniji da odustane od kupovine četiri vetroparka, navodeći da se nalaze previše blizu strateški važnih vojnih objekata.

Nastavak protekcionističkih mera blokiranjem kineskih investicija dosledno sprovodi i predsednik Tramp, koji je prethodne godine zaustavio akviziciju američke kompanije za sofisticirane elektronske proizvode od strane kineskog investitora.

Kada je u pitanju Srbija, postoji opšti stav javnosti da kineske SDI ne predstavljaju direktnu pretnju našim strateškim ekonomskim interesima, iako ne postoji specifična ustanova koja bi takve stvari procenjivala. Dokaz za ovu tvrdnju je kupovina 63% akcija RTB Bora od strane kineske rudarske kompanije po ceni od 1,2 milijarde dolara.

Autor: Milan Smikić

Ocenite tekst: