Fantastični gospodin Rodžers

Fred Rodžers bio je pisac, režiser, voditelj, glumac, tekstopisac, ali i najvažnije, edukator mnoge dece koja su imala priliku da gledaju njegove emisije i budu rođena u vreme kada su se one prikazivale. Hiljade i hiljade dece, koja su danas odrasli ljudi, osete notu nostalgije svaki put kada se ime ovog čoveka spomene. Bio je i više od edukatora, bio je neko ko je tu da razume decu i njihov svet.


2018. je velika godina za Freda Rodžersa, u kojoj se obeležava pedeset godina od kada je emisija namenjena deci Komšiluk gospodina Rodžersa ugledala svetlost dana. Ova godina donosi i dokumentarac o njegovom radu u životu, ali i vest o izlasku filma u kojem će Tom Henks imati čast da ga ovekoveči.

Kako je sve počelo?
Fred Rodžers rođen je u Latrobu, Pensilvaniji, 20. marta 1928. godine. Nakon diplomiranja na Rolins koledžu na Floridi, zapošljava se na NBC-ju, televizijskoj mreži, kao asistent producenta. Novembra 1953. na zahtev WQED televizijske stanice, Rodžers se vraća u rodnu Pensilvaniju sa zadatkom da napravi kvalitetan program. Jedna od prvih emisija na kojoj je radio kao producent bila je Dečiji kutak. Upravo u toj emisiji pojavljuju se mnogi likovi koje će koristiti, a koji će biti glavni akteri Komšiluka gospodina Rodžersa,  među kojima su tigar Danijel, X Sova, Kralj Petak XIII i mačka Henrijeta. Na pauzama, Rodžers je istovremeno pohađao teološki seminar i Univerzitet u Pitsburgu gde je učio o dečijem razvoju. U svom domu prvi put je video, po njegovim rečima „onu stvar zvanu televizija“ . Šarenolikost programa fascinirao je ovog čoveka koji je smatrao da televizija kao moćno sredstvo može i mora da ponudi mnogo više. „Video sam kako klovnovi gađaju pitama jedni druge i pomislio sam kako je ovo jedno moćno sredstvo. Pitao sam se zašto ga onda ljudi koriste na ovakav način“. 1950. je bila period u kom je nauka sa svih strana počela da se interesuje uveliko za rast i razvoj dece. Značajan pomak u istraživanju imali su američki pedijatar Bendžamin Spok, prvi pedijatar koji je studirao psihoanalizu da bi razumeo potrebe dece, pedijatar Beri Brazelton i Erik Erikson, psihoanalitičar koji se bavio dečjom psihoanalizom. Velika je pohvala reći da se i jedan Fred Rodžers slobodno može nazvati osobom odgovornom za povećano interesovanje za decu i njihove probleme. Ubrzo nakon diplomiranja odlazi u Kanadu gde se na javnoj radio i televizijskoj mreži pojavio prvi put u ulozi voditelja. Segmente ove emisije uspeo je da spoji i nakon povratka u Pitsburg utka u novu seriju koja je dobila ime Komšiluk gospodina Rodžersa.

„Svet nije uvek najljubaznije mesto“ rekao je u razgovoru o svojoj emisiji. „To je nešto što svako dete ponaosob u nekom periodu svog života shvati, želeli mi to ili ne, ali to je nešto sa čim mi moramo da im pomognemo da razumeju“.

Svaka epizoda počinjala bi isto. Gospodin Rodžers, dolazio bi kući, pevao svoju prepoznatljivu pesmu Won’t you be my neighbor, preobuvao svoje patike i oblačio džemper na zakopčavanje, koji je jedan od najprepoznatljivijih elemenata ove emisije. U svojim emisijama razgovarao bi sa publikom koja ga prati, išao na izlete na određena mesta kao što su pekare, muzičke prodavnice, zoo vrtovi, a o kojima je kasnije diskutovao. Svaka epizoda uključivala je i „put“ vozom do kraljevstva u kom su živeli mnogi likovi koji su diskutovali o glavnoj temi svake epizode. Rodžers je takođe komponovao skoro ceo muzički program. „Jedan od najvećih darova koje možeš da daš nekom je svoja iskrenost. Deca brzo mogu da uoče kada je neko lažnjak.“ govorio je, a deca su konačno pronašla nekog ko ih razume. Komšiluk gospodina Rodžersa bilo je mesto na kom se mogla osetiti sigurnost, mesto gde su on i njegovi gledaoci mogli da nauče mnoge stvari o svetu koji ih okružuje i prodiskutuju o mnogim temama o kojima možda ne bi imali priliku. Bavio se temama rasizma, odbacivanja od društva, prihvatanja različitosti, razvodima, smrti i gubitku, ali i događajima poput ubistva Džona Kenedija, praveći emisije na način na koji deca mogu da razumeju i shvate šta se i zašto dešava. Kada god bi se neka velika stvar desila bio bi pozvan da prokomentariše i pomogne oko toga kako deci predstaviti ove probleme; one stvari koje su tragične i velike i važne.  Tih godina rasizam je bio u punom jeku. Afroamerikancima nije bilo dozvoljeno da plivaju u javnim bazenima. Šta je Fred uradio? Stvorio je novog lika u svojoj emisiji, policajca kojeg je igrao Francois Clemmons, afroamerikanac, sa kojim je podelio mali dečiji bazen koji je koristio da nakon napornog dana odmori noge. 

„Jedan od mojih poslova je da preko mas-medija pomognem deci u nekim aspektima života koji su teški za njih“ bile su reči Freda Rodžersa, čoveka koji je smatrao da deca zaslužuju mnogo veću pažnju od medija, prvenstveno televizije, koja je u to vreme bila veoma popularan medij komunikacije. Niska produkcija i sasvim jednostavan set bili su dovoljni da se važna poruka prenese.

Životni poziv edukatora
Distribucija Komšiluka započeta je u februaru 1968. godine i imala je 895 epizoda. 1969. godine na vlast dolazi Nikson, a problem troškova u zemlji se pojavljuje. Bio je poznat kao osoba koja je volela da preti stanicama koje se nisu ponašale „politički“. Pitanje opstanka emisije dovelo je Rodžersa, koji je pokušavao da se izbori za novčana sredstva, do Kongresa. Nikson i SAD imali su problema sa budžetom i finansiranjem; troškovi Vijetnamskog rata morali su biti pokriveni. Rodžers se borio za cifru od 20 miliona dolara. Saslušanje je trajalo dva dana, ali je bilo uspešno. Mediji su eksplodirali.

Lutkar velikog srca
Odakle ovolika nežnost prema deci? Fred je često kao dete bio bolešljiv. Njegovi roditelji bili su puni ljubavi i previše zaštitnički nastrojeni. U mladosti je imao alergije zbog čega mu nije bilo dozvoljeno da provodi puno vremena napolju.

„Živimo u svetu u kom moramo da podelimo odgovornost. Lako je reći „Nije moje dete, nije moja zajednica, nije moj svet, nije moj problem.“

Vreme bi provodio u krevetu, a kako bi se zabavljao izmišljao je priče i igre koristeći samo svoju maštu. “Dešavalo se da plačem kad sam sam” rekao je Rodžers “Onda bih plakao i smišljao pesme na klaviru”. Roditelji često, a naročito u periodu kada je on odrastao, nisu imali vremena za decu ili nisu shvatali da deca opažaju i upijaju sve. Komšiluk je bilo mesto na kom je dete, ako je bilo zabrinuto, uplašeno, nesigurno, moglo da oseti razumevanje i sigurnost. Ono što se događalo u emisiji reflektovalo je dešavanja u stvarnom svetu. Uz pomoć lutaka koje je koristio i kojima je davao glasove uspevao je da prenese poruku koju je hteo. Kao što bi njegov poziv sveštenika propovedao „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“, tako je i njegov posao edukatora propovedao o međusobnom poštovanju, prihvatanju raznolikosti, ali i ljubavi. Svaka epizoda završavala bi se sa Fredom koji bi pevao pesmu „Sviđaš mi se upravo onakav kakav si“. Bio je jedan od ljudi koji su ozbiljno shvatali svoj poziv i koji su se nadali da će drugi moći da uoče tu ozbiljnost. Fred je radio 10 glasova za 10 različitih lutaka. Bio je pisac, producent i glavni lik u seriji. Danijel tigar, jedan od najprepoznatljivijih likova predstavlja strahove koje je sam Fred kao dete imao, a koje mnoga deca imaju. Nikada nije zaboravio kako je to biti dete.


Svet nekada, svet sada
Fred je osoba koja je život posvetila služeći deci međutim, njegov uticaj ide daleko izvan običnog televizijskog ekrana. Njegovo nasleđe oseća se danas u srcima i mislima mnoge dece i porodica koje se i dan danas sa radošću sećaju njegovih priča i mudrosti koje je nesebično delio.

Prema rečima mnogih, najznačajniji doprinos bio je taj što je sve teorije o razvoju dece uspeo da približi na način koji je lak za razumevanje, a razgovarajući istovremeno o važnim životnim pitanjima sa kojima smo svi imali prilike da se suočimo.

Odgovarao je na svu poštu fanova. Njegova rutina bi počela u 5 ujutru sa molitvom i uključivala vreme za učenje, pisanje, obavljanje razgovora i plivanje. „Poštovao je decu koja su mu pisala I nikada nije razmišljao o tome da baci neko pismo” saznajemo od asistentkinje koja je radila na seriji.

Ljudi često drugim ljudima govore  „nemoj da plačeš“ , a sve što to znači je „previše se osećam čudno kada pokazuješ svoja osećanja, ne plači“. Više bih voleo da im se kaže „Plači slobodno. Ovde sam da budem za tebe“.

Dobio je mnoge nagrade poput Emi nagrade za najbolji scenario i najboljeg izvođača u dečjoj seriji kao i Nagradu Udruženja TV kritičara za dostignuće u karijeri. Njegov rad bio je predmet mnogih publikacija i članaka. 2002. Džordž Buš dao mu je predsedničku Medalju slobode, što je najviša državna pohvala za civile, prepoznajući njegov doprinos za dobrobit dece i karijeru na televiziji. Takođe, bio je autor i kompozitor preko 200 pesama, velikog broja knjiga za decu, ali i starije. Dobio je i mnogo nagrada i pohvala od koledža i univerziteta širom SAD uključujući Jejl, Univerzitet u Bostonu, Državni univerzitet Južne Karoline…

Kritičari su govorili da je narcisističko društvo prouzrokovano njegovim „pomaganjem“ jer je smatrao da je svako dete na svoj način bitno i veruju da je njegova filozofija uništila generacije. Njegov odgovor na to bio je: „Poruka koja sam hteo da pošaljem je ta da ne morate da radite ništa senzacionalno da bi vas ljudi voleli“.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: