Fraktura Adamovog rebra

Prema starozavetnoj priči, Suzanu, uglednu ženu, dva lascivna starca (sudija), opčinjena njenom lepotom, ucenila su da stupi u seksualni odnos sa njima, u suprotnom optužiće je za neverstvo. Nepravedno optuženoj ženi, uz odobravanje muža i naroda (javnosti), sledila je smrtna kazna predviđena kao sankcija za neverstvo. Međutim, božjom intervencijom, žena je oslobođena optužbi.


Inspirisani biblijskim motivom, barokni majstori, idejni naslednici velikog Karavađa, junakinju priče predstavljali bi kao zanosnu mladu ženu, nimfu koja koketira sa starcima. Do radikalnog zaokreta u interpretaciji ove priče, dolazi tek u 17. veku, pojavom prve slike Artemizije Đentileski. U njenom radu, Suzana prestravljenja odbija ponudu staraca. Sama italijanska slikarka bila je žrtva silovanja, a slučaj je zabeležen u transkriptu sudskog procesa (koji je pokrenuo njen otac, obzirom da u to vreme žena nije imala procesna prava). Uprkos tome, hrabroj Artemiziji, satisfakcija u vidu pravde bila je uskraćena. Pitanja i problemi iz ovih priča ostaju otvoreni do danas. Da li žena može da računa na primenu pozitivnog prava, ili jedino u šta može da se uzda jeste u „božju intervenciju”? Da li je empatija prema žrtvi silovanja moguća samo od strane druge žrtve i koliko su dalekosežne posledice ovog starog krivičnog dela? Kakva je sudbina žene i njenih polnih sloboda u okolnostima oružanih sukoba, kada su institucije suspendovane?

Zakonske norme

Uzimajući u obzir da se rodna nejednakost nalazi u osnovi rodno zasnovanog nasilja, postoji realna opasnost da sveprisutne vrste nasilja nad ženama prerastu u neki od oblika silovanja. Domaći Krivični zakonik za osnovni oblik silovanja predviđa kaznu zatvora od pet do dvanaest godina, dok za najteže oblike (u slučaju nastupanja smrti žrtve ili ako je delo izvršeno prema maloletniku) propisuje kaznu zatvora od najmanje deset godina. Ranije odredbe sadržale su tradicionalne elemente u zakonskom opisu silovanja, međutim, zakonodavstvo je težilo novijem pristupu silovanju kakvo je već postojalo u teoriji. Tako Zakon o izmenama i dopunama KZ-a iz 2003. godine proširuje pojam silovanja na slučaj kada je učinilac u bračnoj zajednici sa žrtvom. Takođe, moderna tumačenja prinude i obljube kao elemenata silovanja, prihvatila su neke posebne oblike, prisutne u pravnim sistemima u Evropi. Kada je u pitanju otpor žrtve, on više ne mora da postoji tokom celog trajanja radnje izvršenja, tj. izostanak otpora ne znači uvek i nepostojanje krivičnog dela. U struci dominira stav da je kaznena politika Krivičnog zakonika jedna od najrigoroznijih u Evropi. Ipak, to nužno ne znači da ona garantuje bezbednost žene i generalnu prevenciju.

Svaki peti student Fakulteta političkih nauka smatra da prinudni seks u braku nije silovanje.

U anketi o nasilju nad ženama koju je sproveo OEBS 2018. godine, uzorak su predstavljale 2023 žene iz Srbije, uzrasta od 18 do 74 godine. Kako se navodi u zaključku studije, veoma je izraženo nepoverenje u efikasnost institucija i policije, pa tako „nakon najtežeg fizičkog i/ili seksualnog nasilja, samo 3% žrtava je kontaktiralo sigurnu kuću, a 1% organizaciju za podršku žrtvama.“ Poverenje je najniže u manjim gradovima i ruralnim sredinama, jer ispitanice smatraju da profesionalci nisu delovali objektivno i nezavisno, već „na osnovu njihovih ličnih uverenja.” Studija je uključila i intervjue sa 15 ekspertkinja koje su izrazile „zabrinutost zbog načina sprovođenja srpskog zakonodavstva” i da se „stiče utisak kao da sudije i tužioci ponekad žale učinioca ili pre svega nastoje da očuvaju porodičnu zajednicu“.

Silovanje-deo arsenala

Dok je za žene u miru pravda dostižna, za žene žrtve seksualnog nasilja u ratu, pravda je izuzetak. Tokom ratova na teritoriji Jugoslavije, silovanje žena i devojčica bilo je sistematski upotrebljavano sredstvo za zastrašivanje civila i obračun sa sukobljenom stranom. Neutvrđenost tačnog broja silovanih, primarno žena, vremenska distanca kao i specifičnost samog silovanja primorava žene da odustanu od krivičnog gonjenja. Ako bi se žena i upustila u sam proces, pratila bi je stigmatizacija proizašla iz „puritanizma“ prostora sa kog potiče, kao i nepodesno delovanje institucija koje zanemaruju potrebe žrtve tokom procesa. Iako Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti UN-a garantuje naknade materijalne i nematerijalne štete za žrtve povreda ljudskih prava u ratu, najnepovoljniji položaj i najmanje izgleda za reparaciju imaju žrtve seksualnog nasilja zbog same prirode povrede prava. Države bivše Jugoslavije, pa i Srbija, ostavljaju desetine hiljada silovanih žena obespravljeno, isto toliko i mesta za sumnju u garanciju bezbednosti i prevenciju silovanja u nekom budućem konfliktu.

AUTOR: Aleksa Jovanović

Ocenite tekst: