Glavne karakteristike kapitalizma nisu ekonomske, već institucionalne – Intervju sa profesorom Slavišom Tasiće


ML:
Kakvi Vas utisci vezuju za period studiranja na Ekonomskom fakultetu? Kako biste okarakterisali metodološke razlike u izučavanju ekonomske nauke između Vaše i današnje generacije?

Ne znam da li mogu reći da imam lepe uspomene iz tog perioda, jer to su ipak bile kasne 1990-e kada je atmosfera u celoj zemlji bila dosta loša. Na Ekonomskom sam dosta naučio, ali glavni problem mi je bila tadašnja nerazdvojenost ekonomije i biznisa kao oblasti studiranja. Mene je još na prvoj godini iz nekog razloga najviše počela zanimati ekonomska teorija, ali silom prilika tri četvrtine predmeta u toku studiranja bilo je vezano za biznis, menadžment, trgovinu, marketing i slične stvari koje mi nisu bile prioritet. To sam morao da učim da bih položio ispite, ali sam se inače snalazio kako sam znao i umeo, često u bibliotekama Ekonomskog i Narodne banke Srbije tražio knjige koje su me interesovale. Tada je i internet bio tek u začecima, pa uopšte nije bilo lako pronaći izvore. Koliko znam, danas je to na Ekonomskom uređeno bolje nego onda.

ML: Izučavajući kompleksne fenomene, ekonomski istraživači retko dolaze do nedvosmilenog konsenzusa u objašnjavanju njihovih uzroka i posledica. Da li, po Vama, ekonomska nauka može biti pozitivna, ili je normativna analiza standardni okvir proučavanja društvenih pojava?

Ekonomska nauka pokušava biti pozitivna, barem je to nešto čemu se teži. Ali to je jako teško ostvariti. Kod marginalnijih pitanja je i nekako moguće, ali čim se dođe do najvažnijih pitanja, do dilema ekonomske politike, normativnu notu je nemoguće izbeći. Ideološke predrasude utiču na sve nas i kada to ne želimo i kada to uopšte ne znamo. I kada mislimo da smo pragmatični i neutralni. Neizbežne su. Čak su i sami podaci retko očišćeni od normativnih stavova. Iza naizgled čistih brojčanih pokazatelja – na primer, BDP-a ili Đini indeksa – ponekad se kriju političke preferencije i ideologije.

ML: Prema mišljenju određenih teoretičara, neoklasična paradigma postepeno gubi primat dominantne matrice, što se prevashodno ogleda u uplivu saznajnih metoda karakterističnih za sociologiju i psihologiju u ekonomska istraživanja. Da li biste mogli da nam izložite značaj neoklasične paradigme za logičku strukturu ekonomske nauke?

Najveći broj psiholoških istraživanja koja ulaze u ekonomiju ne donose negaciju neoklasične ekonomije nego njenu blagu reviziju. Bihevioralni ekonomisti vole da o svojim nalazima govore kao o alternativi neoklasici, ali u stvari nude samo korekcije i dopune. Ja volim osnove neoklasične ekonomije upravo zbog njene logičke strukture. Posebno je mikroekonomija u tome neumoljiva. Možete misliti da uvođenjem minimalne plate nekome pomažete, ali vas mikroekonomija hladnom logikom upozori da time izazivate nezaposlenost. Može u zakonu pisati da poreze na dohodak i doprinose plaćaju korporacije, ali vam mikroekonomija pokaže da ih u stvari plaćaju radnici. I tako dalje. Vladanje mikroekonomskom logikom disciplinuje razmišljanje i lek je protiv popularnih zabluda.

Problem je što pojam neoliberailzam nema definisano značenje. Retko ko danas sebe naziva neoliberalom. Umesto toga, ideolozi levice upotrebljavaju ovaj termin za sve što im se ne dopada.

ML: U današnjem društveno-političkom kontekstu, termin neoliberalizam se koristi za klasifikovanje širokog seta politika koje se neretko odnose na fundamentalno razdvojene principe. Da li biste mogli da nam izložite razliku između klasičnog liberalizma i neoliberalizma?

Problem je što pojam neoliberailzam nema definisano značenje. Retko ko danas sebe naziva neoliberalom. Umesto toga, ideolozi levice upotrebljavaju ovaj termin za sve što im se ne dopada. Na primer, kada kritikuju američke i druge zapadne finansijske sisteme, nazivaju ih neoliberalizmom. Ali finansijski sektor je najregulisaniji sektor u privredi Amerike i drugih zapadnih zemalja, njime se bavi na desetine državnih institucija i regulisan je desetinama hiljada stranica zakona i akata. Kada onda tako regulisani sistem implodira i država spasava najveće banke, opet se i to naziva neoliberalizmom. Iako je država ta koja je nacionalizuje ili subvencioniše velike banke. Klasični liberalizam je, sa druge strane, dosta jasna ideologija. Ona traži minimalni upliv države, osim u domenu održanja mira, rešavanja sporova i sprečavanja nasilja.

ML: U svojoj knjizi „Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban?”, izložili ste preciznu analizu kapitalizma kao spontanog poretka. Da li biste mogli da nam u kratkim crtama izložite fundamente Vašeg stava i njegove ekonomske implikacije? 

Ta knjiga pokušava da demistifikuje pojam kapitalizma. Jedna od osnovnih tvrdnji u njoj je da kapitalizam uopšte nije nikakav konstruisani sistem, već jednostavno ono što ljudi rade kad ih ostavite na miru. Pre par stotina godina je u Zapadnoj Evropi došlo do srećne konstelacije institucija tako da je uspostavljena velika doza sigurnosti i pravne izvesnosti, a opet bez preteranih ograničenja, kontrole i autoriteta. Ovo je omogućilo slobodu delovanja najširim slojevima ljudi, što je onda dovelo do povećane ekonomske aktivnosti i ubrzanog ekonomskog rasta i razvoja. To su kasniji poput Marksa nazvali kapitalizmom, ali u stvari se radi o institucijama sigirnosti i slobode koje su svima dozvolile akciju i eksperimentaciju. Nagli ekonomski prosperitet koji je usledio samo je posledica ovih institucija. Kapitalizam nije nešto izmišljeno i dizajnirano i njegove glavne karakteristike nisu ekonomske, već institucionalne. To su pravna jednakost i veliki stepen slobode da preduzimate i radite sve što ne ugrožava druge.

ML: Uvrežena je krilatica da se Srbija nalazi u „večnoj tranziciji” prema modernom kapitalističkom društvu. Kako biste okarakterisali institucionalni set koji se uspostavio tokom poslednje tri decenije na ovim prostorima?

U ovih dvadesetak godina tranzicije je ipak dosta postignuto. Nema sumnje da je moglo i mnogo više, ali ne treba podleći narativu koji šire intelektualni populisti, po kojem je sve stalno sve gore i gore. Srbija je danas institucionalno u fazi podržavljenog i kontrolisanog kapitalizma. U nekim granama privatni sektor ima uspeha, ali je vidljiva ruka države i dalje svuda oko nas. Posebno je razočaravajući spori napredak pravosudnog sistema, a na čisto ekonomskom planu gomilanje gubitaka javnih i državnih preduzeća za čiji ostanak u državnim rukama nema ekonomskog opravdanja.

ML: Svedoci smo pluralističkih tendencija u raspodeli ekonomske moći na globalnom nivou, u odnosu na pre, recimo, pola veka. Kako biste iz liberalne perspektive okarakterisali teoriju Aleksandra Geršenkrona, koja kaže da siromašnije zemlje mogu, koristeći razvojna iskustva već uspešnih privreda, kroz smisleno usmeravanje strane akumulacije i transfer tehnoloških inovacija, dostići razvojne nivoe naprednijih zemalja?

Naravno da mogu dostići. Neke ranije siromašne zemlje poput Singapura i Hongkonga su već dostigle i prestigle veći deo Zapada. Ipak, danas neke od ovih teorija iz 1950-ih nisu tako relevantne. Recimo, akumulacija kapitala u nekoj zemlji ne igra tako veliku ulogu. Transfer kapitala je nikad lakši, a čak i sam kapital kao koncept sve više gubi na značaju. Ako su danas kamatne stope blizu nule, to znači da je kapital užasno jeftin. A jeftino je samo ono što ne vredi mnogo. Kapital nije ključni ograničavajući faktor, kao što se ranije mislilo. Ja sam optimističan i što se tiče ovog našeg regiona i što se tiče zemalja u razvoju uopšte. Moderna tehnologija sve više uspeva da zaobilazi državu i političke odluke, što znači da danas ni loše politike ne mogu previše usporiti progres. Pogledajte samo uspon IT sektora ovde u regionu. To će se nastaviti bez obzira na to kakvu politiku prema njemu država vodi, mada bi najbolje bilo da ne vodi nikakvu.

ML: Kako komentarišete stav da je moguće izjašnjavati se za ideologiju liberalizma a istovremeno podržati koncept EU kao snažne nadnacionalne strukture? Da li se u praksi EU mogu uočiti elementi ekstraktivnosti, primerice, u činjenici da ECB oduzima suverenitet nad monetarnom politikom od nacionalnih centralnih banaka evrozone?

Nema ništa sveto u suverenitetu nad monetarnom politikom. To nije nekakav liberalni ideal. Nema posebnog razloga zašto bi nacionalna država imala monopol na novac i vodila monetarnu politiku. Znamo iz mikroekonomije šta su karakteristike javnog dobra i novac ne zadovoljava te uslove. I nekad se jeste proizvodio privatno, a sa pojavom kriptovaluta proizvodi se privatno i danas. Ali praktično i makroekonomski gledano, sada je već svima jasno da evrozona nije optimalni monetarni prostor. Ona sadrži dosta različite privrede, različita tržišta rada i to je izvor problema. Kada jednima treba ekspanzivna monetarna politika drugima treba restriktivna, i obratno. Podizanje suvereniteta na viši nivo nije uvek loše. Recimo zemlje EU sada imaju zajedničko tržište i to unapređuje konkurenciju. Ali sa zajedničkom monetarnom politikom se požurilo. Iza uvođenja evra stajao je politički entuzijazam, a ne ekonomski rezon.

Ideološke predrasude utiču na sve nas i kada to ne želimo i kada to uopšte ne znamo. I kada mislimo da smo pragmatični i neutralni. Neizbežne su. Čak su i sami podaci retko očišćeni od normativnih stavova. Iza naizgled čistih brojčanih pokazatelja – na primer, BDP-a ili Đini indeksa – ponekad se kriju političke preferencije i ideologije.

ML: Liberalna tradicija se bazira na ograničavanju moći države na zaštitu privatne svojine, obezbeđivanje unutrašnje i spoljašnje bezbednosti i poštovanje demokratski ustanovljenih zakona. Pozicija i značaj obrazovnog sistema nije jasno precizirana u liberalnim okvirima. S obzirom na to da školski sistem u teoriji nije primarno orijentisan ka tržišnom delovanju već ka produkovanju obrazaca neophodnih za izgradnju samosvesnih građana, kako komentarišete stav da država treba da ima aktivnu ulogu u podsticanju i obezbeđivanju jednakih uslova pristupa obrazovnim resursima?

Vrlo ste se dobro izrazili – u obezbeđivanju jednakih uslova pristupa. Ali države danas, većina njih uključujući i Srbiju, rade mnogo više. One direktno organizuju i vode najveći deo obrazovanja. Treba razgraničiti finansiranje obrazovanja i upravljanje obrazovanjem. Za obezbeđivanje jednakog pristupa svima dovoljno je finansiranje obrazovanja. Država može svim roditeljima dece školskog uzrasta uplatiti novac na namenski račun tako da se taj novac mora upotrebiti za školarinu i u obrazovne svrhe. Ali nema razloga da država sama upravlja školama. Neka škole budu privatne, neka se takmiče u kvalitetu obrazovanja, neka inoviraju, neka pokušaju da ubede roditelje da pošalju decu u njih, i imaćete rast kvaliteta, inovacije i dobar tretman klijenata. Ovo nije tako radikalni koncept, mnoge zemlje razvijenog severa Evrope, kao i neke američke države, ovo već u dobroj meri rade.

ML: Kako biste okarakterisali koncept društvene pravde Džona Rolsa (Rawls) i praktične implikacije redistributivne politike?

Rolsova „Teorija pravde” je primer nečega što se predstavlja pozitivnom analizom, a u stvari je krajnje ideološka i normativna. Rols je napisao tu knjigu od šest stotina ili više strana da bi racionalizovao nešto što je već unapred odlučio na normativnom nivou, a to je da država treba da preraspodeljuje dohodak. I onda tu svoju političku preferenciju komplikovanim teoretisanjem pokušava da predstavi kao objektivni nalaz. Ekonomska nejednakost je važna tema, ali ja na tu temu od Rolsa, ili danas još popularnijeg Piketija, više preporučujem Branka Milanovića jer on ima iskreniji i širi pogled na ceo problem, pre svega zato što nejednakost posmatra na svetskom nivou. Tačno je da su se dohodovne nejednakosti u razvijenim zemljama povećale, ali su se svetske nejednakosti u isto vreme smanjile. Razlog tome zašto je dohodak američkih i evropskih radnika stagnirao je upravo to što se neke stvari sada proizvode u Indiji, Kini i ostatku sveta, pa je dohodak radnika iz ovih zemalja rastao. Fokusiranje na nejednakosti unutar država skreće pažnju sa smanjenja svetske nejednakosti, što je jako pozitivni razvoj događaja na svetskom nivou. Biti rođen u bogatom delu sveta nije više takav dobitak na lutriji kao što je nekad bio, ali zato i biti rođen u siromašnijoj zemlji danas nije više toliko nesrećna okolnost kao što je nekada bila. 

INTERVJU VODILI: Nebojša Novković i Ivan Radanović

Ocenite tekst: