Godinu dana od majskih poplava

Kad voda progovori

Da su nama ovo prve poplave koje se događaju bilo bi sve drugačije. Ali nisu pa je potrebno da se podsećamo svakodnevno šta mi dajemo prirodi i kako nam ona vraća.

I dok su pojedini meteorološki forumi u zemlji i regionu upozoravali na kišu i preko 250l/m2, glavne meteorološke stanice čekale su da te „hiljadugodišnje vode“ potope dobar deo Balkana. Voda nije znala za granice a ni ljudi, pa se ponovo, na kratko, rodilo „bratstvo i jedinstvo“. Kiša je počela da pada 12. maja, i već sutradan gotovo sve reke u slivu Zapadne Morave i Save izlile su se i počele da plave oranice, naselja pa i same gradove. Svi su sa zebnjom pratili najave meteorologa, mediji su prvo brujali o poplavljenim područjima, a onda o broju žrtava i otvorenim centrima za pomoć ugroženima.

Da li smo primili poruku koju nam je poslala priroda? Da li je 1003 bila samo reklama?

KAD SE OGLASE SIRENE

I dok se granica između neba i zemlje gubila, ta tiha opasnost gutala je sve što su ljudi stvorili za svoga veka. Nestajale su uspomene, a u čamcima su se iznova smenjivala razočarana i uplašena lica sa jednim pitanjem: „Šta će biti sa nama?“ Voda je brisala granice sa do tada postojećim životom mnogih ljudi i postavljala neke nove. Možda je voda nekima odnela sve, ali je došla kao umivanje našem narodu i našim komšijama iz nekada bratskih republika. I onda kada smo mislili da je sve propalo, solidarnost i uzajamno pomaganje gradili su za santimetar veću branu od onih koje su kiše rušile tih dana. Topla reč, osmeh, zagrljaj bili su nekada dovoljni pored tone hrane i odeće koja je stizala u skloništa širom zemlje. Jer, taj neko sa jednom kesom najpotrebnijih stvari nije tražio puno – ali je dobijao bogatstvo. Mnogobrojna prijateljstva i ljubavi stvorena su tih dana, pa su novinari pisali o njima kao svetlim tačkama u moru potresnih ispovesti. Pored ovoga provlačile su se i hit priče poput one o baki koja se spasila vode spavajući dva dana na jasenu i tako ugrabila svoj minut slave, ili o prevarantu Džambu, koji je tragajući za porodicom, pljačkao napustene kuće po Obrenovcu. Tu nas je velikodušnost zaslepela. Da smo bili nespremni, neobučeni za takve situacije, videlo se na samom terenu. I kada bi se pojavilo stotinak ljudi da puni džakove sa peskom, mi bismo raspolagali sa desetak lopata. Kašnjenja, nekoordinisanost i na kraju odustajanje onih ljudi koji su bili spremni da pomognu. Već trećeg dana krenula je preprodaja humanitarne pomoći pa obeležavanje iste. Izgleda da voda ne može nekima da opere obraz.

ODGOVORNOST – ŠTA JE TO?

Kada se 2000. godine izlila reka Tamiš i ugrozila mesto Jaša Tomić, nadležni su rekli da su to “stogodišnje kiše” i da se tako nešto ne može ponoviti. Pet godina potom, tog  28. aprila 2005. godine sirene su naterale hiljadu meštana da grade bedem, ali kasno – voda ne čeka. Jaša Tomić postalo je ostrvo, ljudi su napuštali svoje domove, a krivica je svaljena na Rumune kod koiih je pukla brana. Deset godina posle građani su zadovoljni jer svi imaju domove, obnovili su imanja i zahvalni su državi koja nije zaboravila na njih. Ali naši građani uglavnom znaju koja su njihova prava. Uz prava idu i obaveze, ne zaboravite to. Mi smo loši đaci, toliko loši da ni kroz proces ponavljanja grešaka ne uviđamo šta je dobro, a šta ne. Roditelji uče decu (ili se bar nadam da uče), da papir ne bacaju po trotoaru, a oni gomile svog smeća bacaju u kanale ili pokraj druma, često i u sama korita reka jer, voda će odneti sve to. O balvanima i granju koje se (ne)vadi iz rečnih korita ne želim da govorim, ali je besmisleno svaki put svaljivati svu krivicu na rad javnih službi. Kada bi svako od nas taj papir sklonio, a onaj ko ga baci bio kažnjen, poplave se ne bi događale, osim ako nisu u pitanju „hiljadugodišnje vode“. Tu dolazimo do sistema koji se zove ,,država‘‘, a koji je u našem slučaju zakazao. Ali, vodimo računa da tu istu državu činimo mi ovakvi kakvi smo i moramo se menjati. Država nije ta koja nam daje određene naknade, već i ona koja treba da kazni pojedinca koji kanal ispred svoje kuće gleda zatravljen i zatrpan đubretom. Ali neka. Pašće kiša.

VOLONTERI, SVAKA ČAST

Prošla je godina od tih dana kada smo svi čekali Sunce. Oblaci su bili naš neprijatelj. nebo naše svetilište. Da li smo primili poruku koju nam je poslala priroda? Da li je 1003 bila samo reklama? Ako stariji nisu naučili, mladi će im pokazati. „Ipak naša omladina nije tako loša. Svaka čast vama mladima!” Ovakve i slične rečenice mogle su se čuti svuda. I zaista, to je bila istina. Pomoći nekome, direktno ili indirektno, bio je najbolji osećaj. Iako se to nekada činilo malo, bili smo samo jedan delić slagalice na slici od milion delova. Nekako, kad vreme prođe, zadovoljni ste i ponosni što ste deo te slike. Možda nisu svi delovi tu, ali ima vremena da dovršimo tu sliku, speremo mulj koji nam je voda tih dana nanela i otvorimo neke nove kišobrane. U maju.

 

Stefan STAMENKOVIĆ

Ocenite tekst: