Gospođa deficit

Godinama, čak i decenijama unazad istoričari širom sveta su učili đake da je Marija Antoaneta, koju je u filmu ovekovečila Kirsten Danst, bila razmažena žena, glavni akter mnogih dvorskih intriga, kao i jedan od glavnih krivaca zbog kog je njen muž, kralj Luj XVI donosio pogrešne odluke. Nijedna kraljica u to vreme nije bila omražena kao ćerka austrijske carice Marije Terezije.

Prva pomisao na nju može stati u jednu jedinu rečenicu koja nam govori kako je kraljica bila veoma uobražena i neobrazovana po pitanju svog naroda. Na ukazivanje jednog od dvorskih sluga da zbog loše žetve narod nema hleba da jede, ona je gordo odgovorila „Neka jedu kolače“. Istina ili mit?

Svakako, ne može se reći da je njen život nakon dolaska u Francusku bio jednostavan. 1770. godine dolazi iz Beča na francuski dvor kako bi se udala za prestolonaslednika francuskog prestola i budućeg kralja, Luja XVI. Cilj je bio spajanje dve velike dinastije kako bi se prekinulo vekovno neprijateljstvo između Austrije i Francuske i brak je trebalo da politički ojača Francusku. Međutim, mlada članica dinastije Habzburg nije naišla na odobravanje francuskog naroda i bilo joj je veoma teško da se dokaže. Narod je takođe smatrao da je korist od ovog braka mnogo veća za Austriju nego što je to bilo za Francusku.

Tako su još i pre venčanja započele intrige i govorkanja o dešavanjima na dvoru, kraljičinom vanbračnom životu i kraljevom nemogućnošću da ima naslednika. Tome je doprineo i kraljev stil vladavine i pokazivanje skromnosti te se smatralo da je on previše slab i da žena upravlja njime. Iako se Marija Antoaneta još od venčanja osećala kao Francuskinja, postupala u skladu sa državnim običajima i dugo se držala podalje od politike, i dalje je stvarala neprijatelje, čak i među aristokratijom. Čak je i brat Marije Antoanete, austrijski car Jozef, nakon posete Francuskoj dobio utisak da kraljem vlada njegova žena.

Svoj „zadatak“ da rodi prestolonaslednika ispunila je tek nakon sedam godina, veoma kasno u očima mnogih posmatrača. Prvi štampani pamflet protiv vladara pojavio se već 1773. godine i odnosio se na „štetno“ austrijsko poreklo „L’Auttrichienne“ – Austrijanke, kako je tada na dvoru i kasnije u narodu pogrdno nazivana.

Pogrešno protumačena istorija?
Izjava „Neka jedu kolače“ prvenstveno je upotrebljena od strane filozofa Žan Žak Rusoa u njegovoj autobiografiji „Ispovest“. Tada je Marija Antoaneta imala 10 godina, a u Francusku je došla 4 godine kasnije. Zapravo, ova fraza je zapisana u jednom od njegovih pisama čak 18 godina pre nego što je Marija Antoaneta uopšte rođena. U svojoj autobiografiji, Ruso je pisao o princezi koja je, kao i u priči o Mariji Tereziji, kada joj je narod rekao da nema hleba da jede, ona je odgovorila „Neka jedu brioš“(slatki hleb). Smatra se da je ovu frazu, korišćenu da se napravi jasna distinkcija između aristokratije i naroda, iskoristio misleći na Mariju Terezu od Španije, ženu kralja Luja XIV. Marija Antoaneta nikada nije poručila gladnom narodu Francuske ovako nešto.

1775. godine tokom perioda nestašice hleba koja je dovela do pobune, Marija Antoaneta piše pismo svojoj porodici u kojoj navodi „Prilično je sigurno da, čim vidimo da ljudi koji nas tretiraju tako dobro, uprkos sopstvenoj nevolji, moramo se osećati više nego obaveznim da radimo naporno za njihovu sreću“. Bila je optuživana za intrige, incest, pomaganje Austriji, dovođenje Francuske do bankrotstva zbog čega je nazvana „gospođa deficit“. Iako je mnogo trošila, to nije bilo ništa naspram aristokratije tada. Takođe, davala je dobrotvorne doprinose za narod. Zašto se onda ova izreka povezivala sa Marijom Antoanetom? Odgovor je jednostavan – narod je nije voleo. Možda je do toga dovela njeno poreklo, a možda su, ipak, uzroci za bes naroda bili mnogo dublji. Političke optužbe takođe nisu moguće jer je njen cilj bio da osigura budućnost svojoj deci koja su bili pripadnici francuske monarhije. 1792. godine kraljevini dolazi kraj. Glavna tačka optužbe pred revolucionarnim sudom 1793. godine bila je ta da je Marija Antoaneta sama dala nalog za štampanje pamfleta kako bi izazvala sažaljenje. U sudskom procesu, svako opovrgavanje navodnih dokaza bilo je bezuspešno, kralj i kraljica su optuženi za izdaju. Kralju i kraljici se sudilo odvojeno, a kralj je pogubljen 21. januara 1793. Marija Antoaneta je sledila supruga; osuđena je 16. oktobra na smrt. Kosa joj je odsečena i vožena je kroz Pariz u otvorenim kolima kako bi narod mogao da joj se ruga. Njene poslednje reči bile su „Izvinite“, upućene dželatu kog je slučajno nagazila. Sahranjena je u neoznačenom grobu, a pravu sahranu dobila je tek 1815. kada je izvršena ekshumacija i njeno telo je prebačeno u kriptu Bazilike Sen Deni (Sveti Denis) u Parizu.

I dan danas, Marija i Luj se koriste kao primer protivničkih stranaka, republikanaca, kao i onih orijentisanih ka monarhiji.

Istorija bi možda bila manje zanimljiva bez interesantnih priča sa kojima bi se istorijski podaci dopunili, ali moramo biti oprezni jer nije uvek sve što pročitamo kao istinito ono što se zaista dogodilo.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: