Hoćemo da povećamo odgovornost za javno izrečenu reč – Intervju sa Milanom Ćulibrkom, glavnim urednikom NIN-a

Da vreme brzo leti dokazuje činjenica da je prošlo već pet godina od kako je ovaj poznati ekonomski novinar prvi put dao intervju za MonopolList. Šta se sve promenilo od tad, gde su mediji, gde Srbija, a gde njena privreda razgovarali smo sa Milanom Ćulibrkom, glavnim urednikom NIN-a.


ML: Važite za jednog od najpoznatijih ekonomskih novinara. S obzirom na to da pišete za široku javnost, koja nema visok nivo poznavanja ekonomije, kako uspevate da iskomunicirate suštinu ekonomskih pitanja koja obrađujete?

Sve je, u principu, vrlo jednostavno. Ako uporedite državni budžet sa kućnim budžetom i ako ljudima objasnite da im ukupni rashodi ne mogu biti veći od prihoda, onda oni mogu da shvate šta je problem u javnim finansijama. Ako vi pričate o nekim milijardama, koje su ljudima neshvatljive kao kategorija, ništa neće razumeti. Ali, ako objasnite da se država zadužuje po kamatnoj stopi od 7,25%, da pri tome može da ga posle dve, tri godine refinansira uz kamatu od 3%, a ona to ne radi, onda svaki građanin koji ima kredit, koji će kad mu se ukaže povoljnija prilika da ga refinansira, on sam počinje da postavlja pitanje zašto država isto to ne radi. Tako da, kad vi stvari ogolite i pojednostavite do kraja, onda to svima postaje jasno. Onda postaju jasni problemi javnih preduzeća, preglomaznog i neefikasnog javnog sektora, itd. Nije problem samo to koliko nešto košta. Problem je da li je to efikasno ili nije, da li vi imate adekvatnu uslugu za doprinose koje izdvajate za zdravstveno osiguranje. Pa, šta izdvajate za zdravstveno ako vam se na kraju sve svodi na to da odete kod privatnog lekara i platite pregled? Zašto vam onda neko uzima te pare? Mnoge stvari postaju potpuno jasne kada vi svakog čoveka u ovoj zemlji naterate da se on zapita „Gde ide moj novac koji država uzima za poreze i doprinose?“. Da li odlaze na auto-put, kojim posle ne može da se vozi, nego mora da se gradi novi, iako nikada nije pušten u upotrebu? Da li se koristi za gradnju druge deonice auto-puta, na kom se ispostavi da postoji klizište, zato što neko pre toga nije sproveo nikakva istraživanja? Da li je normalno da pravite auto-put tako što ćete asfaltirati neko arheološko nalazište, koje bi svaka normalna zemlja pretvorila u turističku atrakciju? Tako da su to svi ti problemi kroz koje ljudi shvate kako zapravo država funkcioniše i da li ona zaista vodi računa o njihovim interesima.

ML: Poslednji intervju za „MonopolList“ dali ste pre pet godina. Ima li razlike u ambijentu u kom rade novinari? Da li se i koliko pritisak na NIN promenio u međuvremenu?

Pravo da vam kažem, svaka vlast želi da kontroliše medije, I to je negde potpuno očekivano i razumljivo. Meni je samo neočivano i nerazumljivo da su se mnogi mediji predali bez borbe. Vi kad pogledate, danas imate neverovatnu situaciju da je ogromna većina medija pro-vladina, da nekritički podržava sve što izvršna vlast radi. Oni će hvaliti ako NB poveća referentnu kamatnu stopu, ali će isto tako hvaliti i ako je smanji. Oni će pohvaliti državu ako poveća plate i penzije iznad stope rasta BDP, kao što će hvaliti i ako uopšte ne poveća plate i penzije, jer će naći opravdanje zašto se to nije uradilo. Dakle, potpuno nekritička podrška za svaku meru, čak i za neke koje su potpuno kontradiktorne. Imate jako mali broj medija koji se trude da budu profesionalni i rade svoj osnovni posao, a to je da informišu građane o stvarnom stanju u ovoj zemlji. Pa mi svaki dan možemo da čujemo nekog od političara kako je Srbija u poslednjih 5, 6 godina dramatično napredovala, kako teku med i mleko, kako imamo najveću stopu rasta u Evropi, a onda kad sagledate sve ono što se zaista desilo, vidite da smo imali ubedljivo najniži rast. I onda kad pogledate, vidite neverovatnu ljutnju političara kad god im skrenete pažnju na njihove reči, kada ih citirate sa godinu dana zakašnjenja i kažete da se ništa od toga nije desilo. Mi samo hoćemo da povećamo odgovornost za javno izrečenu reč. Da  jako obratite pažnju na to što ste rekli. Prvo, šta govorite, a kad to kažete, da to i realizujete. Svi se sećate da je Vučić obećao da će Beograd na vodi biti sagrađen ihahaj, pa je bilo poslednje obećanje da će biti u aprilu useljavanje. I sad, pošto nije useljeno, ja se još pitam da li smo mi ono, negde, u drugoj dekadi maja ili još uvek ovde nije kraj aprila, da smo malo pobrkali kalendar. Sve je ovde toliko fluidno i nikoga njihova obećanja ne obavezuju. Što je najgore, građani sve to praštaju i lako zaboravljaju. Ovde pamćenje ne služi duže od dva dana. Sve što se desilo prekjuče je već bajato i zaboravljeno i stalno smo preplavljeni nekim novim obećanjima. Sad imamo obećanje da će Srbija ove godine biti među tri zemlje sa nejvećim rastom u Evropi, kao da se 2018. nikada neće završiti, kao da nikada nećemo podvući crtu. Ja negde mislim da upravo vi, studenti Ekonomskog fakulteta, na to jako treba da obratite pažnju, jer vi, gde god se zaposlili, morate da verujete tim projekcijama, i da na osnovu njih bazirate poslove svojih kompanija u kojima ćete raditi. Ja ne mogu da mojim poslodavcima objasnim da kad vlada izađe sa procenom, recimo, da će ove 2018. stopa rasta biti veća od 3%, kad ja njima kažem „Nema šanse“, oni kažu „Ali to je procena vlade“, ja kažem „Znam, ali ja znam s kakvom vladom imam posla, i da li možemo da im verujemo“. Pogledajte unazad deset godina – da li se jedna procena rasta ostvarila? Nijedna. I kako možete da imate poverenja u takvu vladu? Kakav ona kredibilitet ima? A njihove ocene bi trebalo da budu osnov za vaše projektovanje, jer ne možete vi da projektujete rast od 20%, ako će cela ekonomija da raste 3%. Nije realno. Mislim, postoje delatnosti u kojima je moguć fantastičan rast, na kratak rok, dok se biznis ne razvije. Ali na dugi rok je sve to negde, manje-više, u skladu. Onda vi na osnovu pogrešnih procena treba da donesete ispravne procene. Teško je. I onda uvek uzimate sa određenom dozom rezervi sve te procene i pravite, bukvalno, sopstvene.

 Brojne NVO su „promenile stranu“ jer su shvatile da će ovo da potraje i tako su se navalile na jasla vladajuće koalicije i postale vladine organizacije.

ML: U prethodnih par godina uloga NIN-a kao lista koji se odgovorno bavi novinarstvom je u posebnoj pažnji. Da li ovo viđenje NIN-a dodatno ili drugačije utiče na rad časopisa?

Pa mi, realno, imamo problem što mnogi drugi mediji ne obraćaju pažnju na neke probleme sa kojima se zemlja suočava. Dakle, nama, kao nedeljniku, bi trebalo glavni problem da bude to što su dnevne novine, portali, televizije i radio stanice obradili sve moguće zanimljve i važne teme u ovoj zemlji, pa da onda imamo problem šta ćemo mi da radimo. Ne. Nama je glavni problem šta da uzmemo kao teme za naredni broj, od mase stvari koje ni jedan drugi medij nije objavio. Uglavnom je to vezano za probleme, i onda ispadne da smo mi neko ko stalno „mrači“, govori kako u Srbiji nije dobro, kako prikazujemo stanje koje je lošije nego što zaista jeste, kako ne stižemo da pohvalimo ništa od onoga što je urađeno. Ima dobrih stvari, ali su to mnogi pre nas pohvalili hiljadu puta, i onda bi bilo potpuno idiotski ponavljati neke pohvale i propuštati da se ukaže na prilike gde još postoje mogućnosti za napredak, da bi svima nama bilo bolje. Naša želja je da svima nama bude bolje, da se zaustavi odlazak najboljih iz Srbije, da oni ostanu ovde, da oni svojim znanjem kreiraju dodatu vrednost, da povećaju rast BDP-a, da na kraju to utiče na rast standarda i da onda ima ljudi koji su u mogućnosti da izdvoje 300 dinara da kupe NIN. Ovako, svi naši potencijalni čitaoci pobegoše odavde. Mi najviše imamo štete zbog toga. Zato što je to neka, uslovno rečeno, srednja klasa, koja sada ne postoji ovde, koja bi bila u mogućnsoti da sebi dozvoli, ajd’ da kažem, uslovno rečeno, taj luksuz, da kupi nedeljno novine koje koštaju više od dva evra. Svi ostali kupuju tabloide koji koštaju manje od 20 eurocenti. Mi smo svesni tog problema, ali nam se čini da mnogi u državi nisu svesni, a možda im tako više i odgovara. Jer, što više takvih ljudi odlazi, to je veća šanse da će ovi biti duže na vlasti.

ML: U izveštaju organizacije Reporters without borders za 2017. godinu, prema indeksu medijske slobode, Srbija je rangirana kao 66. od 180 zemalja sveta. Kako gledate na taj podatak, imajući u vidu da su se na listi iza nas, između ostalih, našle Hrvatska, Mađarska i Crna Gora?

Nije uopšte čudno što se Mađarska našla iza nas, samo što se ja plašim da ćemo se mi ubrzo naći u istom društvo, rame uz rame sa Mađarskom, zato što imamo vrlo slične vladare, uslovno rečeno, ili lidere, kako god, jer Orban, Erdogan i Putin su uzori dobrog vladara u Srbiji. Hrvatska, manje-više, je tu negde uz nas, ali ono što je za nas glavni problem je što ni kod naših vlasti, a čini mi se ni u Briselu, taj problem medijskih sloboda i nije nešto naročita važan, jer za to ima vremena, pošto ima mnogo važnijih problema koje bi pre toga trebalo rešiti, ne shvatajući da se tu, jednom kad se sistem poremeti i kada se izađe iz normale, teško stvari vraćaju u normalu. Dakle, mi negujemo reketaške novine, kojima i predsednik i premijerka i ministri vrlo rado daju izjave, a pri tom se te novine vrlo često ponašaju kao drumski razbojnici, koji kompanije reketiraju dok ne iznude od njih godišnje ugovore o oglašavanju. I sve se to toleriše i nikom ništa. Pri tome država, kroz projektno finansiranje medija, novac daje fantomskim portalima koji se otvaraju nakon što se objavi konkurs i koji se čim istekne konkurs zatvori. Vi kad pogledate te portale, na njima nema ništa, oni su mrtvi, ali nema veze, te pare su potrošene. A kad bi se zagrebalo videlo bi se ko su zapravo vlasnici. To se ponovo sve vrti u krugu jedne partije ili jedne koalicije.

ML: Kako to mediji reketiraju kompanije? Čime im priprete?

Priprete time što će pisati negativno o toj kompaniji 10 ili 15 dana zaredom. Onda nekom u kompaniji klikne i kaže „Pa dobro, što su se ovi tako okomili na nas“ i onda mu neko kaže „Pa nemamo godišnji ugovor o oglašavanju sa njima“. „Pa dobro, brate, vidi koliko to košta, da nas skinu sa naslovne strane.“ Verujte da tako funkcionišu neki mediji u Srbiji. To je strašno. To je ta veza, jer oni imaju podršku, zato što ne kritikuju vladu, i to je sasvim dovoljno, a onda im se, s druge strane, pruža manevarski prostor da oni sebi obezbede još i novac. Tako da je to jedna fantastična sinergija. Samo što to košta celo društvo.

ML: Nakon prošlogodišnjeg gašenja novina Vranjskih usledio je talas akcija protiv medijskog mraka, među kojima je bilo i objavljivanje Progalasa za slobodu medija. Da li smo danas išta bliži većoj slobodi medija?

Ko se još seća Vranjskih? Mi povremeno angažujemo Vukašina Obradovića, bivšeg glavnog urednika i direktora Vranjskih da napiše tekst za NIN. Hteli smo, umesto proglasa raznih, da pozovemo kolege da se pretplate na Vranjske, da time pokažemo da smo spremni da ih podržimo, ali nismo naišli na neko veliko razumevanje. Ja mislim da je to prava podrška. Nisam siguran da se proglasima može bilo šta uraditi, pošto se na njih više niko i ne osvrće. Ko god se suprotstavi, pokuša da piše o nečemu što je nepoželjno, može računati na neku vrstu pritiska. Da li će mu dolaziti poreska inspekcija, da li će prestati svi da mu se oglašavaju, da li će prestati da mu i jedan državni funkcioner ikada da intervju… Mi mesecima unazad pokušavamo da dobijemo intervju od bilo kog zvaničnika u ovoj zemlji i ne uspevamo u tome. To nije prirodno, nije normalno. To bi trebalo da bude obaveza javnih funkcionera – dostupnost informacija od javnog značaja. Šta, ja sad treba preko poverenika za informacije Šabića da tražim intervju od, nemam pojma, ministra policije Nebojše Stefanovića. Mislim, stvarno je idiotski smešno, ali na kraju će se, izgleda, doći do toga. Ćini mi se da su oni već podelili medije na one koje smatraju profesionalnim, a to su oni što njih podržavaju, i one koje smatraju neprijateljem, što je, moram da priznam, jako loše. Na kraju će to ispasti jako loše za Srbiju, jer je, čini mi se, nama više stalo da ova zemlja jednog dana postane normalna, uređena, u kojoj će svi zakoni važiti za sve, a ne u zavisnosti od toga kako se ko zove i kojoj stranci pripada.

ML: Pored medija, razne NVO i udruženja se takođe suočavaju sa teškoćama u radu. Koliko je, prema Vašem mišljenju, građansko društvo Srbije ugroženo? Koje organizacije su onda njihovi „poslednji Mohikanci“?

Mi imamo poseban problem što su, u međuvremenu, sva nezavisna regulatorna tela stavljena pod neku vrstu kontrole, osim Poverenika za informacije od javnog značaja, gde će, kad istekne mandat Šabiću, za par mesec, ja verujem, i to biti pod kontrolom. S druge strane, svedoci smo da su brojne NVO, uslovno rečeno, „promenile stranu“, jer su shvatile da će ovo da potraje i tako su se, na neki način, navalile na jasla vladajuće koalicije i budžeta Srbije, jako promenile svoja mišljenja i postale vladine organizacije. Vi kad njih slušate, nije vam uopšte jasna razlika između njih i onih analitičara za koje svi znamo da su ili članovi ili simpatizeri SNS. Pogledajte jutarnje programe svih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Ljudi, kao da postoji kombi koji ih vozi od jedne do druge stanice da se ređaju tamo. Vi vrtite kanale, oni se pojavljuju na šest različitih mesta. To nije normalno. Zar u ovoj zemlji postoji samo deset analitičara, koji smeju da se pojave na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i koji će da vam pričaju ono što već znate napamet. Pa, bogatstvo bi trebalo da bude u različitim mišljenjima, pa da građani sami od svakog mogu da uzmu po nešto i da formiraju svoje, ali to nije poželjno. Poželjno je da im se, kao papagajima, ponavlja jedno te isto dok oni ne utuve u svoju glavu da je to istina, bez obzira da li je to bila istina ili „fejk“. Dok ih ne ubiju u zdrav mozak. Ako je nama do zdravog mozga. Ponekad imam utisak da nam kao građanima nije ostalo previše zdravog mozga, zaista, jer ovde prolazi sve. Ali, to je negde, čini mi se, ništa neobično. Ja se sećam ’93. godine, u jeku hiperinflacije, kada su prosečne penzije bile dve nemačke marke, a prosečne plate pet, to je upola manje u evrima, tad je Slobodan Milošević pobedio na izborima, jer su oni bili ubeđeni da ako on ne pobedi, da može biti gore. Dakle, njima je bilo dobro sa jednim evrom penzije i dva i po evra plate, jer su se plašili goreg. U to vreme se zemlja raspadala, vodili se ratovi, zemlja bila pod sankcijama, a mi smo se plašili da može biti gore. A šta može biti gore? I dokle ćemo da se plašimo i kada ćemo početi da se rukovodimo logikom kako da nam bude bolje, a ne samo da nam ne bude još gore. I dan-danas smo svedoci toga. Jedan od ministara u vladi, Jovan Krkobabić, je rekao ako Vučić ne pobedi, neće biti penzija. Aman ljudi, pa je l’ Vučić iz svog kućnog trezora isplaćuje penzije ili iz Fonda PIO i iz budžeta Srbije?

ML: Iako je obim posla Poverenika za informacije narasao, zbog uvećanja broje prijava na rad državnih organa, budžet za 2018. godinu je ovoj instituciji umanjen. Kako komentarišete ovaj paradoks?

To je još jedna od vrsti pritiska kojoj su i mediji izloženi. Dakle, vi kad ne možete nekog da ućutkate, vi mu skrešete budžet, a onda kad ste sa manjim budžetom, imate manje novca za saradnike, a sa manje saradnika se može odraditi manje predmeta. A onda se stiče utisak da je država tu napredovala. Ako je to smisao napredovanja, dajte onda da ukinemo poverenika, pa neće biti prijava. I nije to samo slučaj sa Šabićem. Takav je slučaj sa svim regulatornim telima. Ovde se povećava budžet pogodnih, a smanjuje se nepogodnima. Pri tome se na taj način, zapravo, kreira jedan sistem van sistema. Jedan anti-sistem, čak ni parasistem, nego anti-sistem. Jer vi time, zapravo, ubijate sistem. Umesto da vam sva ta tela budu neka vrsta alarma koji će vas upozoriti da idete u pogrešnom smeru, vi to doživljavate kao lični napad i kao vrstu animoziteta. To nema veze sa animozitetom, to ima veze sa pravnom državom i sa procedurama koje moraju da se poštuju i da važe za sve.

ML: A kako s druge strane ocenjujete rad Zaštitnika građana? Njega, za razliku od Poverenika, više nema toliko u medijima.

To je dokaz disciplinovanja. Dakle, ljudi su shvatili kako zadržati svoje mesto. Imali smo najbolji primer sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Imali smo direktorku koja je bila spremna da pokrene neka pitanja i ta spremnost je trajala dva, dva i po meseca. Pričamo za prethodnu direktorku koja je otvorila pitanje finansiranja kampanje SNS sa onim čuvenim donacijama od 40.000 dinara, za koje je predsednik rekao da su se možda u kafani baš njih trojica sreli, jedan hteo da da 120.000, pa je dao ovima, što je isto kršenje zakona. Predsednik je toliko otvoreno pričao o tome kao da je to ništa, a upravo je taj mehanizam i smišljen da neko ne bi mogao preko deset različitih ljudi da razbaca sumu na nekoliko iznosa. Isto je kao i sa pranjem novca. Pa, nije džabe smišljen limit za pranje novca.

ML: Subvencionisanje nemačkog Kontinentala i koncesija aerodroma „Nikola Tesla“ poslednji su u nizu primera problematičnih ugovora koje sklapa država, a zbog kojih se digla velika buka u javnosti, pogotovo u pogledu posledica po Niški aerodrom „Konstantin Veliki“. Zašto mislite da nam se iznova dešavaju ovakvi problemi?

Pa ja mislim da će ovo da se radi još dugo, zato što je to za njih najbolji sistem. A taj sistem se svodi na to da ja mogu kao pojedinac da donesem odluku kome ću da dam i koliko. Imali ste zakon po kome nije dozvoljeno subvencionisanje IT kompanija. Taj zakon postoji i taj zakon je na snazi. Kontinental se najpre registrovao kao IT kompanija, a onda se, gle čuda, posle dva meseca, neko setio pa u oktobru preregistrovao firmu, a onda je dva, tri meseca kasnije država našla način da mu da subvencije. Kako vi subvencionišete firmu koja ima osam milijardi evra veći obrt od bruto domaćeg proizvoda Srbije i pri tome nema nezaposlenog informatičara u Srbiji? Vi ste dali subvenciju od 19.000 evra po zaposlenom moćnoj, stranoj kompaniji, koja će radnike za sebe da nađe tako što će ih oduzeti privatnim domaćim kompanijama u kojima oni već rade. Upropastićete 100 malih kompanija u Srbiji, koje su ovde pravile pristojne zarade i sa ništa manjim platama, da biste pomogli jednoj stranoj kompaniji da ovde otvori svoje predstavništvo. Ja ne vidim da je to dobra politika. Ono što je dodatni problem je što mnoge firme koje je država subvenicionisala sa pet, deset hiljada evra, svojim zaposlenima isplaćuje plate jedva 230-240 evra. I što je više takvih firmi, to je manja prosečna plata u Srbiji. Fantazija, dakle, šta država finansira. A što se ugovora o aerodromu tiče, niko ga još nije video. Kada bi sve to bilo tako kao što je javnost obaveštena, to bi bilo fenomenalno. Ali ja se plašim da to nije baš tako i da tu postoje nekakvi aneksi, nekakve obaveze za državu, jer tu smo čuli da je projektovani rast broja putnika u tom periodu koliko traje koncesija, ne znam, sa pet na petnaest milliona putnika godišnje. Šta ako ne bude petnaest? Mi ne znamo stvarno koje je obaveze preuzela država i plašim se da to nikad nećemo saznati, kao što nismo saznali ni za mnoge druge ugovore. Mi podatke za Er Srbiju možemo da vidimo samo iz njihovih bilansa. Za 2016. smo mogli da vidimo da je država njima dala subvencije od 40 miliona evra, a da su oni iskazali profit od million evra. Kad se to sabere i oduzme, to je gubitak od 39 miliona evra bez državnih para.

Ljudi koji imaju Ekonomsko znanje kombinovano sa znanjima iz informatike mislim da neće morati da se brinu za svoju budućnost.

ML: Uprkos tome što ekonomska struka, kojoj i Vi pripadate, uporno ukazuje na brojne pogrešne ekonomske odluke države, šira javnost, čini se, ipak se ne buni. Zašto je glas kritike toliko kratkog opsega i šta je potrebno da bi se stanje popravilo?

Evo vidite kako to može da dospe da ušiju, tako što se ministar finansija pokupi i ode, jer je on na Kopaoniku na Biznis forumu izjavio, između ostalog, da nije realno očekivati da plate i penzije ove godine rastu više od BDP. Ako se očekuje realni rast od 3,5% i inflacija od 2%, to je nekih 5,5-6% maksimalno povećanje koje možete da imate, a da ne narušite proporcije udela plata i penzija u BDP, što je negde dogovoreni okvir. Ako vi najavite povećanje plata od 10 i penzija za 8%, pa naravno da ćete probiti taj okvir. I šta uradi struka? Struka kaže „Ok, radite vi šta vi hoćete, a ja odoh“. Onda, mi vidimo da se struka ovde zaista ništa ne pita. Naši političari misle da su alhemičari. Oni misle da mogu drvo da pretvore u zlato. A ne mogu. Mogu samo da upropaste ravnotežu koja je jedva uspostavljena. I vratićemo se ponovo tri koraka unazad i opet ćemo doći u situaciju u kojoj smo već bili.

ML: Nedavno je u NIN-u objavljen najnoviji indeks ekonomske snage koji pokazuje dosta drugačiju sliku od one koju prikazuju predstavnici vlasti. Odakle proizilazi toliko razmimoilaženje u prikazivanju naše ekonomske pozicije?

Upravo to je nama negde i bio osnovni razlog zbog čega smo se mi odlučili na to. Dakle, mi smo tu prvi put analizu uradili 2016. godine, kada je takođe bila priča kako Srbija fenomenalno napreduje i kako je sve super i samo što nije sve postalo fenomenalno. Odlučili smo da ne budemo uopšte lični, dakle da izbegnemo bilo kakvo zaključivanje na osnovu ličnih utisaka, nego smo izabrali deset različitih parametara za osam zemalja regiona sa kojima možemo realno da se poredimo. Uzeli smo Hrvatsku, BiH, Crnu Goru, Albaniju, Makedoniju, Rumuniju, Bugarsku i Srbiju. To su zemlje koje su i  geografski, a i ekonomski, tu negde. I onda smo za svaki od tih deset parametara utvrdili kako koja zemlja stoji. Sve smo to sabrali, ponderisali, i mi smo došli do zaključka da Srbija ubedljivo ima najmanji indeks. Prvi put smo to objavili pred Biznis forum na Kopaoniku 2016. Ja sam lično video koliko je to iznerviralo tadašnjeg premijera. Mi smo zlonamerni time što se na osnovu 10 različitih parametara ispostavi da smo i prošlu godinu bili najgori. Nismo mi krivi. Ja mislim da je kriva vlast, koja nas iz godine u godinu bombarduje o tome kako smo mi rekorderi po prilivu neto direktnih stranih investicija, što je tačno, ali prećute da posle BiH imamo najmanji udeo investicija u BDPu. Ja vama studentima ekonomije ne moram da objašnjavam da nema budućeg rasta ako danas ne investiraš. Nama je potrebno 25% minimum, za nekakve održive stope rasta od oko 5%. Mi, što je najgore, imamo najniže stope rasta danas i imamo najnižu stopu investicija danas, što znači da ćemo i sutra imati najnižu stopu rasta. To izgleda u ovoj državi niko ne shvata. I vi sutra očekujete rast od 5%, a imate najnižu stopu investicija. Očekujete da ćete da rastete brže od regiona, a pri tome u svim zemljama regiona su i prosečne plate veće nego u Srbiji, osim u Makedoniji. E ja garantujem da će već ove godine, a sledeće sigurno, Makedonija da nas pretekne po prosečnim platama, jer će da raste mnogo brže od nas. Onda će opet i sledeće godine kad budemo radili indeks, tamo negde u martu, aprilu, Srbija biti najgora. Pa nisam ja kriv. Znači ja evo, mogu sad da kažem, i predsedniku Vučiću, i premijerki Brnabić, neće NIN biti kriv ako i 2019. Srbija bude najgora po NIN-ovom indeksu ekonomske snage. Oni će biti krivi.

ML: U vreme prethodnog guvernera NBS, dr Dejana Šoškića, Narodna banka je kroz kratka saopštenja plasirana u vestima informisala javnost o operacijama, tj. intervencijama, na deviznom tržištu, usmerenim ka regulaciji kursa dinara. Danas takvih objava nema, već se one mogu naći samo na sajtu NBS. Da li ovakva, čini se, manja transparentnost ima uticaj na građane i njihovo poverenje u dinar i rad NBS?

Velika je razlika između ta dva perioda. Ova vlast je imala neverovatnu sreću da su se neke stvari desile na globalnom nivou. Došlo je do dramatičnog pada kamatnih stopa. Recimo Srbija se 2011. godine, kad je bila prva emisija evro-obveznica, zadužila uz kamatu od 7,25 na dolar. Sada se država Srbija zadužuje po nižim kamatnim stopama u dinarima, jer su kamatne stope na dolar i na evro praktično na nuli. U Švajcarskoj imate negativne kamatne stope. Što je sve posledica programa kvantitativnih olakšica, a na to nije uticala Srbija. Na to su uticale Federalne američke reserve i Evropska centralna banka. Tako da su one za našu stabilnost učinile mnogo više od vlasti u Srbiji, i monetarnih i fiskalnih.

Ja mislim da je jedna od mojih ključnih primedbi na račun ministra Vujovića i na račun Vlade Srbije što Srbija veliki deo svojih dugova nije refinansirala, što i dalje plaća visoke kamatne stope na stare dugove, umesto da ih je prevremeno otplatila zadužujući se po nižim kamatnim stopama koje važe poslednje tri godine. Ono što je dobro jeste da je malo promenjena struktura duga, povećan je udeo duga u dinarima i nema kursnih razlika.

A što se tiče same Narodne banke, mislim da se promenila i njena politika. Dakle, vi ste imali ovde sada jednu fiskalnu konsolidaciju i NB nije imala potrebu da poništava novčanu masu operacijama na otvorenom tržištu. Za vreme Šoškića je bila potpuno druga situacija. Srbija je imala iz godine u godinu sve veći deficit i monetarna vlast je morala na neki način da apsorbuje to što se odrazilo i na rast kursa evra u odnosu na dinar. Mi sad imamo u poslednjih godinu dana da je dinar najjača valuta na svetu. Dinar je realno ojačao 5% u odnosu na evro, ojačao je 15% u odnosu na dolar, 10% u odnosu na švajcarski franak, 12-13% u odnosu na britansku funtu. Nema valute na svetu u odnosu na koju dinar nije ojačao. A Srbija je prošle godine bila među 40 zemalja sveta koje su jedino imale rast BDP-a niži od 2%. Sve ostale zemlje su imale mnogo veći rast.

Da li je to normalno? Jel to realno? Jel to na ekonomskim osnovama – da imate takav rast, odnosno, takvo jačanje nacionalne valute u ekonomiji koja je među najslabijima na svetu?  I, šta je tu jedino obrazloženje? Stranci sada unose enormne količine novca u devizama u Srbiju, te devize menjaju u dinare, tim dinarima kupuju HoV države Srbije i ostvaruju solidan kamatni prinos. Uz kamatni prinos, imaju i prinos po osnovu apresijacije dinara. Dakle, ako je kamata 6% i dinar ojačao 5%, oni su u poslednjih 11 meseci u evrima zaradili 11%. Ljudi, te zarade nema na svetu. To je špekulativni novac, vrlo vruć novac, sa relativno kratkim rokovima i onda se samo postavi pitanje „Okej ako je to danas tako, šta će biti sutra kada se situacija preokrene, kada oni počnu naglo da odlaze iz Srbije?“. Kada se poveća kamata na dolar, kada se poveća kamata na evro… Ali niko ne vodi računa o tome, da će se to kad tad desiti, i da ćemo kad, počne taj odliv mi, isto tako, imati problem sa realnim padom dinara.

Treća stvar o kojoj ovde niko ne vodi računa jeste da smo prošlu godinu prvi put završili sa bržim rastom uvoza od izvoza, što je uticalo, naravno, na jačanje našeg spoljnotrgovinskog deficita, a samim tim deficita u platnom bilansu. Ove godine su te tendencije nastavljene, i ako vi očekujete da ćete sa jakim dinarom da uspete da povećate izvoz, koji je bio glavni motor našeg rasta, onda ste u grdnom problem. I sad nama rast zavisi od Boga, a ne od mere ekonomske politike. Da li će pasti kiša kad bude vreme ili ćemo imati sušu.

ML: Donald Tramp je 1. juna doneo odluku o uvođenju dodatnih carina na čelik i aluminijum iz EU, a neizvesnost u pogledu daljeg trgovinskog rata je i dalje prisutna. Da li će se i kako ovi događaji na svetskoj ekonomskoj sceni odraziti na nas?

Pa svakako, ako dođe do trgovinskog rata između dve najjače ekonomije sveta, stradaće i patuljci. Dakle, kad se slonovi potuku, miševi prvi stradaju. Mi možemo samo da se nadamo da se taj rat neće desiti, da će Tramp shvatiti da zapravo ni Amerika neće proći bez ogrebotina i bez ožiljaka. Pitanje je kako će reagovati Kina. Ne treba zaboraviti koliki je dug SAD prema Kini, koliko Kina ima deviznih rezervi u dolarima, da li će onda da reaguje time što će da prodaje dolar da obori valutu. Masa stvari je tu nepoznata, a pri tome se postavlja pitanje kako će reagovati svi ostali. Ja se samo iskreno nadam da će neko tamo da shvati čemu to na kraju može da vodi.

ML: U SAD se od izbora nove administracije vodi bitka sa prihvatanjem činjenica. Da li kod nas takva bitka uopšte postoji ili je samo postojanje činjenica odavno zaboravljeno?

Ne, Tramp je za nas mala beba. Mi smo se ovde naslušali mnogo toga što. Ovde više ne možete da razaznate šta je spin, a šta je stvarna vest. Ovde je došlo do toga da je Njuz net zapravo u velikom problemu, jer ono što oni izmišljaju često deluje realnije od onoga što neki političari izjavljuju. Tako da je to potpuno izgubilo svaki smisao. I nikom ništa. A najveći problem je, zapravo, što javnost ne kažnjava kreatore lažnih vesti. Što niko od njih nikada nije snosio posledice za to. Sve je ovde dozvoljeno i sve je moguće. Nažalost.

ML: Deset godina nakon Svetske ekonomske krize većina razvijenih zemalja se oporavila i izašla iz recesije. Gde smo mi na tom putu oporavka?

Pa kao i kod NIN-ovog indeksa, na dnu. Dakle, mi smo jedna od retkih zemalja koja je tek prošle godine dostigla BDP iz 2008. Mnoge zemlje Afrike i Azije, pri tome ne mislim na najveće, Indiju i Kinu, nego neke zemlje poput Vijetnama, za koje mi mislimo da su jako siromašne i nerazvijene, su uspele za tih 10 godina svoj BDP da povećaju ukupno i za nekih 50-60%. Papua Nova Gvineja, verovatno ovde kad biste rekli nekome da je uspela da poveća svoj BDP u tom periodu za više od 40%, niko vam ne bi verovao. A Srbija je u međuvremenu uspela svoj BDP da poveća za nekih 5%. Druge zemlje, jedno 30-40 zemalja, su u tom periodu imale kumulativne stope rasta veće od 40% do 60-65%. Ključni problem jeste što su tu mnoge razvijene evropske zemlje kumulativno imale mnogo veći rast od nas. Čak i razvijene. A pri tome mi stalno pričamo kako nam treba uz ovu stopu rasta 10 godina, uz ovu stopu rasta 20 godina, uz onu stopu rasta 30 godina, da stignemo razvijene zemlje. Ma ne možemo nikad da ih stignemo kad oni rastu brže od nas. Ne možemo da ih stignemo još za 100 godina.

ML: Veliku pažnju naša Vlada pridaje dualnom obrazovanju. Imajući u vidu tretman koji radnici imaju u domaćim i stranim fabrikama, kako komentarišete ovu opčinjenost dualnim obrazovanjem?

Pa ja se samo plašim da bi dualno obrazovanje moglo da posluži mnogima kao dobra prilika da smanje ionako smanjena prava zaposlenih. Dakle, umesto da zaposle ljude na određeno vreme, malo-malo pa će menjati učenike na praksi, pa će ih rotirati, i na taj način za mnogo manje pare, zapravo, dobijati jeftinu radnu snagu. Činjenica je, s druge strane, da nama već sad nedostaju mnoga zanimanja, ali ona nama nedostaju zato što ti ljudi nalaze taj posao mnogo bolje plaćen u inostranstvu. Dobar varilac ovde će da vam radi za 300 evra, a u Nemačkoj možda može da zaradi i 3.000, jer je to težak posao. Ko god se osposobi i dobije bolju ponudu, on će da ode.

Takođe, u zemljama koje nama faktiraju dualno obrazovanje postoji realna potreba njihovih firmi za takvim profilima, jer oni u Srbiju dolaze da otvaraju fabrike u kojima će da rade ljudi sa srednjom stručnom spremom i to obrazovani za zanimanja koja njima trebaju, a ne za zanimanja koja će da kreiraju najveću moguću novostvorenu vrednost. Njima trebaju krojači, njima trebaju oni ljudi koji će da uvlače žičice, da prave kablova za automobile, itd. Kakva je tu nova dodata vrednost? Ako oni te žičice već ionako uvoze i samo uvlače i sklapaju. Tako da ne vidim ja da je to rešenje za nas. Za nas bi bilo najbolje da mi ove najsposobnije zadržimo u zemlji, da im ponudimo poslove u domaćim kompanijama, na kraju krajeva, u državi i da oni kreiraju ambijent i stvaraju novu vrednost, a ne da obrazujemo radnike za potrebe stranih kompanija koje će ovde da donose radno intenzivne poslove, ali bez mnogo novostvorene vrednosti.

ML: Šta biste, za kraj, poručili kolegama, studentima Ekonomskog fakulteta?

Pa ja ne znam. Kao neko ko je završio Ekonomski fakultet, a na kraju završio u novinarstvu, ja teško da mogu nekom da delim savete, jer za mnoge ispada da nije dobar izbor. U početku, kad sam završio fakultet, počeo sam da radim kao komercijalista. Ja sam shvatio da će ta firma propasti, i propala je, i zato sam posle devet meseci i otišao. Ali verovatno bih ponovo napravio isti izbor da mogu da biram, zato što negde verujem da ovo što radim ima smisla. Ako uspemo da promenimo mišljenje bar jednog čoveka u ovoj zemlji, ja mislim da sam bar nešto uradio i kada bi svako uradio na svom mestu nešto slično, mislim da bi ovde situacija bila mnogo bolja. Što se tiče studenata EKOF-a, ono što je najvažnije jeste da znanje stečeno na fakultetu nije dovoljno, definitivno, i kad se završi fakultet ne možete kao sportista da okačite kopačke o klin, nego morate da trenirate stalno, da pratite šta se dešava i kod nas i u svetu, da se stalno edukujete, da se stalno dokvalifikujete. Moja je preporuka, ako već može, i onaj ko može, da eventualno nakon Ekonomskog fakulteta upiše neki master koji ima veze sa informatikom, jer te dve oblasti u kombinaciji su čini mi se sada nešto što je perspektiva. Ljudi koji imaju Ekonomsko znanje kombinovano sa znanjima iz informatike mislim da neće morati da se brinu za svoju budućnost. Za sve ostale, biće nešto malo teži put, ali za dobrog ekonomistu uvek će biti posla. Da li u kompaniji, u korporaciji, u banci, nekom investicionom fondu, na tržištu kapitala, na kraju krajeva… Ako imate znanje, niko vam ga ne može oduzeti.

INTERVJU VODILI: Dunja Ilić i Ivan Radanović

Ocenite tekst: