Hrana služi za bacanje?

Da li ste se nekad našli u situaciji da jednostavno budete zahvalni za hranu koja se nalazi ispred vas i koju ćete pojesti za koji minut? Da li ste ikada pomislili, pri odlaganju hrane koju ne možete trenutno da pojedete, na gladne glave širom sveta? Da li ste upravo višak koji vam je ostao bacilli u smeće? Danas dok budete ručali, setite se vaših kolega na drugoj strani planete koji uživaju u gozbi koju su uzeli, ni manje ni više, iz kontejnera.


Glad i siromaštvo označavaju se kao najveći svetski problemi za koje niko još uvek nije pronašao rešenje. Svake godine održavaju se različite konferencije i sastanci na tu temu kako bi podsetili na one koji oskudevaju u onom najosnovnijem. Iako je broj gladnih i siromašnih značajno opao u periodu od početka 90-tih do 2008. godine, danas se situacija opet pogoršava i ovaj broj uvećan je za čak 18 miliona, pre svega kao posledica rasta cena hrane. Problem je, naravno, najviše izražen u ekonomski nerazvijenim zemljama u kojima životni standard nije dovoljan da im obezbedi egzistencijalne potrebe. A šta je sa ostatkom sveta? Znajući ovo, logično bi bilo da se u zemljama koje imaju dovoljno da obezbede daleko više od pukih egzistencijalnih potreba preduzimaju određene mere da se problem makar u maloj meri ublaži. Ipak, ovakvo rezonovanje daleko je od istine. Verovatno je da je dovoljno da se, u situaciji kada procene kažu da svake godine od gladi umre 36 miliona ljudi, odnosno da svake sekunde od gladi u svetu umre jedna osoba, putuje u neku zemlju kako bismo par dana u godini sedeli i popričali o tome da imamo problem, a nemamo rešenje. Zašto bismo se malo duže zamislili o onima koji nemaju kada mi imamo za bacanje?


Hrana koju ne jedemo
Prema istraživanju Velike Britanije, svetska populacija kupuje i koristi oko 10% više hrane nego što je potrebno, dok petina ukupno proizvedene hrane završi u kontejnerima. Hrana se baca kroz ceo prehrambeni lanac, od proizvodnje do konzumacije u kućnim uslovima. Odbacivanje korisnih i jestivih delova može biti slučajno, u vidu  „izgubljene hrane”, ili namerno, pri „bacanju hrane”, ali sve to neizbežno završi na jednom mestu-u đubretu. Ta hrana može da košta i do 550 milijardi evra godišnje u razvijenim, i 270 milijardi evra u nerazvijenim državama. Od toga najveći deo čine voće i povrće, kao i hleb, mlečni proizvodi i žitarice.

Ne radi se samo o hrani koju bacaju finalni potrošači. Veliki deo hrane ne prelazi u sledeću fazu proizvodno-potrošnog ciklusa. Po nekim procenama, 40% hrane u poljoprivrednoj proizvodnji ne stigne do tačke finalne potrošnje. Ako vam deluje da je ovo prilično veliki procenat hrane koja prirodnim putem postane neadekvatna za ljudsku upotrebu, tj. putem prirodnih procesa propadanja, u pravu ste. Zapravo, najveći deo hrane koja se proceni kao neadekvatna da pređe u sledeću fazu nije opasna po zdravlje niti joj nedostaje nutricionističke vrednosti, ali joj nedostaje saobraznosti sa standardima. Ako npr. banana nije dostigla fizičke mere propisanog okvira, neće moći da se nađe u prodavnicama, čak iako joj ništa drugo ne fali. Ovakva hrana označava se kao estetski neodgovarajuća, što je jedini razlog njenog ostavljanja po strani. Reklo bi se da, ukoliko je bar hrana koja dođe do potrošača u granicama količina potrebnih za normalnu ishranu, možemo da kažemo da je problem u kontrolisanim okvirima. Ipak, uzmemo li u obzir podatak da se od hrane koja se nađe u prodavnicama baci oko 12% pre svega iz razloga što nije prodata pre isteka roka trajanja, ne možemo govoriti o normalnoj potrošnji. Dodamo li tome činjenicu da domaćinstva bace i do petinu hrane koju nabave zbog neadekvatne termičke obrade ili zato što jednostavno pripreme previše onoga što se ne može pojesti i tek tad postajemo svesni razmera problema.

Koliko to košta?
Godišnje se u svetu baci oko 1,3 milijardi tona hrane, odnosno trećina ukupne svetske proizvodnje hrane. Proizvodnja i sama proizvodi troškove, a ovi troškovi nas daleko više koštaju nego što se to čini na prvi pogled. Procene za SAD su da se 4% potrošnje energije „protraći” na proizvodnju onoga što će se baciti, dok bi voda utrošena u ovu proizvodnju mogla da zadovolji potrebe za pićem 500 miliona ljudi. Osim činjenice da ove kategorije predstavljaju direktne troškove za one koji proizvode, ostaje pitanje koliki su pravi troškovi koje društvo trpi kao posledicu. Naime, energija i voda predstavljaju vredne resurse koje treba trošiti mudro. Ako se upotrebe u nesvrsishodnoj aktivnosti, tj. proizvodnji zarad bacanja, ne možemo reći da postižemo pravu efikasnost. U proizvodnji, pojam efikasnosti odnosi se na postizanje pravog odnosa utrošenih resursa i postignutih rezultata, ali se ne postavlja pitanje da li taj rezultat odgovara onome što se realno može utrošiti ili treba utrošiti.

Uđemo li dublje u analizu shvatićemo da hrana koja ne stigne do nas završi negde drugde, najčešće na deponijama. Bilo da „stoji” na deponijama ili biva spaljena radi uništavanja, ta hrana prouzrokuje zagađenje vazduha i emisiju gasova, koji nepovoljno deluju na klimatske promene. Klimatske promene dalje remete prirodne cikluse proizvodnje hrane što otežava proizvođačima da održe efikasnost i dodatni troškovi koji nastaju kao posledica ugrađuju se u cenu hrane, koju zatim ljudi iz nerazvijenih zemalja ne mogu da priušte u potrebnim količinama. Tako ostajemo zaglavljeni u začaranom krugu koji smo sami stvorili i koji još uvek održavamo. Raspodela, kvalitet i bacanje hrane nije samo ekonomski i etički problem, već i problem zloupotrebe ograničenih resursa. Kada bismo imali mogućnost da svu hranu na svetu raspodelimo celokupnom stanovništvu, niko ne bi ostao gladan, a čak i onda bi postojao višak hrane.


A gde smo tu mi?

Kao i u svetu, i kod nas dosta hrane završi nepojedeno. Prosečno svaki državljanin Srbije iza sebe ostavi 35kg hrane na godišnjem nivou. To se uglavnom odnosi na greškom kupljene namernice, ali i pogrešno tumačenje roka trajanja, koji zapravo ne predstavlja granicu konzumiranja. Mnogi od nas će baciti neku namirnicu odmah po isteku roka, smatrajući da više nije upotrebljiva. Međutim, datum koji stoji na pakovanju odnosi se na kvalitet proizvoda, ali ne i na njegovu ispravnost i bezbednost. Zato, proizvod može biti i treba biti upotrebljen i danima posle datuma utisnutog na pakovanju.

Najviše hrane u Srbiji završi u kontejneru u periodu različitih proslava- slava, novogodišnjih i božićnih praznika. Te specijalne prilike obeležavaju se velikim izborom različitih jela. Od suhomesnatih proizvoda, preko salata, pečenja i sarmi do više vrsta torti i kolača. Ljudi troše puno novca koji, kao što već iz iskustva znaju, završava u smeću. Zašto to onda rade? Svako domaćinstvo želi da priredi veliku gozbu za rodbinu koja dolazi na okupljanje. Ljudi su željni na pokažu da kod njih ima „svega za svakoga” i iz tog razloga iz godine u godinu isprobavaju nove recepte i priređuju sve veća slavlja. Gostiju, iako ima puno, nema dovoljno da se sva ta hrana pojede. Domaćini nakon toga danima jedu ostatke hrane dok ne dođu do granice zasićenja i konačan ostatak ne završi u smeću.

Najveći dobavljač hrane – kontejner
Postoje, ipak, mnogi ljudi koji se trude da druge osveste o ovom njima nepoznatom problemu i da ih podstaknu na promene. Jedan od njih je austrijski aktivista David Gross, osnivač pokreta Wastecooking, koji je u svom putu po Evropi vozio kontejner transformisan u mini-kuhinju. On pravi jela kao iz restorana od još uvek jestivih namirnica pronađenih u đubretu. Pokret je osnovan 2012. godine i proizišao je iz jednog umetničkog projekta. Usmeren je na protestovanje protiv traćenja hrane i ka pravom uživanju u hrani kao radosti života. Pokret je putovao po raznim evropskim zemljama i mogli su se naći u Austriji, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Danskoj, Italiji, Grčkoj, Rumuniji, a prošle godine bio je i na turi u Japanu.

Osim njega, možemo istaći i kanadske režisere Grant Baldwin i Jenny Rustemeyer, koji su se dobrovoljno podrvgli eksperimentu i u periodu od 6 meseci jeli uglavnom hranu „spašenu iz đubreta”. Samo u prvom mesecu su na ovaj način „spasili” hranu vrednu 1.127$, a potrošili ukupno 33$. Čak i tako su imali viška hrane koji su podelili svojim prijateljima. Ipak, ako mislite da hrana koju su našli u kontejneru imalo liči na nešto što bi se obično našlo među đubretom, varate se. Njihovi prijatelji bili su iznenađeni da se uglavnom radilo o dobro upakovanim, čistim namirnicama, bez ikakvih ograničenja za upotrebu. Oni preporučuju male stvari koje svaki potrošač može da preduzme: planiranje obroka i pravljenje detaljnih lista za kupovinu, kupovati samo ono što je zaista potrebno, zamrzavanje hrane i time odlaganje njene upotrebe, biranje namirnica u supermarketu koje su neposredno pred istekom roka trajanja i još uvek sigurne za upotrebu, istraživanje koliko se namirnice mogu koristiti nakon isteka roka trajanja, i sl.

Pokretač jedne od ideja rešavanja zlopotrebe hrane jeste i kompanija Salvage Supperclub. Ova kompanija ima za cilj da probudi svest ljudi o nepotrebnom bacanju hrane i podstakne ih da višak koji nastane pametno iskoriste. Tvrde da se hrana koju bacamo u smeće, ukoliko je još uvek u dobrom stanju sa rokom trajanja koji nije premašio više od 5 dana isteka, može vratiti na vaše tanjire. Ta ideja se brzo proširila svetom, i u ovom trenutku otvaraju se novi restorani širom Nemačke i Francuske koji služe obroke spremljene od hrane iz kontejnera.

Možemo i mi nešto da uradimo
Siromaštvo je izdvojeno kao najveći problem većine zemalja sveta, koji podstiče razvoj svetske gladi. Pritom, svake godine zbog bacanja hrane za koju smatramo da je neispravna i neupotrebljiva, umire hiljade i hiljade ljudi. Osim toga, sve su veće razlike u proizvodnji, potrošnji i u raspodeli poljoprivrednih proizvoda u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Zašto dolazi do toga da je proizvodnja hrane po stanovniku neravnomerno raspoređena i zašto se odnos kvaliteta hrane razlikuje u pojedinim područjima? Jednostavan odgovor bio bi profit. Veliki broj ljudi smatra da ne može ništa značajno da uradi protiv delovanja kompanija u svetskim razmerama, ali dobra stvar je što i ne moraju. Dovoljno je da primenimo zdrav razum u sopstvenoj potrošnji, a na nju imamo veliki uticaj.

AUTORKE: Tamara Vasić i Jelena Mitić

*Preporučujemo filmove: Just Eat It: A Food Waste Story i WASTECOOKING

Ocenite tekst: