I da ne želiš, biću ja program tvog ponašanja

Da li nekada imaš osećaj da te neko posmatra, da prati svaki tvoj potez, zna šta ćeš uraditi sledeće, sve beleži, razmatra, procenjuje? Da li imaš osećaj da ti neko sve što uradiš stavlja na vagu, pa meri šta je dobro, šta je loše i gde će da prevagne? Da li zbog toga ne možeš da zaspiš noću, jer ne znaš da li te čeka kazna ili pohvala? Ne, nisi paranoičan i ne bliži ti se sudnji dan. Dobrodošao u Kinu.


Skoro sve države sveta se danonoćno i neumorno bore protiv kriminala, huliganstva i generalno svih oblika lošeg ponašanja u društvu putem svojih snaga policije, vojske, pravosuđa, čak i komunalne policije. Kina je odlučila da ode korak napred i uzme ponašanje svojih stanovnika u svoje ruke – bukvalno. Od 2015. godine u naseljima koja su određena za testiranje počeo je sa primenom sistem socijalnog ocenjivanja.

Snimi ovo
Sistem funkcioniše tako što u manjem mestu postoje takozvani skupljači informacija koji obilaze svoju okolinu (otprilike 3000 ljudi) i beleže njihovo ponašanje, odnosno sve što čuju od drugih o njima. Dalje se u Komitetu zaduženom za ceo sistem, ova ponašanja boduju. Počinje se sa izvesnim brojem poena. Za svako dobro delo dodaju se poeni, dok se za svako loše ponašanje, poeni oduzimaju. Poeni se preračunavaju za svaku osobu i obljavljuju javno na oglasnim tablama u naselju. Neki primer dobrog ponašanja je, recimo, čovek koji je radio na čišćenju ulica i pronašao novčanik. Novčanik je vratio vlasniku i za ovo je bio javno pohvaljen na oglasnoj tabli. Pored toga, vlasnik novčanika je za njega napravio svilenu zastavu kako bi mu se zahvalio i pohvalio njegovu ljudskost. Na kraju, pošteni pronalazač je od države dobio i poseban trofej za svoje izvanredno ponašanje.

Do 2020. Kina planira da prati, nagrađuje i kažnjava sve svoje građane.

U gradovima je sistem još razvijeniji. Putem Interneta prate se sve kupovine i sve aktivnosti koje osoba ima. Tako previše igranje igrica ili neplaćanje računa može oboriti poene, dok „odgovorne” kupovine (recimo pelena) iste povećavaju. Pogodnosti u slučaju dobrog ponašanja su raznovrsne: popusti za rentiranje, za razne vrste karata, neplaćanje depozita u hotelima, prioritet za dobijanje vize, bolji uslovi kreditiranja. Mnogi građani na mrežama za upoznavanje ostavljaju podatke o visini svojih poena (ukoliko su visoki) kako bi pokazali dobro slaganje sa zajednicom. Pored praćenja putem Interneta, stanovnici se u najvećim gradovima prikazuju na ekranima videobimova na zgradama, a prati se i kretanje dužnika kako se ne bi odselili u krajeve gde se sistem ne primenjuje još uvek.

Pre i posle
Ono što se popravilo jeste da sugrađani žive mnogo mirnije, ne svađaju se, kriminal je u padu, fizičko obračunavanje se iskorenjava, i otprilike se svi mnogo bolje slažu ili se bar trude da sve izgleda tako kako ne bi bili kažnjeni. U samom Komitetu smatraju da u pitanju nisu sami poeni, već upravo to da ljudi žele da sačuvaju svoj ugled – da ne budu prikazani u društvu kao otpadnici i osobe neprimerenog vladanja. Osobe čiji se poeni smanjuju najčešće se obraćaju radnicima u Komitetu začuđeni i na neki način posramljeni što je njihovo ponašanje „izašlo na videlo” njihovim poznanicima, rođacima, deci. Suprotno je kod onih koji dobijaju pohvale – osećaju se ponosno i prija im taj način eksponiranja.

Pada, pada, šta to pada? Poeni? Sigurnost? Poverenje?
Kada vaši poeni padnu ispod dozvoljenog, možete snositi ozbiljnije posledice. Nećete moći da kupite avionsku kartu ili bilo kakve prestižnije proizvode (recimo voznu kartu u prvoj klasi). Ovo za mnoge znači da neće moći tako lako na otputuju van zemlje. Takođe, nećete moći da aplicirate za kredit.

“Samo kroz ovakav sistem možemo disciplinovati one koji ne znaju da se disciplinuju sami.”

Za vraćanje poena na optimalan nivo na raspolaganju su različite opcije. Većina ljudi se volonterski angažuje, „dobrovoljno” daje krv ili donira novac u humanitarne svrhe Komitetu. Sa jedne strane to je veoma pozitivna stvar, jer se čine dobra dela i prikuplja humanitarna pomoć koja se inače ne bi skupila. Sa druge strane, razlog zbog kojeg se to radi, što je dobijanje izvesnog broja poena, pogrešan je, nije održiv i, na posletku,

niko od ljudi koji na ovaj način, recimo, donira novac nije ni zainteresovan da prati gde ta sredstva zapravo odlaze i da li je sve to zaista humanitarnog karaktera. Jednostavno rečeno, niko od građana ne kontroliše sam Komitet koji sa strane može izgledati diktatorski, jer trenira ljude da se ponašaju onako kako im se kaže, odnosno, nameće im se šta je dobro, a šta loše i na taj način ograničava njihova volja da sami razmišljaju i procenjuju. Ovakvim pristupom ljudsko ponašanje podleže najbukvalnijem programiranju i postoji bojazan da se ceo sistem lako može upotrebiti i za neke ne tako lepe i korisne stvari za koje nije prvobitno namenjen.

AUTORKA: Sara Jovanović

Ocenite tekst: