Ima li vojska žensko lice

Od 1940-ih kada su žene u svetu počele da uživaju pravo na vojnu službu, njihove odluke su neretko nailazile na osudu okoline. Za porodicu je to bila velika sramota, dok su same devojke bile etiketirane kao udavače” ili one koje se ne mogu zadovoljiti samo jednim partnerom. Bio je to period kada je bilo teško percipirati da žena može da stoji i postoji sama, da umesto varjače drži pušku i umesto muža traži slobodu…


Pre nego što su dobile pravo da svojevoljno pristupe vojnim odredima, žene su na neki način bile u neposrednom dodiru sa vojskom. Ispraćale su i dočekivale svoje očeve, braću, muževe, sedele u neznanju i očajavale. U tom bunilu večitih ratova i deljenju sveta, poneka od njih odlučila se na herojski podvig, a da toga čak i nije bila svesna. Ono što u većini slučajeva odlikuje ženu vojnika je činjenica da se ona ne bori za titulu, za čin, ona se bori za mir. Tada mahom neobrazovane, one nisu marile za ljubav prema državi kao suverenoj jedinici sa integritetom, marile su za slobodu i najniže slojeve građanstva koje je masovno ginulo. Statistike govore da su žene u ratovima pre birale da zarobe neprijateljske vojnike nego da ih ubijaju, što je samo dokaz odsustva njihove potrebe za dokazivanjem. U narodu poznata kao ”srpska Jovanka Orleanka” heroina ovog perioda je Milunka Savić, koja je prerušena u Miluna vojevala Balkanske ratove kao i Prvi svetski rat. Nekoliko puta ranjivana, kako su između ostalog i zaključili da je žena, Milunka je odlikovana najvećim srpskim i svetskim odlikovanjima za hrabrost. Nakon što je završila svoju misiju, Milunka je u Beogradu radila kao krojačica, kuvarica i spremačica- na kraju krajeva ona je ipak žena.
Žene su vojsci bile potrebne i nije slučajnost da su smatrane za nekoga ko brine, zaceljuje rane, oporavlja i previja. Žena je smatrana sposobnom da isceli, “digne iz mrtvih” ali ne i fizički i psihički spremnom za borbu, odbranu i rat.

Trudile smo se više nego muškarci. Trebalo je da dokažemo da nismo gore od njih. A oni su se dugo ophodili prema nama oholo i snishodljivo -’’naratovaće se te ženske’’- Marija Kaliberda, vojnik I vezista

Menjamo haljine za uniforme po svaku cenu!
Kada su napokon dobile pravo na služenje vojnog roka i pravo na zapošljavanje u vojnoj službi, značenje reči ”slabiji pol” najednom dobija pun smisao. U svetu, a naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, sve je vise reči o seksualnom zlostavljanju žena, pojam već poznat kao MST ( Military Sexual Trauma) koji prolazi ili nekažnjeno ili neprijavljeno. Upravo zbog toga radni vek žena u vojsci je kratak i završava sa ozbiljnim traumama. Problem sa kojim se suočava SAD je taj što nakon izlaska iz vojske žene završavaju na ulici, i na taj način predstavljaju najbrže rastuću grupaciju beskućnika. To naravno utiče na povećane troškove organizacije koja brine o ženama beskućnicama i neretko dovodi do nestašice bonova za hranu, a predviđa se povećanje broja žena na ulicama.

Čelična pesnica i svilena rukavica
Konkretno u Srbiji, kao zemlji gde vojska godinama unazad nije imperativ, teško je govoriti o uređenoj, disciplinarnoj, organizovanoj jedinici. Iako u njoj većinu i danas čine muškarci, žene su dobile pravo na zapošljvanje u vojsci poslednjih godina XX veka. Tek nakon donošenja odluke o primanju žena na Vojnu akademiju u Beogradu, 2007. godine  stvara se mala grupa obrazovanog kadra, dok su pre toga pripadnice vojske bila zene koje su dobrovoljno pristupale služenju vojnog roka sa oružjem. U Vojnoj gimnaziji, od 2014. godine, kada je po prvi put otvoren konkurs za devojke, interesovanje neprestano raste. Ove godine postignut je rekordan broj od 41 devojcice više od broja dečaka prijavljenih za konkurs Vojne gimnazije. Interesovanje za gimnaziju kao i akademiju je u porastu, a razlozi su brojni. Da li zbog cinjenice da je to jedini zagarantovani posao u Srbiji nakon završetka studija ili ljubavi prema otadžbini ne zna se, ali mladi ljudi očigledno smatraju vojsku sve primamljivijim pozivom.
U Srbiji živi 51% žena a statistike pokazuju da je svega 7% zaposleno u policiji, dok se radnim odnosom u vojsci može pohvaliti svega 3 % ženske populacije.

’Naravno, sa ženom ima više posla nego s muškarcem, teže je. Njena psihologija, fiziologija- sve je drugačije’’.- Aleksandra Popova, pilot I poručnik garde

2015. godine Nobelovu nagradu za književnost dobila je Svetlana Aleksijevič za knjigu ‘’Rat nema žensko lice’’. Knjiga je sačinjena od priča koje su pričale ruske dobrovoljke iz Drugog svetskog rata. Upravo čin dodeljivanja nagrade za ovakvo delo predstavlja pomak u viđenju žene vojnika kao i  žrtvi koje su podnele. Žene su svoje borbe počele mnogo pre vojske, mnogo pre ratova. Iako i danas postoji nejednakost, negde između redova, za sve što su izborile žene su vodile višegodišnje bitke. Mnogo je ordenja i priznanja koja su im uskraćena i koja nikada neće dobiti.

AUTORKA: Sanja Todorović

Ocenite tekst: