Imaš li petlju da osećaš?

Da li ste znali da smo dozvolili da težina reči kakva je emocija bude na destruktivan i nelegitiman način osakaćena? Da li ste znali da je društvo u kome se krećete i živite emotivno gluvo” i da plaća visoku cenu svog deformiteta? Da li ste znali da je više od polovine populacije dozvolilo da im društvene mreže razore odnose, poljuljaju moral, izblede lojalnost i naruše ono najbitnije, a to je privatnost?


Neke od cena koje plaćamo je što nam se deca, poznanici, rodbina i prijatelji, prilikom susreta danas prepoznaju na osnovu odeće kakvu nose i patika koje imaju na sebi. Ljudskost smo svi stavili u drugi plan. Telefoni su nam postali „crna kutija”. Jedan tihi ubica svakog propuštenog pogleda u prolazu, možda nečijeg dobro jutro, laku noć, komšijinog dobar dan, prvog koraka deteta, najemotivnijeg zagrljaja, momaka kakve više nećete sresti, devojaka kakve više nećete voleti, gestova kakve više nećete praviti, fraza koje ćemo sve manje izgovarati i najbitnije – emocija koje ćemo sve manje poštovati, doživljavati i buditi. Jednostavno smo svedoci svakodnevnoj snazi emocionalne neupućenosti.

Smisao iz besmisla

U kom smeru se dakle kreće naš obrazovani sistem ako iz sekunde u sekundu učestvuje u stvaranju malih robotizovanih generacija gde svi liče jedni na druge?  Međutim, ne možemo na klupu za optuženike staviti samo obrazovani sistem. U paketu je nesto mnogo dublje. Pored su i primeri koje gledate od svojih prvih koraka do svojih poslednjih poteza. Takozvani uzori, staraoci, roditelji. I oni umnogome učestvuju u tome kakav ćete čovek ili nečovek sutra biti.

Po novinama se sve češće, spominju incidenti agresije, besa i suludih ideja, izazvani od strane tinejdžera u dobu do dvadesete godine. Sve je češćih kritika, polemika i Kako je zaboga do toga doslo? situacija. I, stvarno, kako je? Počnimo samo od muzike koja nam se danas plasira. Brzina, gnev i agresija samo su neka od glavnih osećanja na koja ona aludira.  Dalje za primer uzmimo  kompleks vrednosti. Nekada ste mogli nositi markirano bez da to piše preko cele majice, jer nije bilo društvenog rangiranja. Danas je to malo drugačije. Porivi i glad za materijalnim stvarima pokopavaju sve one vrednosti za koje su nas nekada učili da treba da se borimo u životu, kao što su samopoštovanje, samosvest i želja za samostalnošću. Možemo nabrajati razloge u nedogled, medjutim kopajuci mnogo dublje psiholozi i doktori došli su do zaključka jos odavno i razlog, skoro uvek, leži u emocionalnoj inteligenciji. Pod emocionalnom inteligencijom podrazumeva se sposobnost upravljanja i razumevanja emocija. Ne samo da je danas taj razlog produbljen i sve cešće spominjan, vec i od velike važnosti budućih generacija. Naime, emocionalna iteligencija nije nasledna, nije nešto na šta ne može da se utiče i nesto na čemu ne možemo svi da poradimo. Ne samo da može da se razvija, već ona sutra može biti glavni razlog  mogućeg povratka dve moralne odrednice u našem svetu, a to su samosavlađivanje i saosećanje. Fale nam, zar ne?

Šta znači inteligentno upotrebiti emociju?

Kad podvučemo crtu, današnja istraživanja nam pokazuju da su generacije koje dolaze emotivno mnogo labilnije, usamljenije, depresivnije, gnevnije, neupućenije, nervoznije, implusivnije i agresivnije od prethodnih. Kako je impuls središte emocije, zametak svakog impulsa jeste osećanje koje teži da bude ostvareno putem delanja. Oni koji zavise od tog impulsa pate od nedostatka moralnosti, dok sposobnost da se kontroliše taj impuls predstavlja osnovu volje i karaktera. Zato su nam potrebne škole koje će našu decu podučavati ne samo čitanju i pisanju, već i emocionalnim i društvenim veštinama, ne bi li i sama bila spremna da se bore za neko bolje sutra. Parola „odradiće neko drugi” mora da se zaobiđe. Ako ste se usput zapitali kakva je razlika izmedju IQ i Emocionalne iteligencije, odgovor je – bitna i suštinska. Smisao emocionalne je da pruža balans intelektu i  da razum i osećaj, glava i srce moraju biti u ravni. Emocionalno obrazovanje usmerava naše odluke sarađujući sa razumom. Osim u trenucima kada su emocije van kontrole i kada smo emotivno neupućeni.


Na kraju svi na svoj način, iako je sve stvar perspektive, pomislimo da nije poenta izgledati srećno i iniciriati tu sreću zarad lajka, šerovanja, dokazivanja i vrbovanja nečijeg prisustva ili komentara, poenta je biti srećan, ali samo po cenu i zarad sebe.

Kada bismo svi stavili svoje telefone na sto i bili u istoj prostoriji sa bitnim ljudima, u trenutku važnih poruka koliko vas bi imalo petlju da pročita iste naglas? Koliko vas bi ostalo moralno čisto? Koliko bi tu emocija samokontrole moralo biti iskorišćeno? Odlično pitanje i još bolji izazov, zar ne? 

Na kraju svi na svoj način, iako je sve stvar perspektive, pomislimo da nije poenta izgledati srećno i iniciriati tu sreću zarad lajka, šerovanja, dokazivanja i vrbovanja nečijeg prisustva ili komentara, poenta je biti srećan, ali samo po cenu i zarad sebe.

AUTORKA: Marija Maksimović

Ocenite tekst: