Svi smo mi ovce u odnosu na interese kapitala

Nakon godine ispunjene protestima radnika, rešenje za brojne probleme sa kojima se oni bore i dalje se ne naziru. O tome kako je došlo do tolike stagnacije u pravima radnika i uticaju sindikata, ali i o mladima kao pokretačima promena i njihovom uticaju na iste, popričali smo sa Zoranom Stojiljkovićem, profesorom Fakulteta političkih nauka.


01likpol_FoNet_Medija_centarML: U proteklom periodu smo bili svedoci velikih komešanja i iskazivanja nezadovoljstva svojim položajem kako među radnicima u pojedinim fabrikama, tako i među zaposlenima u javnom sektoru. Da li je ovo rezultat i kulminacija dugogodišnje krize u tretiranju radnika ili se radi o nečem drugom?
Mnogo je tu faktora koji su umetnuti u čitav taj problem. Jedan razlog jeste dugo trajanje krize i pokušaj da se izađe iz te recesivne faze, u neku razvojnu, ali bez dovoljno razvojnih elemenata. Naravno da je specifično težak nasleđeni položaj razlog tzv. delovanja „kapitalizma katastrofe“ ili „kapitalizma destrukcije“, kako bi to Naomi Klajn rekla. Sve ovo što nam se dešava i gde smo sada je efekat višedecenijskog propadanja koje je prvo rezultat ratne avanture, krize i raspada Jugoslavije, zatim, ruiniranja i devastiranja ekonomije, a onda je na toj osnovi i građen „kapitalizam katastrofe“. Ta vrsta neregulisanog, pohlepnog, kapitalizma traži i kreira takve uslove katastrofe i efekte spržene zemlje, jer u takvim uslovima možete mnogo jeftinije da kupujete kroz proces privatizacije i da dominirate kroz lako ostvarivanje poželjnog korporativnog kapitala, mnogo lakše, nego inače. Tu postoj periferijska, balkanska, komponenta ovako niskog položaja koji srpska ekonomija ima. Naravno da onda stradaju, ili se smanjuju, prava sindikata i zaposlenih, gde se u njihovim glavama formira neka vrsta svesti da je bitno drugačija situacija nemoguća i da je rad i za 200 evrića krajnje prihvatljiv. Mislim da je najbolja ocena za ono što nam se desilo, ta etiketa, ili formula za ova društva, zvana stabilokratija gde vi tolerišete vlasti koje imaju raznorazne demokratske deficite, a to im se dozvoljava zarad toga da vode društva ka evropskim integracijama i da daju garancije da će sprečavati ponovne sukobe na Balkanu. Treba spomenuti i pesmu Duška Radovića „Vuk i ovca“. Znate ono kad je ovca hipnotisana i paralizovana strahom od vukova, jer kad je vuk vidi, ni da bekne ni da skoči. Ovde su korporativni vukovi potpuno hipnotisali sindikalne i građanske ovce. Svi smo mi ovce u odnosu na interese kapitala.

ML: Od kraja XX veka se može uočiti stagnacija u uticaju i moći sindikata. Može li se reći da je širenje neoliberalne ekonomske politike glavni uzročnik tome i koji su to drugi faktori za koje mislite da su doprineli današnjem položaju radnika?
Osnovni razlog se krije u širenju neoliberalnog modela otvorene konkurencije koji onda na periferiji dovodi do trke ka dnu, odnosno do tog mehanizma da, da bi mi dobili investicije, a ne, recimo, Rumuni ili Bugari, onda mi smanjujemo radni standard, dajemo ogromne subvencije, itd. Ne bih ja da mi kao sindikalcu verujete na reč, već istraživanjima Svetske banke koja pokazuju da se između povećavanja nejednakosti i smanjivanja uticaja sindikata može staviti direktno znak jednakosti, i da zadnje četri decenije sindikati idu iz poraza u poraz, ali da se istovremeno ove nejednakosti, bez perspektive za donji sloj socijalne piramide, uvećavaju. Drugi razlog jesu tehnološke promene, digitalizacija, robotizacija, napredak veštačke inteligencije, uz istovremeno nastavljanje rasta stanovništva na planeti. Kažu da se taj rast neće zaustaviti narednih stotinak godina, što znači da će nas biti 11 milijardi na planeti. Uz ovakvu tehnologiju izgleda da je dobar deo nas suvišan za radni proces, i tu postoje dva principijalna izlaza – ili da se smanjuje količina rada ili da se smanjuju razlike između slobodnog i plaćenog rada, što se može učiniti plaćanjem neke vrste nadoknade za, na primer, rad žena u domaćinstvu. Ova dva razloga su međusobno povezana. Neoliberalna formula i ova vrsta selektivnog korišćenja efekta tehnologije je dovela do ove situacije, gde je zaista radikalno smanjena moć sindikata. To se vidi i kroz pad poverenja u sindikate i kroz pad broja članova, a onda to proizvodi i manje materijalne i ljudske resurse, i konačno gotovo nemoguću misiju da se tako oslabljeni borite sa državnim aparatom i korporativnim kapitalom koji imaju znatno veće resurse.

ML: Kakva je budućnost sindikata i sindikalnog udruživanja u savremenom dobu gde se sve veći broj poslova obavlja putem interneta?
To je veliki izazov. Danas ljudi rade za ugovore o delu koji ni nemaju utvrđene elemente, pa vi, recimo, potpišete ugovor da ćete raditi, a ne znate unapred ni koliko sati, ni koja je nadnica. Zatim, imate tu vrstu frilensera, saradnika medija iz unutrašnjosti, koji nikakvim ugovorima nisu vezani. To je, čini mi se, vlasnik Amazona lepo rekao: „Ova tehnologija je omogućila da angažujem nekog ko mi je jako potreban, da ga pristojno platim i da ga se otarasim“. Ta vrsta dinamike postoji i pitanje je kako mi možemo da branimo tu vrstu nekodifikovanog rada, a moraćemo to da učinimo, jer ako se budemo oslanjali samo na stalno zaposlene, onda ćemo mi izumreti kao dinosaurusi, a da nam to niko nije unapred javio. Znači mora se ta vrsta transformacije uraditi, jer ne možemo u ovom uskom shvatanju zaposlenosti i rada braniti one koji su najugroženiji i obezbediti im neke vrste prava.

Ovde su korporativni vukovi potpuno hipnotisali sindikalne i građanske ovce.

Ta vrsta sigurnosti i sindikalne zaštite je neophodna, jer ćete inače imati primere da, recimo, za isti rad na platformama budete različito plaćeni od nekoga iz bolje stojeće i sigurnije zemlje. Sindikat nije nešto o čemu naročito razmišljamo, niti što nam je dominantno, kad smo mladi, ali pruža mogućnost za kolektivni otpor, jer individualno mi nemamo ništa kao moguću strategiju u odnosu na korporativni kapital prema kome se zemlje krajnje servilno odnose.

ML: Kako se mogu ostvariti benefiti od sindikalnog udruživanja u uslovima gde ljudi ne rade samo kod jednog poslodavca, već rade po nekoliko poslova, te je sindikalno udruživanje tako otežano?
To je veliki problem zato što, recimo, kada je u pitanju obrazovanje, osnovno i srednje, imate činjenicu da svake godine opada brojnost generacija koje dolaze. Zbog toga se onda gase odeljenja u školama, što tera ljude da se stravično bore da nakupe svoju radnu normu, radeći u dve ili tri škole. To vam je jedan od najčešćih primera, kao što je i primer medicinskih radnika, ili, pak, novinara, koji, da bi pristojno živeli, moraju da imaju po više tezgi. Znači, to je nešto što onda treba pokriti i u ovako izmenjenim okolnostima su nam neophodne inovacije i inovativne prakse u sindikalnom organizovanju ili ćemo zaista odumreti.

ML: Da li se sindikati u Srbiji uopšte mogu porediti sa sindikatima iz zemalja zapadne Evrope i, ako mogu, kako?
Na neki način, mogu, zato što je, pogotovo u zadnjih, recimo, desetak godina, normativni dizajn i okvir postao jako sličan. Da ne mistifikujemo ove procese, oni često meni liče na Resavsku školu. Jer odnosi su takvi u integrativnom procesu da vi ne možete donositi neke zakone bez stalne konsultacije i koordinacije sa regulativom zemalja ka kojima se integrišete. Nemojte misliti da mi donosimo zakone ritmom i po agendi koja nije ugovorena, preporučena ili uslovljena od Evropskih institucija. Znači, to sve liči jedno na drugo, pa onda i situacije počinju da liče jedne na drugu, s tim što je nama još teže, jer moramo da preuzmemo neka iskustva i organizacijska pravila u daleko nepovoljnijem položaju. Na kraju krajeva, i politička scena počinje međusobno sve više i više da liči, jer ono što je interesantno sada sa ovom ksenofobijom i problemima migracije jeste da se slična stvar dešava među zapodnoevropskim sindikatima. Pokazalo se da se DGB, odnosno nemački sindikati, podelio na gotovo jednake delove na Socijaldemokrate, Demohrišćane, na levicu i ogroman procenat, nekih 15 ili 20% onih koji su pogođeni uvozom migrantske snage, na Desnu alternativu za Nemačku, koja je najbolje prošla na ovim poslednjim izborima. Znači ogromni su to problemi i više nikakva pravila naročita ne važe ukoliko se struktura sveta rada usložnjava.

ML: U poslednje vreme se često može čuti navođenje francuskog primera pružanja podrške radnicima kojima preti da budu pogođeni najavljenim merama predsednika Makrona. Kako komentarišete veliki odziv mladih na protestima koji su bili organizovani? Ima li takve solidarnosti različitih generacija kod nas?
Pa jeste, ta Mediteranska zona, dakle, Francuska, Španija, Italija, Grčka, su primeri zemalja u kojima imate dosta ofanzivne borbene sindikate koji nailaze na podršku studenata i, u velikoj meri, građana. To je ohrabrujuće. Ta vrsta integriteta ili identifikacije studenata sa svojom budućom radnom pozicijom je nešto što zaista čini da sindikati, koji u Francuskoj imaju jako nizak stepen sindikalizovanosti (udeo članova sindikata u ukupnom broju zaposlenih) od svega 10% (kod nas je na nivou od nekih 20%), i dalje imaju ogroman uticaj. Niko ih ne pita jesu li oni reprezentativni zato što imaju snagu i potencijal i deo su te solidarističke Francuske kulture. Pitanje je međutim koliko uporna borba studenata i radnika može da izdrži pod pritiskom korporativnog kapitala. Ali, ta borba, iako impresivna, daće neke rezultate tek kad bude poopštena na Evropski nivo. Dok tako nečega ne bude u Nemačkoj, teško ćete izvršiti promene. Ja moram da istaknem da je u svoj onoj postfestum reakciji na izbore mene prijatno iznenadilo što se unutar studentskog protesta pojavio jedan fascinanatan i obećavajući spoj političkih i socijalnih zahteva i mislim da to ne treba zaboraviti. Ako, eto, ja nešto mogu da zamolim mlade ili im preporučim, a pre svega studente, to je da ovaj miks zahteva, na koji ima razumevanje i šira populacija, neguju, jer demokratija je vrednost koja je po svim istraživanjima operacionalizovana tek kad ide sa pristojnim standardom.

ML: Nakon proletnjih protesta koji su se odvijali u gradovima Srbije ponovo se pričalo o značaju mladih u pokretanju društvenih promena. Da li mladi i dalje predstavljaju pokretače društvenih promena?
Ja ne bih tako lako podilazio mladima i studentima zato što sam video različite situacije. Ja sam učestvovao u brojnim studentski protestima sa velikim zadovoljstvom, ali je moja univerzitetska karijera počela sa podrškom studenata Miloševiću. Znači, studenti su mladi ljudi skloniji promenama konteksta. Oni jesu skloniji tome da traže poziciju za sebe, koja je obećavajuća, koja podrazumeva reforme, ali ta promena ne mora uvek biti sa demokratskim kapacitetom. Ona može ići i ka nedemokratskim rešenjima, jer su studenti gotovo jednako autoritarni i skloni populizmu, kao i drugi delovi populacije. Takođe, studentski pokret ima jednu bitnu prednost,  a to je što je teško udariti na studente, jer tu udaraš na najbolji i najobrazovaniji deo svoje dece iz sledeće generacije. To je opterećenje za svaku politiku. S druge strane, studentski pokreti i protesti imaju jedno jasno ograničenje.

Participacija, pluralno organizovanje i umrežavanje jedini je pravi trajni odgovor za ovu dominaciju populizma koju imamo.

Vi ste u tom prelaznom statusu i želite da zauzmete aspiriranu poziciju, tako da studente ne treba tako jednostavno tumačiti. Ono što ja mislim da je vaš veliki zadatak, jeste da spojite na jedan izvodljiv način održivu, to znači participativnu demokratiju, sa nekom količinom, isto tako održivog, ekološkog i socijalnog razvoja i socijalne kohezije, jer jedno bez drugog ne ide.

ML: Kako mislite da savremeni vidovi komunikacije utiču na organizovanje mladih? Da li im više pomažu ili odmažu trošenjem energije na pisanje komentara po društvenim mrežama?
To neki ljudi pomalo cinično zovu „tastatura aktivizam“, jer jednostavno samo pritiskom na taster vi imate iluziju da ste se angažovali i dali neku podršku. Taj virtuelni aranžman ili angažman jeste nešto što se može završiti angažmanom u efektivnom prostoru ili može da bude samo stvar pražnjenja. Može da mobilizuje i politički profilira, ali taj angažman ne mora biti demokratski. Po pravilu, ljudi imaju iluziju, ne vide nikakvu drugu stranu, i onda sebi dozvoljavaju visok nivo nepristojnosti, bahatosti, netolerancije u toj razmeni komentara i poruka. S druge strane, bez te komunikacije, prosto, nemoguće je danas organizovati proteste. Ja se sećam onih protesta ‘96, ‘97 godine. To je bila praistorija u odnosu na ovo što je sada moguće. Ipak, bez neke vrste demokratskog vaspitanja i treninga, gde biste se naučili pristojnosti i toleranciji, kao i da iz te šume informacija naučite da  birate ono što vas interesuje, a ne da svaštarite i gubite vreme, mislim da su bez toga efekti dosta ograničeni i svedu se na to da vi mobilizujete one koji su već prethodno skloni ka nečemu ili ubeđeni u nešto. Na tim mrežama se ne stvara orijentacija.

ML: Ranije se na Fakultet političkih nauka, ali i Filozofski fakultet, gledalo kao na obećano izvorište pokretača promena. Gde smatrate da se danas mogu naći te snage? Koliku realnu ulogu tu imaju civilna društva?
Pa, ja mislim da koliko je društvo dekomponovano, da je jedino kroz neku sintezu ili sinergiju različitih tački otpora moguće kristalisati promenu. Mislim da je značaj akademske zajednice univerziteta i studenata jako veliki, kao i u „Think Tank“ organizacijama unutar civilnog društva, sa stanovišta projektovanja programa ili ciljeva za demokratsku promenu, da je, recimo, tip organizacija kao što su sindikati jako važan za definisanje ove pregovaračke platforme koja je vezana za radne i socijalne zahteve i da onda ove generacijske unije, od sve brojnijih i uticajnijih penzionera, do sve malobrojnijih i manje uticajnih mladih, jako važan da se onda napravi jedna kompletnu platforma za promenu i da pokažu neko ludilo sposobnosti organizovanja i umrežavanja. Mislim da je participacija i pluralno organizovanje i umrežavanje jedini pravi trajni odgovor za ovu dominaciju populizma koju imate.

ML: Časopis MonopolList je ove godine proslavio 20 godina postojanja. Imajući u vidu značaj koji su studentski listovi ranije imali na podsticanje društvenih promena, kako danas ocenjujete studentska glasila?
Pa ja moram da priznam da nažalost ne pratim baš studentska glasila. Nešto što sam video u toj produkciji, nije me baš naročito oduševilo, maker ono što sam ja gledao kao deo produkcije, pre svega, sa ovog fakulteta. Malo sam zatečen pošto sam ja čovek koji se upisao na fakultet još osme decenije prošlog veka, koji se seća časopisa Student, ozbiljnih studija, analiza i intervjua. Studentski časopisi vam sad dobrim delom sadržaja liče na razgovore sa javnim ličnostima, često estradnim zvezdama, sa modnim zadacima, čak ukrštenicama i vremenskih prognozama, i ja mislim da studentskim časopisima i portalima ne treba ta vrsta opštosti, jer studenti će to naći na drugom mestu, a vi treba da budete ekskluzivnim i interesantni drugima.

ML: I, za kraj, šta biste poručili studentima Ekonomskog fakulteta?
Pa mislim da su studenti Ekonomskog fakulteta, kao i studenti pravnih i fakulteta filozofije, sociologije ili politikologije, u marginalnom tržišnom položaju u odnosu na računarstvo, biotrehnologije ili tome sl. Oni su, tako da kažem, „osuđeni“ da ostanu ovde. Oni treba da imaju znanja koja su komplementarna sa, i ,u velikoj meri, okrenuta ka praksi, ali da sačuvaju taj teorijsko analitički okvir, jer je u tome naše obrazovanje jako dobro. Takođe, treba da pokažu izvesan nivo kritičnosti i spremnosti za socijalno organizovanje i profesionalno i sindikalno udruživanje i da ne misle da je samo individualna strategija samosnalaženja dovoljna, pogotovo što će većina ostati ovde i treba da se izbori za pristojniji tretman stučnog rada i znanja.

INTERVJU VODILA: Dunja Ilić

Ocenite tekst: