Intervju sa Vladimirom Gligorovim

Nije mnogo urađeno do sada

 

Koliko smo napredovali u reformama, da li je povećanje penzija i plata moguće i zbog čega još uvek nije otvoreno nijedno poglavlje u pregovorima sa Evropskom unijom samo su neka od pitanja o kojima smo razgovarali sa Vladimirom Gligorovim, istaživačem Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.

 

Vladimir Gligorov je srpski ekonomista i politikolog. Rodio se kao sin jugoslovenskog političara Kire Gligorova, prvog predsednika nezavisne Makedonije. Radio je na Univerzitetu u Beogradu, na Institutu ekonomskih nauka, a od 1994. godine zaposlen je u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije. U njegovom fokusu istraživanja su privredni rast u zemljama u tranziciji, makroekonomska analiza i analiza finansijskih tržišta. Predavač je i na Univerzitetu u Beču. Redovno piše za nekoliko dnevnih novina i nedeljnika iz Jugoistočne Evrope. Pripada grupi osnivača Demokratske stranke, koju je ubrzo nakon osnivanja napustio.

 

ML: Kako ocenjujete rad Vlade u prvih godinu dana? Koliko smo napredovali u reformama?

Od redovnih izbora prošle su tri godine, a od vanrednih više od jedne godine, tako da je to u suštini ista Vlada. Ako se uzme ceo taj period, nije mnogo urađeno. Mislim da bi bilo teško reći da je značajno promenjen privredni ambijent za ove tri godine. Takođe, bez obzira na smanjene izdatke na plate i penzije, ne bi se moglo reći da je značajno promenjena fiskalna politika i još uvek nije izvesno da je kretanje javnog duga održivo. Konačno, reforme se ne čine radi njih samih, već da bi se postigli poželjni privredni rezultati, a vidimo da podaci o privrednim kretanjima nisu pozitivni.

 

ML: U poslednje vreme čujemo izjave političara da polako izlazimo iz recesije i da je moguće povećanje penzija i plata. Koliko su realna ta obećanja?

Smanjenje primanja je obrazlagano kao vid ulaganja. Stoga nije neprirodno da se onda postavi pitanje – kada će se učestvovati u prinosima tog ulaganja? To je otprilike kao da su prihodi vezani za rast proizvodnje. Tako da nije toliko reč o obećanjima, već gotovo o preuzetoj obavezi. Znači, ako raste proizvodnja, rastu i primanja od ulaganja u taj rast po osnovu trenutnih nižih primanja. Biće teško izbeći tu obavezu ako privreda zaista počne da se oporavlja. Da li je, međutim, počeo oporavak, to je  pitanje. Za sada nekih uverljivih znakova nema, jer se još ne beleži rast ulaganja. Međutim, to ne znači da neće biti povećanja plata i penzija ukoliko se krene sa reformom Ustava i potom dođe do novih prevremenih izbora.

Reforme se ne čine radi njih samih, već da bi se postigli poželjni privredni rezultati, a vidimo da podaci o privrednim kretanjima nisu pozitivni.

 

ML: Svedoci smo najave nekih velikih projekata poput „Beograda na vodi“. Koliko takvi projekti mogu da pomognu u ostvarivanju privrednog rasta?

Mislim da to nije teško izračunati. Ako je reč o ulaganjima od tri milijarde dolara ili evra za deset ili čak trideset godina, to je godišnje povećanje ukupnih ulaganja od nekoliko procenata. To nije zanemarljivo, ali čak i sa veoma velikim multiplikatorom, to nije dovoljno za preokret u privrednim kretanjima, bar ne samo po sebi. Više takvih projekata, dakle više ulaganja, naravno menja stvari.

 

ML: Srbija se trenutno nalazi u fazi kada treba da počne otvaranje poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Vidimo da se to još uvek ne dešava. Da li je u pitanju politička odluka, ili Srbija još uvek nije spremna za to?

Sve te odluke su političke, ali ne u tom smislu da se nešto njeima želi dodatno postići. Nema tu „zadnjih namera“, da se tako izrazim, već postoji problem poverenja. Ako poverenje postoji, onda se može krenuti u pregovore s tim da se dogovoreni uslovi ispune u toku pregovora. Ako tog poverenja nema, onda se čeka ispunjenje uslova, u ovom slučaju pre svega u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom, da bi se krenulo sa pregovorima. U poslednje vreme kao da raste poverenje u Vladu, pa bi se moglo očekivati da se ubrza početak pregovora. Ali taj problem, stepen poverenja, ostaje tu i kad pregovori krenu i za sve vreme njihovog trajanja.

Ako pregovori krenu u toku ove godine i teku uobičajenom brzinom, do 2020. bi mogli biti završeni.

 

ML: Jednom prilikom ste izjavili da je realno da Srbija završi proces pregovaranja u periodu 2018-2020. Koliko Vam to izgleda realno iz ove perspektive?

Ako pregovori krenu u toku ove godine i teku uobičajenom brzinom, do 2020. bi mogli biti završeni. Mogli su da se završe i 2018. da su počeli pre godinu ili dve dana.

 

ML: Kako biste ocenili trenutnu ekonomsku situaciju u EU? Koliko smo daleko od stvaranja „prave“ unije (bankarske, fiskalne…)?

Institucionalno, bankarska unija će biti praktično uspostavljena do kraja ove i početkom sledeće godine. Kolika će biti zavisnost banaka od država u kojima im je sedište ili, drugim rečima, koliko će biti integrisano evropsko finasijsko tržište, to zavisi, barem delimično, od fiskalnih reformi. Implicitno, pa i eksplicitno, fiskalne obaveze Evropske unije ili, pre svega, država u zoni evra, su već značajne i one će se svakako povećavati. Problem je što će to biti u vanbudžetskim fondovima, u centralnoj banci i u implicitnim fiskalnim rizicima. Da bi se od toga prešlo u pravu fiskalnu uniju, potrebno je da Evropska unija ima ovlašćenje da oporezuje. To bi sa druge strane zahtevalo da se značajno poveća odgovornost Evropskog parlamenta, što opet zahteva dodatnu demokratizaciju Evropske unije. To je sve još daleko, ali se te odluke ne mogu beskonačno dugo odlagati. Naravno, zemlje članice mogu da odluče da im sve to ne treba pa da „prebiju“ obaveze ili odustanu od monetarne unije ili čak i od Evropske unije i zadovolje se ugovorom o slobodnoj trgovini, što bi recimo zagovarala Velika Britanija, a sutra možda i druge zemlje. Tako da je to sve otvoreno i stvar je interesa i dogovora.

Siriza se trenutno više bavi obećanjima koja bi trebalo da isprave greške i nepravde iz prošlosti. To se može nazvati populizmom.

 

ML: Evropska centralna banka je skoro počela sa programom „kvantitativnog popuštanja“. Kakvi će, po Vašem mišljenju, biti efekti po evropsku a kakvi po srpsku privredu. Da li možemo da očekujemo neke koristi od tog programa?

Postoji problem likvidnosti, ili barem tako ceni Evropska centralna banka. Stoga ona pokušava da reši taj problem što je naravno jedna od osnovnih funkcija centralne banke. Ukoliko je procena o tome da su niske kamatne stope zapravo znak da nema dovoljno novca, što bi bilo u skladu sa monetarizmom Miltona Fridmana, koji ima veću važnost upravo u deflatornim i uslovima kada je nominalna kamata niska, a realna viša nego što je u skladu sa proizvodnim jazom, onda bi efekti trebalo da bude pozitivni u skladu sa tim ograničenjem. To u samoj evrozoni ne može da bude ni veliko niti brzo, ali bi moglo da bude značajno u zemljama kao što je Srbija gde su ta ograničenja znatno veća. Naravno, zavisi i od toga da li je sa tim usklađena domaća monetarna politika, kao što nije, i da li su sređeni problemi nesolventnosti u privredi i u bankarskom sitemu, kao što nisu. To sve ograničava pozitivne uticaje monetarne politike Evrospke centralne banke.

Odluka o stvaranju „prave“ Unije ne može se beskonačno dugo odlagati.

 

ML: Trenutno je situaciju u Grčkoj napeta. Da li smatrate da će doći do dogovora u pregovorima sa „Institucijama“?

Što se izgleda za sporazum tiče, osnovno je da grčka Vlada nema mandat da odustane od evra i od članstva u Evropskoj uniji, a iz njih opet ne može biti isterana. Tako da bi do dogovora trebalo da dođe, pogotovu što je jasno šta bi on trebao da sadrži (niži primarni suficit od onog iz postojećeg sporazuma i reforma javnog sektora). Naravno, jedna ili druga strana mogu da delaju mimo mandata koji imaju, pa su i drugi ishodi mogući.

 

ML: Da li su mere štednje dale očekivane rezultate i da li su obećanja Sirize ostvariva ili samo populistička?

Što se uspeha mera štednje tiče, tu nema mnogo smisla raspravljati o tome koliko je to sve koštalo i da li je bilo neophodno, već o tome šta je najbolja politika od danas pa nadalje. Siriza je u položaju da upravo to uradi, ali se trenutno više bavi obećanjima koja bi trebalo da isprave greške i nepravde iz prošlosti. To se može nazvati populizmom, a privredna politika koju bi trebalo da vodi kako bi obezbedila ubrzanje privrednog rasta i finansijsku održivost ne može biti populistička. Za sada nije izvesno da je do formulacije te politike došlo, tako da se dosta gubi vreme, koje je opet u grčkom slučaju više nego skupo.

 

Ocenite tekst: