Istok protiv zapada


“Za Evropu, Rusija je – nesporazum, nedoumica, i svaka njena aktivnost je nedoumica, i tako će biti do samog kraja.” – F. M. Dostojevski


Sankcije. Reč koja izaziva jezu i nelagodu među našim stanovništvom. Podučeni iskustvom s kraja prošlog veka, naučili smo da sankcije znače nemaštinu i nemogućnost zadovoljavanja osnovnih potreba. Pored socijalnog aspekta, koji nije zanemarljiv, postoji i onaj drugi, koji interesuje nas ekonomiste. To su ekonomske posledice sankcija.

Sam pojam ekonomskih sankcija predstavlja jednu vrstu nenasilnih akcija koje jedna ili više država preduzima protiv neke druge kako bi je podstakla da promeni izvesnu odluku u spoljnoj ili unutrašnjoj politici.
Istorija ekonomskih sankcija je duga i počinje još u vreme antičke Grčke, kada je poznati atinski državnik Perikle objavio tzv. Megarski dekret, uvodeći niz ekonomskih mera protiv grada Megare zbog pružanja zaštite odbeglim atinskim robovima. Međutim, sankcije su očigledno imale slab uticaj s obzirom na to da je ubrzo usledio Peloponeski rat.

Sovjetska privreda
Uprkos tome što su se institucije sovjetske ekonomije postepeno menjale tokom više od pedeset godina, njene izvesne odlike prisutne su i u današnjoj Rusiji – mešoviti oblik svojine, dominantan položaj jedne političke opcije i nacionalizacija određenih privrednih grana.

Tokom pedesetih godina XX veka, Sovjetski Savez sproveo je važne ekonomske reforme, podstičući brz privredni rast, zapošljavanje i naučne inovacije i pažljivo planiranje javnih finansija. Privredni rast je bio toliko brz da su projekcije zapadnih država ukazivale da je sovjetska privreda superiorna u odnosu na kapitalističke. Tako je i čuveni Pol Samjuelson predviđao da će sovjetski nacionalni dohodak prevazići američki – moguće do 1984, a verovatno do 1997. godine – da bi kasnije ove prognoze pomerao.
U tadašnjoj komandnoj privredi, ponuda i tražnja su imale sekundaran značaj, dok su resursi alocirani birokratskim odlukama. Čitava ekonomija bila je zasnovana na razvojnim planovima. U ovim uslovima, državna ministarstva su izrađivala sve ekonomske i privredne projekcije, ali i preuzimala odgovornost za sve odluke – o proizvodnji, snabdevanju, cenama za proizvode i broju zaposlenih u preduzeću.
Provere profitabilnosti nisu bile deo tadašnje sovjetske ekonomije, već je njen centralni deo bio ostvarenje unapred izrađenog plana. Ukoliko bi se plan u potpunosti ostvario, što bi obično predstavljalo proizvodnju iznad planiranog nivoa, rukoviodioci preduzeća su nagrađivani visokim bonusima. Međutim, na drugoj strani su se nalazili brojni rukovodioci koji nisu ispunili plan, za šta je bio predviđen otkaz ili lišavanje slobode.

Iako su čuveni Mizes i Hajek godinama tvrdili da nijedan centar ne može uspešno planirati i ostvariti privredni rast, SSSR je od 1928. do 1960. godine imao prosečnu godišnju stopu rasta od 6%, što je do tada bio najbrži zabeleženi rast.

Od uspeha ka padu
Bez efikasnih podsticaja u tržišnim ekonomijama, centralno-planska privreda je počela da se urušava. Pored toga što je sovjetska planska ekonomija omogućila agresivan privredni rast, on nije bio održiv. Postalo je jasno da je detaljno planiranje svih ekonomskih aktivnosti na brojnim nivoima postalo sve složenije, a na kraju nemoguće. Uprkos svojim pozitivnim stranama, komandna privreda nije podsticala opšte blagostanje i povećanje životnog standarda, već promovisanje ubrzane industrijalizacije i značajno investiranje u vojno-tehničke programe.

Usled nedovoljnog finansiranja inovacija, već početkom sedamdesetih godina privredni rast usporava. U skladu sa opštim kretanjima svetske privrede, ekonomski rast u državama Zapadne Evrope fluktuira, dok opadanje stope rasta u planskim ekonomijama pokazuje prednosti tržišne alokacije resursa.

Ruska federacija u narednim decenijama prolazi kroz teške i korenite političke, ekonomske i društvene reforme. Ubrzan proces privatizacije donosi ogromne i vredne resurse malobrojnoj političkoj eliti, koja njima upravlja kroz jednu vrstu mešovitog oblika svojine.

Fiskalna politika je uspešno stabilizovana, dugovi servisirani, a prvi pad u privrednom rastu od 1998. godine ruska ekonomija beleži tek 2008. usled svetske ekonomske krize (uz stopu nezaposlenosti od 5.5%, što je odličan rezultat i za mnoge države Zapadne Evrope). Zatim, dolaze sankcije.

Efekat sankcija na privrede EU i Rusije
Povod za sankcije je bio političke prirode. EU je uvela sankcije Rusiji zbog ruske destabilizacije Ukrajine i aneksije poluostrva Krim i Sevastopolja, kao najvažnijih tačaka za trgovinu Crnim morem, s obzirom na to da se u ovom gradu nalazi i velika luka. Sankcije su se uvodile postepeno: u proleće 2014. uvedene su restrikcije vezane za putovanja i zamrzavanje imovine pojedinaca (ruske imovine u inostranstvu), potom je EU zabranila uvoz proizvoda sa Krima, a zatim donela čitav paket mera kojim se ograničava ruski pristup tržištima kapitala u EU: embargo na uvoz i izvoz oružja i pripadajućeg materijala; zabrana izvoza dualnih priozvoda (proizvoda čija namena nije vojna, ali se zbog svoje prirode mogu upotrebiti i u tu svrhu) i zabrana izvoza mehanizacije koja služi za eksploataciju nafte i naftnih derivata iz mora i sa Arktika. Može se zaključiti, uzimajući u obzir potrebe ruskog tržišta i njihovo opredeljenje za strukturu trgovine, da su ove mere bile napravljene tako da nanesu štetu najvažnijim ruskim sektorima privrede.

Kao odgovor, Rusija je odlučila da uvede kontramere, tj. sankcije Evropskoj uniji. One se odnose na zabranu uvoza agrarnih proizvoda (izvoz EU u Rusiju). Pomenute mere su uvedene i prema SAD, Kanadi, Australiji i Norveškoj, kao zemljama koje su takođe nametnule sankcije Rusiji. Sankcije su pogodile proizvode poput mesa i mesnih prerađevina, mleka i mlečnih proizvoda, ribe, voća i povrća. Koliko je ova mera oštra, govori činjenica da je Rusija drugo tržište po značaju na koje EU izvozi svoje agrarne proizvode, dok Rusija najviše pomenutih proizvoda uvozi upravo iz EU.

Jasne posledice sankcija po ruski budžet, kažu stručnjaci, jako je teško proceniti s obzirom na to da je, u isto vreme, svetska cena nafte naglo i oštro pala (u ferbuaru 2014. cena je iznosila 110 dolara po barelu, da bi sredinom 2015. pala na 30 dolara po barelu). Pad cene je ugrozio ruski budžet i ruske izvozne prihode, budući da se najviše prihoda generiše izvozom gasa, nafte i naftnih derivata.

Kao zbirni efekat, mogu se izdvojiti sledeće posledice po Rusiju:

  1. Pad BDP-a 2014. i 2015. godine (2015. godine BDP je rastao po negativnoj stopi od -2,8%)
  2. Industrijska proizvodnja prati trend kretanja BDP-a, ali sa oštrijim padom 2015. godine
  3. Poljoprivredna proizvodnja je imala najveće šokove – prvo je zabeležen veliki rast između drugog i trećeg tromesečja 2014, a zatim veliki pad i ulazak u negativnu vrednost na kraju iste godine; postepeni oporavak se nazirao početkom 2015.
  4. Masovna depresijacija rublje prema dolaru za više od 50%
  5. Značajan rast inflacije (inflacija je iznosila skoro 17% u 2015, dok se ove godine očekuje 2%)
  6. Odliv kapitala iz zemlje

Uticaj na trgovinske tokove
Izvoz EU na rusko tržište 2013. godine je bio 7,7% ukupnog izvoza EU, dok je izvoz Rusije u EU bio čak 42,4% ukupnog ruskog izvoza. Možemo zaključiti da su ova tržišta upućena jedno na drugo i zbog geografske blizine, istorijskog faktora, ali i komparativnih prednosti (Evropa je energetski siromašna i najviše energenata uvozi iz Rusije). Međutim, nakon sankcija, ukupna trgovina opada. Izvoz EU u Rusiju je opao za 20,7% između 2013. i 2016. godine. Najveće gubitke, gledano po članicama i apsolutno, ima Nemačka, a potom Francuska i Italija. Relativno najveće gubitke podnose zemlje koje su istorijski oslonjene na rusko tržište. Na prvom mestu to su Estonija, Letonija i Litvanija, koje su približno 40% svog izvoza u 2013. godini slale na rusko tržište. Sankcije su dovele do velikog pada prihoda tamošnjim izvoznicima. Poljska takođe oseća posledice ovih sankcija, dok je čak 95% izvoza agrarnih proizvoda Kipra pogođeno sankcijama koje je Rusija uvela kao kontrameru.

Posmatrano po sektorima, između 2013. i 2016. godine vodeći izvozni sektor EU na tržište Rusije jesu manufakturni proizvodi (mašine i oprema), koji su 2013. učestvovali sa oko 54,3% ukupnog EU izvoza, zatim rudarsko-hemijski sektor, sirovi materijali i agrarni proizvodi. Redosled je ostao isti 2016, ali sa znatno manjim obimom izvoza. Naime, postoji veće učešće rudarsko-hemijskog sektora u izvozu EU, ali, apsolutno posmatrano, svi sektori su u padu.

Agrarni sektor je posebno zanimljiv, budući da je Rusija uvozno zavisna u pomenutom sektoru i da je konstantno beležila deficit u trgovini agrarnim proizvodima. Uvoz Rusije 2013. godine je iznosio 43,4 milijarde dolara, dok je izvoz bio na nivou od 16,2 milijarde. Jedan od razloga deficita jeste to što Rusija uglavnom uvozi skuplje agrarne proizvode, poput mesa, voća i povrća, a izvozi jeftinije (žitarice). Posledica sankcija u ovom sektoru, koje je Rusija uvela kao kontrameru, jesu: nestašica tih proizvoda na ruskom tržištu i rast cene, dodatni rast inflacije usled aktiviranja domaćih proizvođača u želji da popune gep na tržištu ali po većoj ceni proizvodnje nego proizvođaći iz EU (što povećava i cenu finalnog proizvoda) i preusmeravanje tražnje ruskih kupaca, tj. supstitucija goveđeg skupljeg mesa svinjskim jeftinijim usled pada kupovne moći. Može se zaključiti da su sankcije u ovom slučaju podsticaj ruskoj ekonomiji i proizvođačima da počnu da proizvode u većoj meri da bi smanjili uvoznu zavisnost.

Prema ekonometrijskim podacima, EU je usled sankcija u 2014. godini izgubila 40 milijardi dolara (0,3% BDP-a), a u 2015. 50 milijardi dolara (0,4% BDP-a).

Šteta usled sankcija je velika i meri se u milijardama dolara izgubljene vrednosti, padom izvoznih prihoda na obe strane i naravno, padom vrednosti ukupne trgovine. Međutim, kada se u obzir uzmu i dobavljači, distributeri, špediteri i svi ostali posredni učesnici u spoljnoj trgovini koji su izgubili posao usled sankcija, šteta se multiplikuje. Prema podacima do kojih su došli stručnjaci koristeći ekonometrijske modele, EU je u 2014. godini izgubila 40 milijardi dolara (0,3% BDP-a), a u 2015. 50 milijardi dolara (0,4% BDP-a). Uticaj sankcija na ruski BDP se procenjuje na oko 8%–10%. Od 2016. godine gubici se smanjuju, ali su i dalje značajni.

Preusmeravanje trgovine i razvojna šansa Srbije
Smanjivanje gubitaka povezano je sa preusmeravanjem trgovine. Prethodnih godina, EU je pokušala da preusmeri svoj izvoz na treća tržišta i samo je delimično uspela. Najveći problem je to što su njeni proizvodi naišli na konkurenciju već postojećih proizvoda na tim trećim tržištima i, naravno, problem je vreme neopohodno da bi se ti proizvodi preusmerili. Tu se posebno izdvajaju zemlje poput SAD, Kine, Švajcarske i Japana. Rusija je takođe pokušala da pronađe tržišta sa kojih može da uvozi robu. To su zemlje poput Belorusije, Kirgistana, Gruzije, Srbije i Turske. To su upravo one zemlje sa kojima Rusija ima, u većoj ili manjoj meri, zajedničku prošlost i društvenu povezanost. Dakle, i u vreme sankcija postoji strana koja može da profitira. U ovom slučaju to su zemlje iz kojih Rusija uvozi i ove sankcije jesu njihova razvojna šansa. Najbolji primer za to jeste naša zemlja. Od 2014. godine, Srbija konstantno povećava svoj izvoz u Rusiju i glavni proizvodi su agrarni. Naime, između 2015. i 2016. godine izvoz srpskog voća u Rusiju je porastao za 12,84% i nastavlja da raste i u 2017. Na drugom mestu su mlečni proizvodi i povrće.

Sa druge strane, pojavio se i veliki problem reeksporta iz Belorusije i Srbije na prvom mestu, a potom i iz Makedonije i BiH u Rusiju. Naime, usled nedostatka domaće robe ili želje za boljom zaradom, određeni privrednici su se odlučili da uvoze robu iz nekih trećih zemalja, a tu su najčešće zemlje EU, a potom tu robu plasiraju na rusko tržište. Ne samo da su ovi postupci protivni pravilima trgovine (ukoliko se roba deklariše kao domaća), već Rusija ne želi da uveze robu iz EU. Upravo zato, povećana je fitosanitarna kontrola na ruskim granicama i pooštrena je dokumentacija koju ruski uvoznici zahtevaju, a na prvom mestu jeste obaveza pribavljanja dokumenta EUR1 koji dokazuje poreklo robe.

Za bolju budućnost?
Celokupna priča se može zaokružiti već dobro poznatom činjenicom: nesmetana trgovina i trgovina bez barijera i uticaja daje najbolje rezultate i utiče na porast blagostanja u svim zemljama koje učestvuju u trgovini. Sankcije, čiji je uzrok političke prirode, ostavljaju velike posledice na tokove trgovine, a samim tim i na celokupnu ekonomiju. Međutim, nije prvi put da se međunarodna zajednica ponaša u suprotnosti sa viševekovnim načelima ekonomije, a primer za to jeste najava predsednika SAD uvođenja carina na uvoz čelika i aluminijuma, što je duboko uzburkalo međunarodne berze i EU. Čini se kao da svi velikani ekonomske teorije koji su zagovarali slobodnu trgovinu polako gube bitku od politike i političkih interesa u ekonomiji.

AUTORI: Dimitrije Stojanović i Milan Smikić

 

Ocenite tekst: