Iz crvenog ugla

Šta su najveći problemi američke ekonomske politike i njenog modela razvoja? Šta je pogrešno u kolektivnoj mantri „američkog sna”? Zašto je kapitalizam fundamentalno protivrečan sistem i da li ga treba zbaciti? Odgovore su u svom zajedničkom, nešablonskom tekstu pokušali da daju dvojica predavača sa univerziteta Stenford i Harvard.


Neomarksistički pravac u ekonomskoj misli valjalo bi posmatrati kao novoj realnosti primereniju verziju marksizma. Takođe, može se o njemu govoriti i kao o krilu Nove levice ili delu kontrakulture, nastale 60-ih godina XX veka kao skupina različitih ideologija o svetskim problemima, koji su stajali na levoj strani političkog spektra. Delo „Monopolni kapital” (Monopoly Capital, Monthly Review Press, 1967) je vrlo dobar esej i svedočanstvo o osobinama američkog društvenog i ekonomskog poretka. Napisali su ga Pol Baran i Pol Svizi (Sweezy, o kome je MonopolList pisao u 103. broju).

Modernizacija teorije
Jedna od novina koje je u ekonomsku analizu unela neomarksistička koncepcija jeste označavanje gigantske korporacije kao predmeta analize. Dakle, pažnja se premešta sa „kapitaliste” u klasičnom smislu preduzetnika na korporaciju kao „kapitalistu”. Poslovni ljudi kao pojedinci i dalje postoje, ali relevantno ostaje samo ono što se odvija u njihovom kompanijskom životu. Osnovna težnja pojedinaca jeste da dospeju „što bliže vrhu u nekoj korporaciji koja je što bliže vrhu među korporacijama”. To izvire iz potrebe za maksimiziranjem profita – takve subjektivne vrednosti poslovnog sveta postaju objektivne potrebe samog sistema. Jer, kako autori kažu, karakter sistema određuje psihologiju njegovih članova, a ne obrnuto. Drugi metodološki novitet je tretiranje monopolističke konkurencije kao empirijskog pravila. Savršeno konkurentna tržišta, sa pripadajućim pretpostavkama, više nisu verna ilustracija stvarnosti. Treća odlika ove koncepcije jeste proučavanje privrede SAD, što je različito od izvornog marksističkog posmatranja Velike Britanije ali ujedno i konzistentno metodološkom pravilu da se pojava izučava u obliku najbližem „idealnom”, odnosno na primeru najrazvijenije privrede. Od 1945. ta privreda je bez sumnje američka.

Glavna hipoteza
Okosnicu ovog eseja čini ekonomska analiza usredsređena na dokazivanje osnovne hipoteze da kapitalizam ispoljava tendenciju da uvećava višak, pri čemu uobičajeni načini njegovog trošenja više nisu dovoljni. Autori višak ukratko definišu kao „razliku između onoga što društvo proizvodi i troškova te proizvodnje”. Njegova veličina pokazuje privredni kapacitet, bogatstvo, kao i slobodu društva da ostvaruje postavljene ciljeve. Savremeni kapitalizam karakteriše snažna sklonost ka stvaranju privrednih impulsa kroz inovacije, što neumitno povećava produktivnost i troškovnu efikasnost korporacija. Samo na osnovu toga, moglo bi se reći da je kapitalizam racionalan, napredan sistem, koji plodove napretka usmerava u korist čitavog društva. No, upravo se to ne može reći. Razlog je taj što kao jedini motiv za smanjenje troškova kapitalisti vide lični profit, što i jeste oblik u kojem korporacije prisvajaju najveći deo plodova povećane produktivnosti. Pojmovnim izjednačavanjem ekspandiranih profita i pomenutog viška, izvodi se zakonitost da višak ima tendenciju apsolutnog i relativnog rasta (u odnosu na BDP). Dakle, zakon o tendencijskom povećanju viška smenjuje stari marksistički zakon o opadajućoj profitnoj stopi.

Legitimna apsorpcija
Autori u knjizi ukazuju na jedan uobičajen i tri alternativna načina trošenja viška. Uobičajen način predstavljaju potrošnja i investicije kapitaliste, gde rast jedne umanjuje drugu veličinu. Iz podataka o korporativnom ponašanju, zaključuje se da korporacije nisu sklone tome da odmah, sa rastom zarade od pojedinačne deonice, povećavaju i iznos dividende, ili održe njen udeo u zaradi istim. Za autore rešenje nije u relativno većoj potrošnji, te stoga kao opcija ostaju investicije. Njih dele na endogene i egzogene. Endogene jesu investicije u užem, uobičajenom smislu, a njihovo forsiranje dovelo bi do „zaglibljenja” kapitalizma u stanje trajne depresije. Sa druge strane, egzogene investicije u cilju namirenja potreba rastućeg stanovništva, investicije u nove proizvodne metode i proizvode i investicije u inostranstvu, takođe, nisu rešenje, jer i) ispostavlja se da je porast stanovništva pre zavisna nego nezavisna varijabla u odnosu na investicije, ii) u savremenom kapitalizmu nema nužne korelacije između stope tehnološkog napretka i volumena investicionih rashoda već je može biti kod oblika rashoda i, konačno, jer iii) investicije u inostranstvu su pre metod ekstrakcije viška (kako će se kasnije videti, iz zemalja periferije), nego što su način da se višak utroši – drugim rečima, inostrane investicije zapravo „uvlače” kapital i povećavaju višak u matičnoj zemlji. Dakle, najprirodniji vid trošenja viška nije adekvatan. U takvoj situaciji, bez „snaga koje nisu deo elementarne logike sistema”, kapitalizam tone u depresiju jer neutrošeni višak vodi ka opadanju proizvodnje.

…i njene alternative
Ipak, takve snage postoje, a jedna od njih su prodajne aktivnosti. Korporacije troše ogromne količine novca ne bi li uspele da nakon ere masovne proizvodnje i dalje vrše prodaju pri već zasićenoj tražnji. Osim toga, u narasloj konkurenciji autori isključuju borbu cenama jer bi se završila ishodom u Bertranovom smislu. Zato su jedini izlaz marketing izdaci kao uslov rasta prodaje i profita. To znači da su marketing izdaci bitni društveni činioci a, prema autorima, „ekonomski sistem u kome su takvi troškovi društveno potrebni odavno je prestao biti društveno potreban ekonomski sistem”. Druga velika snaga koja spašava kapitalizam od sopstvene težine jeste država kao oličenje povećane efektivne tražnje. Opštepoznat je trend rasta udela državne potrošnje u BDP-u: u SAD udeo je sa 7.4% (1903) dospeo na 28.8% (1961), a taj volumen sličan je i u drugim zemljama kapitalističkog centra (SR Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Belgija, Kanada, Švedska oko 30%, 1953). Politička klima je, po prirodi stvari, pogodna za povećanje javnih rashoda, jer kratkoročno povećavaju dohodak siromašnom glasačkom telu. Ipak, državno „razmahivanje” sa New Deal koncepcijom na čelu nije opravdalo namere svojih protagonista. Međutim, ono što welfare rashodima nije pošlo za rukom, uspelo je ratnim. Malo koji period u privrednoj istoriji SAD je bio plodan kao period od 1939. do 1945. godine – u početnoj godini nezaposlenost je iznosila 17.2% a u završnoj svega 1.2%. Dakle, vladajuća oligarhija privatnog sektora pozdravlja velike vojne rashode, iako se protivi civilnim. Odgovor na pitanje „Zašto?” krije se u, možda omiljenom polju neomarksističkog diskursa – militarizmu i imperijalizmu. Upravo je to treća snaga apsorpcije viška. Prema Baranu i Sviziju, objašnjenje rasta vojnih potreba u posleratnom periodu ne treba tražiti u istorijskom iskustvu kapitalističkog razvitka već u novom fenomenu – nastanku svetskog socijalističkog sistema kao alternative. Kao deklarativno opravdanje politike naoružanja autori vide tezu o sovjetskoj agresivnosti, dokazanoj, primerice, Zimskim ili Vijetnamskim ratom. Teorijska potpora jeste silogizam „totalitarne države su agresivne, poput Nemačke i Japana. Sovjetski Savez je totalitarna država. Dakle, Sovjetski Savez je agresivan”. Autori negiraju te tvrdnje i apostrofiraju da je sovjetska politika u suštini odbrambena, a teorijski gledano, u marksističkoj teoriji nema mesta militarizmu. Osim toga, socijalističko društvo nije klasno, stoga nema ni klase kojoj bi imperijalističko ponašanje odgovaralo. Za razliku od, naravno, američke oligarhije. Formalno, glasači jesu nosioci političke moći. Zakulisno, izvor sve moći jeste novac, a kako su korporacije mesta koncentracije novca – one bivaju stožerima ekonomske i političke moći. Kao vitalnu pretnju multinacionalne korporacije vide socijalizam, zbog toga što im umanjuje trgovinski potencijal, odbijanjem revolucionarnih socijalističkih zemalja da trguju pod neravnopravnim uslovima ili preusmerenjem trgovine na druge socijalističke zemlje. Taj je argument, ponovo, samo izgovor. Poenta nije u trgovini kao takvoj – jer socijalizam nipošto ne isključuje trgovinu sa kapitalističkim privredama – već u profitu. Vredi zapamtiti da su profitne stope velikih korporacija daleko veće u područjima nerazvijenih zemalja (periferije) nego u onim razvijenim, poput Kanade ili SAD, iako se u njih plasira mnogo više kapitala. Dakle, socijalizam umanjuje mogućnost korporacijama koje vode američku politiku da posluju pod sopstvenim uslovima i gde god žele. To su razlozi koji se kriju iza američkog protivljenja socijalističkom širenju oličenog, između ostalog, u Trumanovoj doktrini iz 1947. kojom nezvanično otpočinje Hladni rat.

Obećana zemlja?
Što se društvene strane analize tiče, najvažniji zaključak, prema autorima, jeste taj da kapitalizam, sa svim svojim kapacitetom i bogatstvom koje je proizveo, nije nikako uspeo da pruži temelje za društvo koje bi bilo sposobno da obezbedi zdrav i srećan razvitak svojih članova. Taj zaključak se derivira iz analitičkog osvrta – gde ne manjka ni kvantitativnih dokaza – na stanje i) u američkom obrazovnom sistemu, koji se planski održava tako da opravda postojeću klasnu strukturu i kao prirodnu je „usadi” u glave mladih, ii) u sistemu stambene izgradnje koji, opštom koncepcijom „klasne arhitekture”, odvaja oligarhiju neboderima od sve većih gradskih površina pod opasnim sirotinjskim četvrtima, iii) na, bekerovski rečeno, „tržištu” brakova koji ne opstaju usled otrgnuća društva od tradicionalnih vrednosti u korist individualističkih i sebičnih koji otvaraju vrata poroka, iv) u obrascima života članova potrošačkog društva koje prožimaju apatija, beznađe, pasivnost, izvesna mržnja prema radnom mestu a još veća prema slobodnom vremenu koje se provodi besposleno u apsorpciji sadržaja niskog intelektualnog kapaciteta, a bez želje za duhovnim ili bilo kakvim drugim unapređenjem ličnosti kod kuće, v) u degeneraciji međuljudskih odnosa i njihovom svođenju na kvalitativni minimum, na sporadične razgovore bez iskrene privrženosti sagovornika i dr. Ovakva društvena konstelacija nikako ne pogoduje već ugroženim slojevima stanovništva u SAD, kao što su siromašni, obojeni, gejevi ili ekonomski migranti – već ih dodatno ugnjetava. Ovo je, zapravo, još jedna metodološka novina Svizijeve i Baranove analize – subjekat klasne borbe više nije industrijska radnička klasa, čiji se udeo u radnoj snazi stalno smanjuje, nego su to marginalizovane društvene grupe. A one svoj položaj neće nikada popraviti reformama u okviru postojećeg monopolno-kapitalističkog sistema.

Zaključak
Ovim osvrtom na sociološke i političke probleme autori ukazuju na značaj empirijske analize sistema u krizi. Iako vrednosno nabijena, danas ova analiza može poslužiti u mnogo trezvenije svrhe od pukog optuživanja kapitalizma, (neo)liberalne ideologije, finansijske elite i drugih u koje se može upirati prstom. Iako bi ovu knjigu i njene nalaze trebalo vrednovati u kontekstu vremena njenog nastanka, uprkos postojanju pojedinih promašenih predviđanja (npr. o Kubi), ne može se ne primetiti uporna aktuelnost društvenih problema koji karakterišu današnjicu kao i svet 1967. godine. Iako je preskripcija ovog dela raspadom socijalističkog sistema postala bespredmetna, neostvariva ili besmislena, njen metod i argumentacija to nikako nisu – stoga bi trebalo uvažiti njegov intelektualni doprinos ukupnoj teorijskoj baštini koju bi valjalo mobilisati u cilju rešavanja problema u duhu metodološkog pluralizma, bez jednostrane ideološke selekcije.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: