Jelisaveta, žena koje nema

Priča o arhitektonskom preobražaju Beograda i Jelisaveti Načić, koja je u vremenskom periodu od gotovo dve decenije umnogome tome doprinela, a potom postala nepoželjni stanovnik svoje zemlje.


„Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima“.

Između dve epohe

Tokom devetnaestog veka, Beograd je od orijentalne varoši postao grad uređen po evropskom modelu. Događaji koji su tome doprineli jesu njegovo proglašenje za prestonicu Kneževine Srbije 1841. i odlazak turskog stanovništva, po odredbi sultanovog Hatišerifa iz 1830, koji je bio poslednji korak ka uspostavljanju autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo. Srpsko stanovništvo je u nameri da izbriše tragove okupatorske vlasti, počelo da prihvata evropske uzore u arhitekturi i uređenju grada. Takvoj orijentaciji je doprinelo i nepostojanje samostalne obrazovne ustanove u oblasti arhitekture, zbog čega su stručnjaci iz Evrope dolazili u zemlju ili bi se stvarao naš kadar, školovan u austrijskim, nemačkim i mađarskim centrima. Pored prihvatanja evropskih stilova poput klasicizma, romantizma, secesije i drugih, naše arhitekte su težile ka formiranju jedinstvenog izraza, koji bi reflektovao nacionalna obeležja i bio znatno nadahnut srpskom srednjovekovnom arhitekturom. Po stvaranju uslova za formiranje kadra sa potpunim arhitektonskim znanjem u zemlji, među studentima prve klase upisanih na akademske studije bila je jedna žena.

Jelisaveta Caja Načić

Godine 1878. rođena je u Beogradu u uglednoj porodici, od oca trgovca i majke, koja je bila ćerka upravnika Investbanke, tadašnje Uprave fondova. Nakon završene gimnazije, odlučila je da upiše tada tek formirani Arhitektonski odsek pri Tehničkom fakultetu Velike škole, uprkos protivljenju članova porodice. Diplomirala je 1900. i time ušla u istoriografiju kao prva žena arhitekta u Srbiji. Po diplomiranju, radila je kao crtač u Ministarstvu građevina, da bi nakon položenog državnog ispita 1902. počela da radi pri Inženjersko-arhitektonskom odseku beogradske opštine kao gradski arhitekta. Stalno zaposlenje u Ministarstvu nije mogla dobiti, s obzirom na delovanje ukaza kojim je u državnoj službi mogao da radi samo onaj ko je odslužio vojni rok.

Angažovanost u profesiji je ostvarila projektovanjem objekata, od kojih se mogu izdvojiti: Malo stepenište na Kalemegdanu i ograda savskog šetališta (srušena je tokom Prvog svetskog rata); zgrada OŠ „Kralj Petar Prvi“, najznačajnija građevina iz Jelisavetinog arhitektonskog opusa, koja danas ima status kulturnog dobra i uživa zaštitu od strane Uneska (UNESCO); Terazijski plato sa alejama cveća; Bolnica za tuberkulozne bolesnike; kompleks radničkih stanova; prva kružna peć i druga postrojenja za izradu opeke u „Prokopu“; zdanja sakralne umetnosti, poput crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu i crkve Svetog Arhangela Mihaila u Štimlju, na Kosovu i Metohiji.

Po završetku Balkanskih ratova 1913. na Terazijama, u slavu povratka srpske vojske, podigla je slavoluk sa natpisom Još ima neoslobođenih Srba. Usled okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu, zbog natpisa je internirana u logor Nežider, u Mađarskoj. Upravo tamo je upoznala albanskog intelektualca, profesora Luku Lukaja, kome se zavetovala na večnu ljubav.

Nakon završetka Velikog rata, živeli su nakratko u Beogradu, a potom u Skadru, gde je Lukaj bio ministar u vladi Esad-Paše Toptanija, koji je pomogao našem narodu tokom Albanske golgote 1915. Iz Skadra su, nakon učešća u neuspelom ustanku protiv širenja italijanskog uticaja u Albaniji, otišli putem Dubrovnika, gde su se trajno nastanili. Sve do smrti, čeznula je za domovinom i više nikada nije projektovala. Zbog ljubavi prema čoveku albanske nacionalnosti, bila je nepoželjna, kažnjena i gotovo isključena iz srpske kulture i umetnosti. Svojim izborom je pokazala odvažnost i doslednost osećanjima, radi čega je postala žrtva nametnutih granica i principa. Iako nezaboravljena u stručnim krugovima, nestala je iz sećanja šire javnosti. Prenesimo je u red najznamenitijih ličnosti naše istorije, jer „ona pripada panteonu ženskih velikana među Srbima“.

Nakon završetka Velikog rata, živeli su nakratko u Beogradu, a potom u Skadru, gde je Lukaj bio ministar u vladi Esad-Paše Toptanija, koji je pomogao našem narodu tokom Albanske golgote 1915. Iz Skadra su, nakon učešća u neuspelom ustanku protiv širenja italijanskog uticaja u Albaniji, otišli putem Dubrovnika, gde su se trajno nastanili. Sve do smrti, čeznula je za domovinom i više nikada nije projektovala. Zbog ljubavi prema čoveku albanske nacionalnosti, bila je nepoželjna, kažnjena i gotovo isključena iz srpske kulture i umetnosti. Svojim izborom je pokazala odvažnost i doslednost osećanjima, radi čega je postala žrtva nametnutih granica i principa. Iako nezaboravljena u stručnim krugovima, nestala je iz sećanja šire javnosti. Prenesimo je u red najznamenitijih ličnosti naše istorije, jer „ona pripada panteonu ženskih velikana među Srbima“.

AUTORKA: Sanja Marković

Ocenite tekst: