Jesti ili ne jesti- pitanje je sad!

Danas u svetu postoji puno nepravdi raznih vrsta protiv kojih se pojedinci bore na različite načine, od kojih su za javnost najintrigantniji štrajkovi glađu. Na pitanje ko sve štrajkuje glađu je teško dati odgovor jer štrajkuju svi, od zatvorenika, radnika, akademskih građana i studenata, seljaka, političara… Spisak se širi dalje, pa profil štrajkača glađu postaje nedefinisan i sve raznovrsniji.


Štrajk glađu podrazumeva odbijanje hrane, a ponekad i vode u periodu dužem od 72 sata. Ispoljava se kao zakonom nepredviđeni i medijski atraktivan vid pritiska na vlast sa ciljem da se pridobije javnost i na taj način ostvare određeni ciljevi. Na ovaj radikalan postupak se odlučuju oni koji legalnim putem nisu u stanju da ostvare svoje interese, ili oni kojima su uskraćena osnovna ljudska prava i slobode zbog nepostojanja ili nesavršenosti pravnog sistema. Štrajk glađu bilo kog pojedinca urušava ulogu države i privlači pažnju medija i javnosti. Istovremeno su ugroženi životi i zdravlje štrajkača, koji su žrtvovani radi ostvarenja viših ciljeva. Uspešnost štrajka zavisi od mnogo faktora među kojima se ističu sloboda i podrška medija ali i jasnost i ispravnost ciljeva koji su razlog za otpočinjanje štrajka. Štrajk glađu je uglavnom svojevrstan nerazvijenim zemljama, ali je ujedno pojava koja se sve više sreće i u razvijenim, naprednim i demokratski uređenim državama. Stoga postoje brojni primeri od kojih se neki izdvajaju po svojim specifičnim karakteristikama.

Najpoznatiji štrajkovi glađu
Istorija štrajkova se vezuje za irsku epsku tradiciju i legendu o Svetom Patriku koji je štrajkovao glađu. Prvi poznati štrajkovi ove vrste organizovani su 1917. godine od strane Iraca koji su bili zatvorenici u britanskim zatvorima, dok je prva žrtva štrajka bio Tomas Eš koji je umro u zatvoru Montžoj. Neretko se dešava da razlozi za štrajk glađu budu političke prirode ili da su organizovani od strane pojedinaca radi ostvarenja kolektivnih ciljeva i interesa. Primer za ovu pojavu je nekoliko štrajkova jednog od osnivača Indije i pobornika nenasilnog otpora, Mahatme Gandija koji su ostali upamćeni kao najdosledniji protesti u istoriji. Tokom svog života, Gandi je poduzeo čak 17 štrajkova koji su uglavnom bili upravljeni protiv britanske kolonijalne vlasti. Svojom borbom je kasnije uticao na mnoge druge poznate ličnosti kao što su Nelson Mandela i Martin Luter King, borci za prava i ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD-u. U Indiji je takođe poznat i noviji slučaj štrajka ove vrste. Aktivistkinja za ljudska prava Irom Šarmila je gladovala čak 16 godina tokom kojih je prisilno i po naređenju vlade primala infuziju, što je najduži štrajk glađu ikada zabeležen. Razlog njenog protesta je zakon po kom vojska u oblasti Kašmira ima veća ovlašćenja prilikom hapšenja bez naloga. Da se ova vrsta protesta dešava i u razvijenim zemljama, pokazuje situacija u Velikoj Britaniji, tačnije u Severnoj Irskoj u zatvoru Maze. U oktobru 1980. godine nekoliko pripadnika Irske republikanske armije(IRA) je stupilo u štrajk jer su zahtevali da budu tretirani kao politički zatvorenici. Najpoznatiji od njih je bio Bobi Sands, koji je preminuo od posledica gladovanja nakon 66 dana. Ubrzo je umrlo još deset osoba i štrajk je obustavljen bez ispunjenja zahteva štrajkača od strane vlade. Najmasovniji štrajk glađu održan je 2005. godine u zatvoru Gvantanamo na Kubi. Javnost je posebno uzbudilo naknadno saznanje da su zatvorenici u toku štrajka hranjeni mimo svoje volje. U Kirgistanu je 2012. godine više od hiljadu zatvorenika sebi zašilo usta tokom štrajka glađu koji je trajao četiri dana.

Štrajkači glađu bez prava na izbor
Štrajk glađu je samostalna odluka pojedinca ili grupe o čijoj ispravnosti se može neiscrpno diskutovati. Aktuelni, iskarikirani štrajkovi glađu su načini da se pažnja javnosti iskoristiti na razne, manipulativne načine. Međutim, da li je danas kada gotovo 800 miliona ljudi nema dovoljno hrane, kada je zbog siromaštva oko 151 milion dece osuđeno na štrajk glađu bez prava na izbor, moguće da bilo ko sme da inscenira i iskoristi štrajk glađu u nemoralne svrhe i za unapred proračunate, licemerne interese? I da li je moguće da ni mediji ni javnost na to više ne reaguju? Procenite sami.

AUTORKA: Jelena Maksimović

Ocenite tekst: