Kad novac zveči, pravda ječi

Zašto je jedan istoričar konferenciju u Davosu najbolje opisao kao samit vatrogasaca koji ne smeju da pričaju o vodi?


U januaru je u najpoznatijem švajcarskom selu upriličeno tradicionalno okupljanje svetske političko-korporativne elite oko gorućih problema današnjice. Nažalost, čini se da ni od ovogodišnjeg zasedanja neće biti bogzna šta.

Širom zatvorenih očiju
Od pregršt razgovora u Davosu, jedan panel odjeknuo je društvenim mrežama. Holandski istoričar Rutger Bergman kritikovao je to što se „previše priča o filantropijiˮ, a premalo o najvećem problemu u borbi protiv siromaštva, a to je izbegavanje plaćanja poreza od strane najbogatijih. Simpatije je pokupio izjavom: Porezi, porezi, porezi. Sve ostalo je s*anje.

Međutim, iz publike je replicirao Kenet Goldman, bivši finansijski direktor Jahua. Insistirao je na tome da Amerika ima „najnižu stopu nezaposlenosti ikada, najnižu stopu nezaposlenosti crnaca ikada, najnižu stopu nezaposlenosti mladih ikadaˮ, da je siromaštvo u padu a da „o tome niko ne pričaˮ. Odgovor učesnice Vini Bjanjima, direktorke Oksfama, međunarodne organizacije protiv siromaštva, najbolje je prosto citirati:

Mi govorimo o poslovima, ali i o njihovom kvalitetu. Oksfam sarađuje sa radnicama u živinarstvu u SAD, najbogatijoj zemlji na svetu. Sa ženama koje seku i pakuju piliće koje kupujemo u supermarketima. Dolores, jedna od njih, rekla nam je da moraju da nose pelene jer im pauza za toalet nije dozvoljena. Govorimo o najbogatijoj zemlji na svetu. To su poslovi koje govorite da globalizacija donosi. Kvalitet poslova je važan! Ovo nisu dostojanstveni poslovi. Radnici u mnogim zemljama više nemaju glas. Nemaju pravo sindikalnog organizovanja, ne mogu da pregovaraju o zaradi. Zato mi nemojte pričati o niskoj nezaposlenosti, jer brojite pogrešne stvari. Ne računate dostojanstvo ljudi. Brojite eksploatisane ljude.

Ovim je govornica iz Ugande osvetlila mračnu stranu savremenog kapitalističkog sistema. U pitanju je, naravno, potpuna dominacija interesa kapitala nad materijalnim uslovima ljudskog rada. Kao što je prikazala, ovo se ne događa samo u perifernim zemljama kao što su Bangladeš ili Srbija (npr. u pogonima južnokorejske Jure u Leskovcu) već i u zemljama kapitalističkog centra. Bez obzira na sposobnost država da stanu na put ponižavajućim obrascima radne eksploatacije, ta „sitnicaˮ nikako da postane prioritet. Ni tamo ni ovde. Ona ne dominira agendom elitnih konferencija Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, zaokupljenih „globalizacijom 4.0ˮ, robotikom i sl. Nesporno su i to važne razvojne teme – ali utisak je da desetine miliona ljudi, koji rade jednolične, prenisko plaćene poslove u nedostojnim radnim uslovima, bez zdravstvenog osiguranja i sindikalne potpore – nisu u središtu pažnje. Oni su, nekako, „ispod tepihaˮ.

Za drugog su dunje žute
Čak i da je gospodin Goldman u pravu oko nezaposlenosti (a nije, jer је od današnjih četiri odsto niža bila 2000, 1969, 1968, 1967, 1966, 1952, 1951, 1947, 1946, 1945, 1944. i 1943. godine), sporan je narativ o savremenom liberalnom kapitalizmu kao sistemu koji fantastično „izvlačiˮ milione iz siromaštva. Nedavno je i naš ekonomista Boško Mijatović u NIN-u naveo da je udeo ekstremno siromašnih (sa manje od 1,9 međunarodnih dolara dnevno – I. R.) opao sa 36 odsto 1990. godine na samo 10 odsto 2015. godine, što iznosi oko 730 miliona ljudi. Po njegovom mišljenju, to je „epohalni dokazˮ da kapitalizam donosi ekonomski rast i daje plodove svima. Ako je toliki pad siromaštva baš ništa manje nego epohalan, sledi li iz toga da su oni ljudi sa cela dva ili tri dolara dnevno sasvim O.K.?

Direktorka Oksfama pozvala se na podatke Svetske banke, prema kojima 3,4 milijarde ljudi koji zarađuju i do pet i po dolara dnevno nema zdravstveno osiguranje niti osiguranje useva. To znači da još oko dve i po milijarde ljudi samo jedna medicinska usluga, samo jedna suša deli od novog potonuća u siromaštvo. „Šta je ovde epohalno?ˮ, razočarano biste se zapitali.

Ako je verovati podacima sa sajta američkog Instituta za ekonomsku politiku, odnos direktorske i radničke plate u kompanijama u SAD 1978. godine bio je 30:1, da bi do 2013. buknuo na 296:1. E, to je epohalan rast!

Da li su ljudi u siromašnim zemljama toliko lenji, a kompanije toliko neefikasne da ne umeju da iskoriste široke mogućnosti koje, kako kolega kaže, globalizacija pruža? Ili se „plodovimaˮ slobodnog tržišta neki drugi slade?

Smanjenje siromaštva u čitavom svetu poslednjih trideset godina, ipak, jeste solidno i kapitalizam je doneo rast. Međutim, usled stihijske deregulacije i trgovinske liberalizacije, najveći deo porasta svetskog bogatstva slio se u ruke već bogatih, a ne siromašnih. To znači da je pad siromaštva mogao biti veći.

Globalni ekonomski sistem današnjice, očigledno, pati od strukturnih nedostataka koje valja ispraviti. Zbog toga je rast koji jednima daje šakom i kapom a drugima „na kašičicuˮ moralno neprihvatljiv, a njegovo ushićeno veličanje providan ideološki spin.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: