Kako su bogati postali bogati?

Bez obzira na to koji ispit sada pripremate, koliko je obimna literatura i ispitivač zahtevan, pronađite vreme da pročitate knjigu „Globalna ekonomija (2006), norveškog ekonomiste Erika S. Rajnerta. On će vam odgovoriti na sva pitanja koja ste nameravali da postavite omiljenom profesoru, ali nije našao vremena za vaš preterani entuzijazam.


Na samom početku knjige Rajnert dovodi u pitanje široko prihvaćene stavove mnogih ekonomista  i ispituje gotovo sve značajnije ekonomske teorije jer ne nude odgovor na jednostavno pitanje – „Zašto šofer u Frankfurtu ima realnu platu 16 puta veću od plate podjednako efikasnog šofera u Nigeriji?”

Iako su vas još na prvoj godini studija uveravali da je dobro poznavanje matematike neophodno, Rajnert smatra da korišćenje matematike u ekonomiji još više proširuje slabosti koje postoje u teorijskom temelju ekonomije.

Ako to već niste znali, prvi ekonomisti su počeli da koriste matematiku još u XVIII veku. Iako je u početku postojao veliki entuzijazam, matematika im ipak nije pružila veće razumevanje ekonomskih fenomena koje su proučavali.

Nastanak bogatih država
Uprkos tome što je Rajnert rođen 1949. godine u Oslu, studirao ekonomiju na Univerzitetu Sen Galen i usavršavao se na Harvardu, bez obzira na to što se obrazovao pod uticajem zapadnih ekonomista, snažan kritički odnos prema ekonomskoj teoriji i istoriji je polazna tačka njegovog dela. Pitanje koje ga je fasciniralo još kao studenta – otkrivanje uzroka toga da ljudi sa istom produktivnošću budu nagrađeni toliko različito i u različitim državama – zauzima cetralno mesto u njegovom naučnom radu.

Iako ekonomska nauka ima značajan broj različitih obrazaca, veliki jaz između zvučnih i apstraktnih teorija i onoga što se dešava u stvarnosti je jedan od najpoznatijih. Bogate države imaju viševekovnu tendenciju da siromašnim državama nameću teorije koje one ne koriste niti su ih ikada koristile. To je dovoljan razlog zbog kog je izuzetno važno razlikovati istoriju ekonomske politike (ono što su ljudi stvarno radili), koja nije akademska disciplina, od istorije ekonomske teorije (ono što su teoretičari tvrdili da treba raditi), koja to jeste.

Poznata je anegdota da je, pre više godina, poznati ekonomista Svetske banke Džefri Saks u časopisu The Economist savetovao Mongoliju da se specijalizuje u proizvodnji softvera, što bi bilo sasvim u redu da nije prevideo jedan sitan detalj – da je van glavnog grada samo četiri posto stanovnika imalo struju.

Na istorijskim primerima ekonomskog napretka srednjovekovne Venecije, Engleske, Holandije i Nemačke može se shvatiti da je akumulacija bogatstva u ovim državama izvršena pomoću protekcionističkih instrumenata, kojima su štitili domaću industriju i poljoprivredne proizvode. Engleska je vekovima koristila visoke izvozne carine kako bi strani proizvođači tekstila dobili skuplje sirovine i ostali manje konkurentni na tržištu od engleskih proizvođača. Venecija je sličnim instrumentima ekonomske politike štitila svoju tržišnu moć u proizvodnji soli, a Holandija u preradi ribe. Izuzetnu popularnost protekcionističkih mera u državama Evrope najbolje je definisao potcenjeni nemački ekonomista Fridrih List još 1841. godine, objašnjavajući da se celokupna trgovinska politika Evrope zasnivala na tome da se jedna država što više industrijski razvije i po mogućstvu ošteti industriju drugih država. Po svemu sudeći, malo se toga promenilo do danas.

Globalizacija podstiče siromaštvo
Povezanost siromaštva srednjovekovnih država sa siromaštvom današnjih država počiva na istim osnovama. Sva ona društva koja su prihvatila stavove Adama Smita i klasičnih ekonomista o zalaganju za jedinstveno svetsko tržište, koje bi navodno smanjilo stopu siromaštva, pogrešila su. Smit je smatrao da razvijanje sopstvene industrije nije potrebno da bi država ostvarila ekonomski napredak i pogrešno verovao u neprikosnovenost međunarodne trgovine. Velika je verovatnoća da će države ovog tipa još dugo ostati siromašne.

Sa druge strane, međutim, nalaze se države koje su smatrale da bi slobodna konkurencija i otvorena međunarodna trgovina bili mogući samo između zemalja na istom stepenu razvoja, jer u protivnom dolazi do gušenja i zaostajanja manje razvijene države. Ova vrsta tzv. „vaspitnog protekcionizma“ je privremeni pokretač koji stvara neophodne uslove za razvoj na nacionalnoj teritoriji. Danas se državama koje su na nižem stepenu ekonomskog razvoja nude utešne mogućnosti da izvoze poljoprivredne proizvode i sirovine kako bi zaboravili na investiranje u industriju.

Ako danas posmatramo ekonomsku politiku i stav SAD o globalizaciji, uočava se sličnost sa retorikom koju je Engleska tokom XIX veka imala prema kolonijama, a posebno je interesantno da su SAD bile jedan od najvećih protivnika upornog engleskog protekcionizma, koji sada dosledno sprovode.

Rajnert zaključuje ovo fascinantno delo tvrnjom da u celokupnoj istoriji ekonomske politike još uvek ne postoji država koja se obogatila od proizvodnje hrane, a da istovremeno nije imala snažan industrijski sektor. Ipak, mi još uvek verujemo u čuda.

Autor: Milan Smikić

Ocenite tekst: