Ko prvi budžetu – njemu budžet?

U sledećoj godini, očekuje nas još jedna reforma obrazovanja. Poboljšanje zakona trebalo bi da reguliše dinamiku studiranja, kvalitet obrazovanja, ali i finansiranje.

 

U dvodecenijskom lutanju od države blagostanja, čijem načinu mišljenja smo i dalje veoma naklonjeni, do

ustrojstva države po neliberalnom tržišnom konceptu kojem težimo, izgubili smo pravac i pojam o krajnjem cilju – u

procesu koji se označava kao tranzicija. Karakteristika tranzicije je, u prvom redu, deregulacija

(destrukcija regulacije) društvenih podsistema u kojima smo navikli da vidimo državu kao „velikog brata“, koji određuje

pravila po kojima se poslovanje odvija, društveni poredak, ali i raspodelu budžetskih sredstava. Naviknuti na državu raspodele, a ne na liberalni kapitalizam, zapali smo u apatiju društvene realnosti, a reforme se nižu kao na pokretnoj traci, bez efekta. Vođeni profitom, esencijalnim motivom postojanja svakog subjekta kapitalizma, poslodavci su sve više zainteresovani za veštine i sposobnosti stečene neformalnim obrazovanjem. Zbog toga tradicionalno školovanje sve

više gubi značaj u odnosu na kontinuirano, svakodnevno usavršavanje. U uslovima globalizacije

i stvaranja međunarodnih tržišta, kao i stalnog naučnog napretka, intenziviraće se intelektualna akademska segregacija koja će biti praćena zahtevima za sve većim nivoom formalnog obrazovanja i veštinama koje se očekuju od pojedinaca.

 

Investicija u znanje plaća
najbolje kamate.     

– Bendžamin Frenklin

 

A sada praksa

Svoje mesto u šarenom kolažu promena (i ove godine) zauzima Zakon o visokom obrazovanju. Posle šest izmena i dopuna, kao i studentskih protesta svake jeseni, ovom desetogodišnjaku nazire se kraj. Na izradi Nacrta novog zakona biće angažovano preko stotinu članova akademske zajednice, okupljenih u pet radnih grupa. One su zadužene, redom: za finansiranje, za kvalitet i akreditaciju, za ljudske resurse, za organizaciju i upravljanje kao i za studentsko organizovanje.

Što se studenata i fakulteta tiče najznačajnija jeste briga o načinu finansiranja. Fakulteti zaziru od radikalnih promena u načinu raspodele novca od koga opstaju, novca od budžeta, školarina, naučnih projekata i saradnje sa privredom. Studenti sa velikom pažnjom čekaju ishod ne bi li videli kako će ubuduće biti finansirani. Glavno rešenje predstavlja vraćanje sufinansiranja, koncepta koji je važio zaključno sa važenjem Zakona o univerzitetu iz 1998. godine. Po njemu, studenti su

linearno plaćali školovanje. Danas, to znači da će, kada se raspodeli ubuduće manji broj budžetskih mesta deo ostalih kandidata, u saglasnosti sa rang-listom plaćati 90 odsto školarine, 80 odsto, itd. Samofinansiranje će

i dalje postojati. Što se kvaliteta studija tiče, sam tekst Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine ističe da znanja studenata koji se upisuju na akademske studije nisu na neophodnom nivou. Ali sa druge strane, kako se navodi, neke visokoškolske ustanove, u nastojanju da povećaju broj studenata, a tako i prihode, imaju preniske kriterijume ocenjivanja, što se dalje odražava na kvalitet njihovih diplomiranih studenata. Ne postoji sistem za praćenje i merenje kvaliteta

znanja, veština i kvalifikacija diplomaca. Još jedan ugao ove prostrane teme jeste i akreditacija. Akreditacija se može definisati kao dozvola koja se, na osnovu detaljne provere obučenosti, opremljenosti i kvalifikovanosti daje određenoj ustanovi i sa kojom ona može početi s radom. Jedan od lošijih elemenata Bolonjske deklaracije, kod nas, jeste akreditacija kao nužni proces za svaku visokoškolsku ustanovu, kojom su u isti koš stavljeni državni i privatni univerziteti. Na izlišnost

proveravanja kvaliteta fakulteta poput našeg, koji je iškolovao preko 40.000 ljudi tokom svoje istorije, može se povezati sa

činjenicom da univerziteti poput Oksforda ili Kembridža, sa preko 140 nobelovaca i gotovo hiljadu godina rada, nikada nisu prihvatili proces akreditacije kao takav. Reforma koja će uslediti treba da se pozabavi ovim pitanjima i reši hiperprodukciju diplomaca, mastera, doktoranata i „stručnjaka“.

 

Kakva nas budućnost čeka?

 

Ne napredovati znači – nazadovati. Ako reforma ne donese fundamentalne promene sistema sve ćemo više zaostajati za svetom i gubiti dah da ga sustignemo. Po pomenutoj Strategiji, Srbija će do 2020. godine izdvajati oko 6% BDP-a na obrazovanje, što u odnosu na današnjih 4% zvuči bolje. Obe stope relativno deluju u redu i u evropskom

su proseku, ali imajući u vidu apsolutni iznos našeg proizvoda, a potom i izdataka za obrazovanje, jasno je da se ne radi o istinski ozbiljnom obimu sredstava za promene kakvima se nadamo.

 

 

 

Ocenite tekst: