Ko se boji berze još?

U savremenoj tržišnoj ekonomiji, berze u svojim različitim oblicima predstavljaju „krvotok ekonomskog sistema. Trguje se mnoštvom proizvoda, usluga, ali i različitim finansijskim derivatima, dok pojedine berze dostižu astronomske nivoe tržišne kapitalizacije. Na koji način one, zapravo, funkcionišu?



Berza predstavlja prostor, u fizičkom ili elektronskom obliku, na kojem se, po unapred poznatim pravilima, trguje robom i uslugama, hartijama od vrednosti, novcem i novčanim derivatima. Mogu biti finansijske, robne, kao i mešovite, odnosno opšte berze. Postoje mišljenja da berze potiču još iz vremena Mesopotamije, dok zvanično prva berza datira iz 13. veka, kada su se trgovci iz cele Evrope sastajali radi trgovine u objektu porodice Van der Beurze, u gradu Brižu u Belgiji. Vremenom se ta zgrada specijalizovala za ovaj tip delatnosti, dok slične ustanove počinju da nastaju širom sveta. Nekada se nije toliko trgovalo na ovom tržištu, ali, kako se ekonomija razvijala i potrebe za kapitalom postajale sve veće, tako se i obim trgovine povećavao.

Formiranje cena
Kako se na berzi sučeljavaju ukupne ponuda i tražnja, na njoj se formiraju cene, tj. tržišna vrednost berzanskih proizvoda. Za funkcionisanje berze i kretanja na berzi, pored ostalih relevantnih činilaca, možda su najvažnija očekivanja učesnika na berzanskom tržištu. Na berzama su sve aktivnosti okrenute ka budućnosti, što znači da se ishodi moraju projektovati i anticipirati. Stoga na današnju cenu određenog proizvoda na berzi utiču očekivanja vezana za taj proizvod u budućnosti. Setimo se da su resursi oskudni, kako fizički tako i neopipljivi, stoga je potreba za preciznim merenjem efikasnosti upotrebe tih resursa veća. Na primer, ukoliko posedujemo akcije Fejsbuka i očekujemo da će u budućnosti menadžment uspeti da, uspešnim poslovanjem, stvori dodatnu vrednost za stejkholdere, onda će te akcije za nas vredeti više. Dakle, to bi uticalo na tražnju za tim akcijama i njihova vrednost bi danas rasla jer ljudi imaju određena pozitivna očekivanja u vezi sa njima u budućnosti. Slično je i sa robom. Na tržištu takođe vlada i neizvesnost, jer ne znamo da li će se ono što smo projektovali zaista i ostvariti. Može se ispostaviti da su očekivanja bila pogrešna, ili da su ona bila racionalna, ali je došlo do iznenadnih poremećaja na tržištu. Takođe, i menadžment može da podbaci. Na prethodno opisani način formira se „tržišni balon”. Ono što bi se verovatno desilo, s obzirom na to da su (pozitivna) očekivanja već formirana i da budućnost nije poznata, jeste da bi vrednost akcija još danas rasla, sve dok očekivanja o kompaniji čije se akcije drže budu pozitivna i investitori izražavaju spremnost da ulažu u njih. Međutim, onog trenutka kada investitori shvate da menadžment neće ostvariti njihova očekivanja ili da će tržište podbaciti, počeće naglo da se oslobađaju tih akcija kako bi minimizirali gubitak. U ovom slučaju će doći do naglog pada vrednosti i „tržišni balon” će pući. Iako vrednost akcija odražava očekivanja tržišnih učesnika, ona takođe mora da bude potkrepljena realnom vrednošću, tačnije stvarnom mogućnošću preduzeća da stvori vrednost za svoje stejkholdere.

Važnost indeksa kao što su Dow Jones, S&P 500 ili Nasdaq ogleda se i u tome što mnogi fondovi svoju vrednost blisko vezuju za njih.

Osim ovih, još jedan faktor koji u značajnoj meri upravlja tržištem jeste rizik. Rizik potiče iz neizvesnosti pri prognoziranju, a upravo od rizika zavisi cena koju su investitori spremni da plate za akciju. Od rizika zavisi i zahtevana stopa prinosa, jer, ako investitori predviđaju veći rizik, zahtevaće i veći prinos kako bi se taj rizik kompenzovao. Što je očekivani prinos veći, menadžmentu je teže da ispuni očekivanja. Upravo zato je neophodno umanjiti neizvesnost i poslovati sa što nižim rizikom.

Tržište akcija
Jedno od najvažnijih berzanskih tržišta  upravo je tržište akcija, zbog toga što je preduzećima neophodan kapital za rast. Dakle, tržište akcija je mesto na kojem preduzeća za novac nude svoje akcije, odnosno udeo u vlasništvu. Na taj način, oni koji imaju višak kapitala preko ovog tržišta mogu da ga plasiraju i potencijalno ostvare veliku zaradu. Prema tome, tržište akcija ubrzava cirkulaciju kapitala i tako sprečava gomilanje „mrtvog novca”, koji ne bi imao drugu alternativu za plasman.

Investitori mogu zaraditi na dva osnovna načina – preko kapitalne dobiti, ukoliko vrednost akcija vremenom poraste, i kroz dividende, koje se najčešće isplaćuju kvartalno.

Dividende su deo profita koji preduzeće raspodeljuje na svoje akcionare, dakle, raspoređena dobit.

Ipak, mnoga, često mlada preduzeća celokupnu dobit zadržavaju u vidu neraspoređenog dobitka, kako bi mogla da iz internih izvora finansiraju svoj rast.

Generalno, preduzeća mogu da emituju obične akcije, sa pravom glasa u akcionarskoj skupštini ili preferencijalne akcije, koje ne daju pravo glasa, ali čiji vlasnik ima preče pravo da bude namiren iz likvidacione mase, kao i preče pravo na dividende.

Za investitore je tržište akcija veoma važno, stoga oni pokušavaju da anticipiraju dešavanja na ovom tržištu i u te svrhe koriste razne tehnike, znanja, svoju intuiciju i pristup informacijama.Takođe, važno im je i da utvrde unutrašnju, pravu vrednost akcija i tako saznaju da li se tržišna vrednost nalazi ispod ili iznad ove vrednosti, tj. da li je akcija potcenjena ili precenjena.

Njujorška berza, najveća berza na svetu, ima tržišnu kapitalizaciju od oko 21 triliona dolara.

Da bi ovo utvrdili, investitori moraju da diskontuju određene vrednosti, u zavisnosti od modela diskontovanja kojih ima nekoliko, kako bi utvrdili tu unutrašnju, pravu vrednost akcije (intrinsic value).

Za što bolje razumevanje poslovanja preduzeća čije akcije razmatraju, investitori se služe finansijskim izveštajima, poput izveštaja o novčanim tokovima, izveštaja o stanju i promenama na kapitalu, bilansa stanja i bilansa uspeha. Za dugoročne je investicije najvažnije utvrditi da li je preduzeće solventno, dok je kod kratkoročnih važna likvidnost. Neki od parametara koji su za njih takođe važni јеsu EPS ili zarada po akciji, zatim P/E racio, racia likvidnosti i solventnosti. Takođe, pažljivo se prate i makroekonomska kretanja.

Dobra akcija
Dve najveće finansijske berze nalaze se u Njujorku. To su Njujorška berza (New York Stock Exchange, NYSE) na Vol stritu, poznata još i kao „Velika ploča” (Big board), sa tržišnom kapitalizacijom od oko 21 triliona dolara – i NASDAQ, sa tržišnom kapitalizacijom od 10 triliona dolara. Na NASDAQ berzi listirane su, uglavnom, sve velike IT kompanije. Glavna razlika između ove dve berze je u načinu na koji se trguje akcijama. NASDAQ berza je prva omogućila elektronsku trgovinu, dok se na Njujorškoj trguje na tradicionalan način, fizički (on the trading floor). Na NASDQ berzi trgovina je organizovana preko dilera, tj. posrednika (dealer market), dok je NYSE tržište aukcijskog tipa trgovine (auction market).

Prodaja i kupovina akcija se, uglavnom, obavlja posredstvom brokera koji naplaćuje proviziju. Da bi došlo do kupoprodaje na berzi, neophodno je da se ponuda i tražnja za datom akcijom poklope. Najveća cena po kojoj investitor želi da kupi akciju naziva se ponuđenom cenom (bid), a najniža cena po kojoj je neko spreman da je proda naziva se traženom cenom (ask ili offer). Razlika između njih naziva se spread. Kod akcija kojima se slabo trguje, razmak između ponuđene i tražene cene je veći.

Dok se cene ne podudare, neće doći do trgovine, kao da tržišta za te akcije i nema. Da ne bi bilo problema sa poklapanjem ponude i tražnje, postoje tzv. tvorci tržišta (market makers), čiji je posao da formiraju tržište tako što su u svakom trenutku spremni da po određenoj ceni kupe, ali isto tako i prodaju određene akcije. Dakle, market maker nastupa kao prodavac i kao kupac, daje kvotu odnosno ponudu koja sadrži ponuđenu cenu da kupi i traženu cenu da proda. Ukoliko želimo da kupumo, moraćemo da mu platimo traženu cenu, a ako prodajemo, moramo to uraditi po ponuđenoj ceni. Spread koji nastaje predstavlja zaradu tvorca tržišta.

Indeksiranje
Ekonomistima su, uglavnom, poznati indeksi poput: DJIA, S&P500, S&P100, Nasdaq Composite, Russell Global Index itd. Oni su veoma važni za investitore, jer ukazuju na rast ili pad vrednosti tržišta. Dow Jones Industial Average (DJIA) je indeks koji sačinjavaju 30 najvećih kompanija u SAD, a koji možemo posmatrati kao „puls” privrede jer predstavlja ponderisan prosek tržišne kapitalizacije ovih preduzeća. Njegova vrednost je dobar indikator tržišnih kretanja i pravca u kome bi trend ostalih indeksa mogao da se kreće. S&P 500 je indeks sačinjen od ponderisanog proseka tržišne kapIitalizacije 500 najvećih kompanija u SAD, čijom se analizom pokazuje da li u proseku tržišna vrednosti tih kompanija raste, opada ili stagnira, tj. kakve su njihove performanse, da li stvaraju vrednost, ili kako tržište percipira te kompanije. Važnost ovih indeksa se vidi i u tome što postoje čak i opcije za investitore da ulažu u fondove koji svoju vrednost blisko vezuju upravo za te indekse.

AUTOR: Boris Simović

Ocenite tekst: