Koncesijom ću te, koncesijom ćeš me

Baš kada se javnost konačno zainteresovala za situaciju u Er Srbiji, na to da nesreća nikada ne dolazi sama upozorava nas beogradski aerodrom.

Koncesija je stigla u grad!

Verovatno najveći utisak minulog aprila predstavlja najava dolaska francuskog koncesionara za aerodrom „Nikola Tesla”, koji bi narednih 25 godina trebalo da upravlja njime. Cela priča, umnogome nejasna i kontroverzna, podelila je upućenu javnost.

Najosnovnije je poznato – koncesionar će platiti 501 milion evra jednokratne naknade (417 državi, a ostatak malim akcionarima), godišnju koncesionu naknadu 4,4–15 miliona, kao i investirati 732 miliona evra tokom trajanja koncesije. Ovako iskazana, ponuda deluje OK. Sam Vansi važi za solidnu kompaniju u ovom poslu, dok vodi trideset pet aerodroma u svetu, od kojih su neki veći od beogradskog.

Ipak, francuskog koncesionara čeka veliki posao, jer samo da bi za 25 godina bio „na nuli”, prema procenama, morao bi da utrostruči promet na našem aerodromu, a profit udvostruči. U 2017, aerodrom je opslužio 5,3 miliona putnika, a profitirao gotovo 30 miliona evra.

Plan bi delovao posve idilično da preko polovine prometa ne realizuje nacionalni prevoznik Er Srbija, koji opstaje samo zahvaljujući divovskim subvencijama, i koji bi, kada bi one prestale da stižu, sam prestao da postoji. Na taj način, posredno i uspeh aerodroma zavisi od države. Da li je francuski koncesionar, kao jedna iskusna kompanija, svestan ovih okolnosti? Sigurno jeste.

Kao što su bili sigurni koncesionari mađarskog aerodroma u Budimpešti, na kome je propali nacionalni prevoznik Malev bio dominantan. Kada je Malev propao zbog preteranih subvencija, 40% prihoda aerodroma bilo je ugroženo. Srećom, poslovanje aerodroma se oporavilo, i izbegnuto je plaćanje naknade koncesionarima od oko tri milijarde evra, koje je dogovoreno samom koncesijom.

Ista stvar Er Srbiju čini svojevrsnom tempiranom bombom naših javnih finansija.

Činjenica da je Mađarska već dugo članica EU, dok se za Srbiju ne zna da li će to i za 25 godina postati, ukazuje na rizičnost avanture u koju Vansi poleće. Stoga, sigurno postoje ugrađeni mehanizmi da se profit osigura. Kao jedan od njih čini se pripajanje aerodromu dvadeset osam susednih parcela u Surčinu, koje je izvršila Vlada nakon odabira koncesionara. Tako postaje smislena ovoliko „dobra” ponuda od 732 miliona evra investicija, koliko je, inače, dovoljno da se izgradi nov aerodrom. Naime, prema nekim navodima, Vansi ima mnogo veću aktivnost u poslovima povezanim sa aerodromskim biznisom, nego u samom vođenju aerodroma. Može se naslutiti da će u fokusu biti okolne parcele, a ne sam aerodrom. Kao drugi mehanizam moglo bi izgledati to što država od grada Niša preuzima vlasništvo nad niškim aerodromom kako bi osigurala da godišnji promet na njemu, kao relativno bliskom aerodromu, ne pređe milion putnika u trajanju koncesije. Promet na niškom aerodromu je u odnosu na 2013. porastao 15 puta i u prošlog godini iznosio je oko 330 hiljada putnika.

Cela ova situacija nameće nekoliko pitanja, od kojih je možda najvažnije zašto je beogradskom aerodromu uopšte potreban koncesionar. Onoliko novca za investicije koliko se nudi aerodrom bi kao profitabilan verovatno i sam mogao obezbediti. Međutim, ako je uslov taj da se osnovne tržišne tendencije ometaju ne bi li se putnici kanalisali iz okolnih aerodroma u Beograd – cena je ipak previsoka. Pitanje je da li su Vansiju takve poslovne kombinacije dostupne kod kuće, gde vodi dva aerodroma, u Nantu i Lionu. Iako su ta dva aerodroma udaljenija nego beogradski i niški, odgovor možemo pretpostaviti. Nisu.

Jednom od dobrih argumenata za koncesiju, da se važan ekonomski resurs na taj način izbija iz ruku neefikasnoj državi kao vlasniku, dâ se suprotstaviti – netransparentnost kompletnog aranžmana. Da je sve sjajno, kako su vlasti pompezno isticale, zar joj ne bi služilo na čast objavljivanje svih detalja ugovora? Trenutno, u njih je nemoguće imati uvid. Osim toga, zakonski je obavezno postojanje ekonomske studije koja dokazuje superiornost koncesije kao rešenja. Od nje, takođe, ni traga ni glasa.

Da li je puka slučajnost da privatizacioni savetnik, konsultantska kuća unajmljena da proceni šta je najbolje za aerodrom, koja se nalazi u poslovnom odnosu sa Vansijem, baš njega preporuči?

Zaključak ove ekonomske basne po navici je tmuran. Sve i da koncesija predstavlja dobar izbor sa stanovišta strateških državnih interesa, ekonomske efikasnosti i blagostanja stanovništva, u ozbiljnim sistemima se kroz proces javne rasprave to i dokaže. To, ili suprotno. Transparentnost javnih politika i ugovora je neophodan uslov postojanja slobodnog demokratskog društva.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: