Kradljivci afričkog bogatstva

Iako se pojam bogatstva razlikuje od istoimenog pojma u zapadnom i razvijenom svetu, Afrika zaista ima svoje bogatstvo .Smatra se postojbinom prvog čoveka, domom najrazličitijih i jedinstvenih biljnih i životinjskih vrsta, mestom gde se nalaze najveća pustinja i najduža reka na svetu. Afrika je dom za stotine različitih plemena. U njenom tlu se nalaze velike količine različitih ruda, minerala i kamena poput zlata, dijamanata, gvožđa, kobalta, uranijuma ali i nafte i gasa. Njeno zaista jedinstveno bogatsvo jeste i u biljkama poput kafe, čije je poreklo upravo sa ovog kontinenta kakaa i kokosa. Čini se da sve nabrojano jeste velika razvojna šansa Afrike i njene 54 zemlje, i da je ta razvojna šansa već trebalo da bude iskorišćena. Međutim, stotinama godina unazad, Afrika ne uspeva da dobije svoju zasluženu poziciju na svetskoj sceni. Njene zemlje ekonomski ne mogu parirati razvijenim evropskim i američkim zemljama, i samo je mali broj afričkih zemalja veliki politički igrač. Razlozi ovakve situacije nalaze se u prošlosti, kada je Afrika bila iskorišćavana, ali i u sadašnjosti kada njene zemlje ne uspevaju da razviju svoju ekonomiju i društvo.

Mračno doba kolonijalizma
Nesumnjivo, jedan od glavnih razloga zašto su afričke zemlje i pored toliko resursa siromašne jeste era kolonijalizma. U želji da se domognu bogatstva, novih teritorija, strateških položaja i prošire svoj uticaj, evropske zemlje imale su ambiciozan plan osvajanja sveta. To je uključivalo osvajanje, kako američkih kontinenata, tako i Afrike i delova Azije. Istovremeno, sa kolonizacijom američkih država, Evropa nije bila zainteresovana za čitave afričke teritorije već njene delove tj. strateške primorske tačke i luke koje su služile za trgovinu tada najbitnijim resursom za Evropljane – ljudima. Afrički robovi imali su zastrašujuću sudbinu radeći za Evropljane po plantažama u američkim državama. Nisu imali nikakva ljudska prava niti su tretirani kao ljudi.  U kasnijem periodu, interes Evropljana za Afriku je porastao i velike sile poput Francuske, Portugalije, Engleske i Belgije počele su da osvajaju kontinent i uspostavljaju svoju vlast. Vrhunac je bio 1914. godine kada je preko 90% Afrike bilo kolonijalizovano. Tih nekoliko stotina godina Afrika se nije razvijala. Sve svoje resurse je davala stranim silama. Od eksploatacije rudnog bogatstva, ali i plantaških kultura, afričke zemlje su imale male prihode i koristi. Sve je pripadalo Evropljanima koji su te resurse koristili da bi se, uz male troškove, puno razvijali.

“Afrika ima svoje misterije koje čak ni mudar čovek ne može razumeti. Ali ih mudar čovek zna poštovati“ – Miriam Makeba.

Na drugoj strani, narodi afričkih zemalja su živeli u velikoj bedi i bili su iskorišćavani i ubijani . Upravo u tom dugom i mračnom periodu istorije, Afrika je zaostala i njenim zemljama su oduzete sve šanse za ekonomski i društveni progres. Međutim, do promene je došlo kada se svest naroda afričkog kontinenta probudila i kada su se u periodu između dva svetska rata rodile ideje o kraju kolonijalizma. Najveći katalizator ovih promena jeste bio Drugi svetski rat kada je i zvanično započeo proces dekolonijalizacije. Ovom procesu pomoglo je i to što su se narodi evropskih zemalja javno izjasnili da su protiv kolonijalizma. Proces oslobađanja je obeležen ratovima  i trajao je veoma dugo. Konačan kraj poslednje direktne nadmoći Evropljana desio se 1994. godine izbornom pobedom Afričkog nacionalnog kongresa u Južnoafričkoj Republici.

Od kraja jednog ka početku drugog kolonijalizma
Iako su se sve afričke zemlje oslobodile vladavine Evropljana, mnogi stručnjaci tvrde da danas živimo u periodu postkolonijalizma. Naime, neiskusne da se prilagode samostalnoj politici i rukovođenju svojih država, mnoge afričke zemlje su posle oslobođenja zapale u krize, kako ekonomske tako i društvene. U ponekim slučajevima razvili su se unutrašnji nemiri i neprijateljstva. Dugovi zemalja su porasli, a narodi su nastavili da žive primitivno u odnosu na ostatak sveta. Kao posledica toga, javila se prirodna upućenost zemalja na njihove bivše osvajače i ekonomski i društveno. Najveći obim trgovine je i dalje bio sa kolonizatorima i neretko su zemlje tražile savete o upravljanju i ekonomiji od bivših osvajača. Čak 14 zemalja i danas plaća porez svom bivšem kolonizatoru – Francuskoj. Čini se kao da se afričke zemlje ne mogu osloboditi višedecenijskog uticaja i da je njihova suverenost, bar na početku, donela brojne probleme.

Nerazvijena ekonomija
Bez obzira na eru kolonijalizma, problem koji je oduvek postojao, a tiče se afričkih ekonomija, jeste njihova nediversifikovanost i zasnovanost na primarnim, poljoprivrednim i plantaškim proizvodima. Iako su severne zemlje Afrike bogate usled izvorišta nafte, kao i ostale zemlje one su ranjive na svetskom tržištu s obzirom na to da njihov izvoz i devizni priliv zavise od relativno male grupe proizvoda. Afrika je propustila proces industrijalizacije koji se odvijao u vreme iskoriščavanja njenih resursa i zbog toga, mnoge zemlje nemaju razvijenu tehnologiju i njihovi proizvodi su radno intenzivni.

Čak 14 zemalja i danas plaća porez svom bivšem kolonizatoru – Francuskoj.

Često su i u prošlosti, ali i danas, zabeležni slučajevi iskorišćavanja dece u radu, ali i odraslih s obzirom na to da su nadnice za njihov težak rad veoma niske. Posledica ovoga jeste najveći broj siromašnih ljudi nego bilo gde na svetu i 233 miliona ljudi koji su svakodnevno gladni.

Inostrane korporacije eksploatišu resurse afričkih zemalja. One ostvaruju velike profite koji ne pripadaju afričkim zemljama, a zauzvrat im plaćaju male poreze i još manje nadnice.Ove korporacije upravljaju prirodnim bogatstvom Afrike u vrednosti od preko trilion dolara i po izveštaju nevladinih organizacija, subsaharska Afrika je u gubitku 272 milijarde dolara usled politike otvorenog tržišta za strane investicije. Pored toga, zabeleženo je i nehumano ponašanje prema lokalnom stanovništvu i radnicima.

(Ne)obrazovanje i loše zdravlje
Još jedan faktor koji doprinosi siromaštvu Afrike, ali ne samo danas već i u budućnosti, jeste nisko obrazovanje. Mnoge zemlje nemaju adekvatne škole niti učitelje i zavise od inostrane pomoći. Procenjuje se da 20% dece između 6 i 11 godina uopšte ne ide u školu, kao ni da 35% populacije od 12-14 godine nije redovno u školi. S obzirom na to da su obrazovni kadrovi ti koji razvijaju ekonomiju jedne zemlje i time smanjuju siromaštvo, afričke zemlje će imati probleme još decenijama.

Inostrane korporacije eksploatišu resurse afričkih zemalja. One ostvaruju velike profite koji ne pripadaju afričkim zemljama, a zauzvrat im plaćaju male poreze i još manje nadnice.

U pojedinim zemljama zdravstveni sistemi ne postoje i mnoge zemlje zavise od međunarodne pomoći. Afrika je kontinent koji ima najviše obolelih od HIV-a, skoro 30 miliona ljudi. Od posledica malarije godišnje umre preko milion dece i usled globalnog zagrevanja može se očekivati porast broja obolelih. Takođe, zastupljene su i tuberkuloza, pneumonija, bolest spavanja…Kada se uz sve pomenuto doda i neefikasnost vlada i veliki stepen korupcije, jasno je da afričke zemlje imaju velikih problema na putu smanjenja siromaštva, bolesti i razvoja ekonomije i društva.

Neizvesna budućnost
Kletva resursa ili paradoks obilja, jeste paradoks koji objašnjava kako zemlje sa mnogo resursa, poput minerala i goriva, imaju manji ekonomski rast nego ostale zemlje i manje razvojne šanse. Razlozi tome su već pomenuti, a posledica toga jeste slika Afrike kakva je danas.

Afrika je veoma zanimljiv kontinent, prema kojem istorija nije bila pravedna. Budućnost afričkih zemalja je neizvesna, ali jedino što je izvesno jeste da je ovom kontinentu potrebna inostrana pomoć i volja da afričke zemlje izađu iz kluba zemalja “trećeg sveta”.

AUTOR: Dimitrije Stojanović

Ocenite tekst: