Kraj kulturnog dijaloga u Srbiji

Oktobarski salon je za 55 godina održavanja prošao kroz mnoge izmene, kako svoje „lične” reforme, tako i svog okruženja, ali poslednja je posebna

 

Mnogi čitaoci i pripadnici šire javnosti ne dožvljavaju Oktobarski salon kao manifestaciju koja oblikuje njihovu umetničku svakodnevicu, a značajan deo istih čak nije ni čuo za njega. Svakako ne smatraju da su promene u njegovom održavanju, tačnije prelazak sa održavanja svake jeseni na svaku drugu jesen (bijenale), najjasniji signal zatvaranja srpskog umetničkog diskursa.

Šta je Oktobarac ?

Oktobarski salon je osnovan kao godišnja smotra umetničkih dela iz Srbije i Crne Gore 1960. godine. Odigrava se u Beogradu i kroz svoj razvoj je doživeo značajne promene u formatu, koncepciji i sadržaju. U pitanju je najvažnija umetnička manifestacija na ovim prostorima koja okuplja veliki broj savremenih umetnika svih medijuma, od tradicionalnih do modernih, sa zajedničkom temom ili prostorom. Prva velika promena koncepta koju je doživeo je bila 1967. godine kada se sem likovnih i salon širi i na primenjene umetnosti. Do 2004. godine su pravo učešća imali samo domaći umetnici, a od tada je salon otvoren i za internacionalne umetnike i kustose. Sa željom da se sadržaj salona dodatno obogati i da se privuku što kvalitetniji savremeni umetnici, format je 2013. godine nanovo promenjen – do sada su pravo na učešće imali samo odabrani koji su primili pozivnicu – a sada je konkurs otvoren za sve. Odbor salona svake godine bira kustose i umetnike iz Srbije, ali i šireg sveta koji će vršiti selekciju teme, prostora, umetnika i radova kako bi izložba predstavljala povezanu celinu i ogledala stavove o nekoj bitnoj aktuelnoj temi. Ovo je manifestacija Grada Beograda, a Kulturni centar Beograda je institucija  zadužena za njegovo organizovanje. Oktobarski salon je okosnica savremene umetnosti na ovim prostorima. Ideje, kao i načini na koje se one ovde obrađuju su često izazivale turbulentne reakcije ali i stvarale društvene pokrete i apelovale na promenu, što je i jedan od glavnih ciljeva moderne umetnosti, ako ne i razlog njenog
postojanja. Odluku da se Oktobarac prebaci na internacionalni format mnogi zagovornici konzervativizma i nacionalnog karaktera srpske umetnosti nisu podržavali.

Način na koji je doneta ova sporna odluka ukazuje na zabrinjavajući trend prividnog „zataškivanja” slobodne misli i disruptivnih glasova u javnom dijalogu. Sloboda govora i mogućnost napredovanja srpskog društva ispaštaju svaki put kada se onemogućava javna kritika.

Ovo je ipak učinjeno kako bi se salon približio svojoj originalnoj formi, a ne dodatno udaljio od nje, jer je on ipak do tada postojao u kontekstu jedne veće jugoslovenske države, sto se promenilo
usled geopolitičkih dešavanja, a ne odlukom organizatora salona. Ipak, je ovo do dana današnjeg ostalo najspornije pitanje u organizaciji ovog salona, koje je izazvalo i medijski zabeležene incidente na tribinama gde se o ovoj temi diskutovalo. Od 2010. godine je direktorka Kulturnog centra Beograd bila Mia David, diplomirani arhitekta i član nevladine organizacije „Blokovi”. Ona je, zajedno sa Odborom Oktobarskog salona, kroz izbor prostora održavanja salona pokušavala da skreće pažnju na veliki broj prelepih i zapuštenih zdanja koja se nalaze u Beogradu, a koja bi bez medijske pažnje koju donosi ovakva kulturna manifestacija utonula u zaborav. Tako se 53. Oktobarski salon održao u verovatno najlepšoj zgradi izgrađenoj u Beogradu početkom 20. veka, bivšoj zgradi Geozavoda u Karađorđevoj ulici, nesuđenoj beogradskoj Berzi, koja tada još uvek nije bila renovirana i koja je godinama bila ostavljena da propada. Dve godine kasnije, Salon je održan u slično velelepnim ali zapuštenim prostorijama zgrade na ćošku Nemanjine i Resavske ulice, koja je izgrađena za potrebe Vojske Srbije ( tačnije Vojne štamparije), i koja je prelazeći u vlasništvo
grada, postala deo neiskorišćenih prostorija Muzeja grada Beograda. Reči kustosa 53. salona, Branislava Dimitrijevića možda najbolje opisuju tragediju ovih prašnjavih giganata : „ Svaki arhitekta će vam reći da je najbolji način da ostavite jednu zgradu da propadne prosto da je ne koristite. Mia David je spomenula i mogućnost formiranja umetničkih skvotova kao jedan od načina očuvanja Beogradskih arhitektonskih lepota, ali je napomenula da je institucionalna podrška ipak jedino trajno rešenje.

Šta se promenilo ?

Oktobra 2014. godine, pred kraj održavanja 55. Oktobarskog salona, uprava grada Beograda je donela odluku o prebacivanju Oktobarskog salona na bijenale. Povodom ove odluke, koja je oštro osuđivana u više navrata od strane stručne javnosti i raznih kulturnih organizacija, direktorka Mia David i Savet Oktobarskog salona su podneli kolektivnu ostavku. U narednih nekoliko dana je usledio veliki broj nejasnih događaja, kao što su smenjivanje Mie David posle njenog davanja ostavke, i neobjavljivanje te smene u Službenom glasniku, i brojne primedbe na zakonsku ispravnost
ovih događaja. Sekretar za kulturu grada Begorada je obrazložio ovu odluku potencijalnim uštedama u budžetu, kao i planom da se prebacivanjem na bijenale da više vremena Odboru za organizaciju ove manifestacije i da se samim tim poboljša njen kvalitet. Bijenalni karakter ne bi sam po sebi umanjio značaj ove smotre, jer nisu svi značajni umetnički događaji anuelnog karaktera, kao što se vidi na primeru Venecijanskog ili Istanbulskog bijenala, ili čak još poznatijeg (i ređeg) Praškog kvadrijenala. Svakako  je i svaki porast kvaliteta ove manifestacije dobordošao. Međutim, sa više strana je istaknuto da su godišnji budžetski izdaci za Oktobarac relativno mali (samo 4 miliona dinara 2013. godine), što bi onda značilo i srazmerno malu uštedu, posebno
kada se uračuna i obećanje o povećanju budžeta za ovu smotru kada ona pređe na bijenalni format. Takođe, kako bi se ukupni troškovi manifestacije stavili u perspektivu drugih javnih izdataka, izračunato je da se za 150 000 evra (koliko je koštalo ukupno organizovanje Oktobarskog salona iz svih izvora, uključujući i konkurse za sufinansiranje) može izgraditi svega 1,5 kilometara
autoputa u Vojvodini. Kritiku je zaradila i izjava da će ova promena dovesti do rasta kvaliteta manifestacije, kada je na mesto direktora KCB postavljena Ivona Jevtić, do tada zaposlena u Odeljenju za trgovinu i usluge u JP „Pošta Srbije”, koja nije imala naizgled nikakvog iskustva sa organizovanjem kulturnih manifestacija, niti sa menadžmentom u umetnosti. Kulturna javnost zamera i uključivanje organizacija kao što je „Ćirilica” u donošenje odluka o delovanju KCB-a, koja je ove godine uložila formalnu žalbu na korišćenje „nelegalnog i neustavnog” latiničnog pisma u logou ove ustanove. Isti logo je leta 2015. godine promenjen. Savet za kulturu je izrazio zabrinutost što stručna javnost nije konsultovana pri donošenju odluka o promeni kulturnih manifestacija koje su od javnog značaja. Ceo proces je obavljen ubrzano i sa minimalnim izveštavanjem onih kojih se odluka ticala, što je, čini se, u direktnoj kontradikciji sa načelom transparentnosti delovanja vlasti koje je više puta pre toga isticano.

Posledice

Način na koji je doneta ova odluka, kao i sve zamerke na nju, ima zabrinjavajućih sličnosti sa skorijim medijskim događajima povodom kojih je skrenuta pažnja na trend prividnog „zataškivanja” slobodne misli i disruptivnih glasova u javnom dijalogu. Sigurno je procenjeno da bi šteta izazvana nastavljanjem tradicije sloboda govora i javne kritike bila pogubna po mogućnost napredovanja srpskog društva. Ipak, poznato je da je jedna od odlika razvijenog društva njegovo zakonom regulisano i zaštićeno ostavljanje prostora za dijalog koji za cilj ima poboljšanje načina na koji se to društvo vodi. Kako je rekao H.Truman, 33. predsednik SAD: „ Jednom kada se vlast odluči da oduzme glas svojoj opoziciji, postoji samo jedan pravac u kome se ona može razviti”. Staviti do znanja donosiocima odluka da su njihovi postupci ne samo pod lupom naroda, šireg društvenog interesa i preživljavanja, već i pod kritičnim, intelektualnim okom koje će prepoznavati i procenjivati njihove motive je verovatno najvažniji zadatak slobodne kulturne javnosti. Pored ovog etičkog pitanja, postoji i jedno daleko praktičnije – kako posledice ove odluke mogu biti bilo šta sem štetne kada su dovele do de facto bojkotovanja jednog od do sada najvaznijih beogradskih događaja od strane umetničke i kulturne stručne javnosti? Kroz ovaj bojkot je došlo do ozbiljne podele onih koji se bave pitanjem umetnosti u srbiji na dve ideološki polarne celine (nacionalna i internacionalna), a prostori na kojima su one mogledo sada da se konstruktivno suočavaju su
izbrisani. U srpskim umetničkim krugovima je već postojala ozbiljna zamerka na internacionalni karakter salona, kao i na „elitizam i mondijalizam” onih koji su ga vodili. Zahtevano je vraćanje lokalnoj sceni i promovisanje srpske tradicionalne umetnosti, koja je vezana za koncepte nastale u 19. veku za vreme pravaca kao što su realizam i romantizam, a ima i korene u srednjevekovnoj
kulturi. Savremena umetnost, koja je većinski uključena u Oktobarski salon, vezuje se prevashodno za 20. vek i značajne promene umetničkih i ideoloških paradigmi koje su tada nastale.           Etnolog Ivan Čolović je prokomentarisao strah od uključivanja slovenačkih, hrvatskih i albanskih umetnika u Oktobarac rečima : „Za nacionaliste kulutra nije ono što nas uključuje u svet, ona je ono što nas isključuje i izdvaja, razgraničava i distancira. Njima je najveći neprijatelj Srpstva baš taj mondijalizam.”

Kako nastaviti dalje?

Nastavak značajnog diskutovanja ove teme je otežan pre svega time što nije ustupljen dovoljan medijski prostor i nije adekvatno odgovoreno na dosadašnje optužbe, već su uži krugovi istomišljenika skoro hermetički zatvoreni sa svojim nezadovoljstvom i prigovorima koje niko ne uvažava. Ovo dovodi do gubljenja objektivnosti što prigovarača, to i onih kojima se prigovara.
Kako će se cela ova nemirna klima odraziti na sledeći Oktobarski salon još uvek se ne može znati, jer je on zakazan za daleku jesen 2016. godine. Malo je verovatno da će se situacija odraziti na posećenost od strane naroda, jer će ista pre zavisiti od promocije koja se još uvek ne dešava i od novca koji će biti uložen u nju. Što se tiče nezadovoljstva u umetničkim krugovima, ono ih može čak i pogurati u praćenje sledećeg salona i u detaljno analiziranje njegovog sadržaja. Često se dešava da se najmoćniji umetnički pokreti rađaju baš iz frustracija i nezadovoljstva umetnika time
kako su tretirani. Poznato je da su impresionisti osnovali svoj pokret kroz niz nezaviskih izložbi kada im je zabranjeno učestvovanje na Pariskom salonu. Možda će i Oktobarski salon, ili bar reakcija na njega, iznedriti neki moderan „Doručak na travi”?

Ocenite tekst: