Kriza, kriza – e, pa šta je

2018. godina, kojoj se uskoro nazire kraj, godina je prisećanja značajnih godišnjica koje nas nikako ne ostavljaju ravnodušnim. Zbog nekih smo ponosni, ali postoje i one druge koje su mnoge ostavile u stanju šoka i koje su poljuljale svet na globalnom nivou. Sam početak godine uputio nam je pozivnicu za obeležavanje 25 godina jedinstvenog evropskog tržišta; u pozadini nam se pričinjava da čujemo zvuk uspeha dok se na glavnoj sceni Britanija mačuje sa Bregzitom, Grčka se radosno sprema da uskoči u još neku krizu zabave radi, država poput Italije i njene populističke vlade šeta ruku pod ruku sa javnim dugom, a veliki deo Evrope proživljava krizu identiteta boreći se sa dužničkom i migrantskom krizom.
Osim ove zanimljive godišnjice, obeležava se 50 godina od Sovjetske invazije na Čehoslovačku, 50 godina od ubistva Martina Lutera Kinga, kao i 25 godina od potpisivanja Konvencije o hemijskom oružju koja propisuje zabranu razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja…


Studentima Ekonomskog fakulteta bi se uz logorsku vatru umesto horor priča moglo pričati o toj strašnoj  Svetskoj ekonomskoj krizi. Obeležila se još jedna godišnjica, deset godina od eskalacije hipotekarne krize; deset godina od kada finansijska kriza prerasta u svetsku krizu, koja se prema mnogim stručnjacima može porediti samo sa Velikom krizom 1929. godine i podseća na najveće gubitnike – investicione i komercijalne banke. Prošlo je 10 godina od kada je finansijska kriza iz 2008. obrisala tih zabeleženih 16,4 triliona dolara aktive domaćinstava, a Amerikanci nemaju onaj isti sjaj u očima kada pomisle na berzu, što argumentuju mnogi podaci poput onog da je danas uloženo 900 milijardi dolara manje u akcije nego 2007. godine. Prouzrokovana gramzivošću, neodgovornošću i verom u svemoguće tržište, kriza je pokazala da su lični interesi uticali na svetsku ekonomiju.

Šta se to i da li se išta promenilo? Mnoge zemlje i dalje beleže slab rast i još uvek pokušavaju da se izvuku iz čeljusti velike recesije. Međutim, na scenu je lako uplesala Kina, centar svetske privrede, koja je u poslednjih nekoliko decenija zabeležila visok rast slamajući ograničenja centralnog planiranja i zatvorenosti ekonomije. Za vreme Svetskog ekonomskog foruma u Davosu pre skoro dve godine, a na kojima se raspravljalo o posledicama Bregzita, kao i implikacijama administracije Donalda Trampa, kineski predsednik Si Đinping spremio je govor predstavljajući Kinu kao novu zvezdu vodilju u globalnoj ekonomiji, čemu ni podaci o zapanjujućem rastu nisu odmogli. Moćno pokazivanje autoriteta ostavio je utisak o Kini kao ekonomskoj supersili, iako je i pre ovoga za mnoge Kina već bila čudo.
1980. Kina se nalazila na sedmom mestu najmoćnijih ekonomskih sila rastući od tada po stopi od skoro 10% ugrožavajući SAD kojima dolazak preduzetnika Trampa nije puno pomogao. Uvođenjem protekcionističkih mera postalo je jasno da je predsednik svestan pretnje koju brzi razvoj Kine donosi.  

Veliki broj stručnjaka predviđa da nova kriza vreba iza ćoška i da je moguće da će nam se sličan scenario dogoditi kriveći za to porast duga kao i ogromnu razliku redistribucije bogatstva bogatih i siromašnih, koja je prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) nikad veća, pri čemu je Gini koeficijent dosegnuo veću brojku nego onu u 2007. Da li su Wall Street i Vašington naučili ponešto? Iako izgleda tako, malo je učinjeno da se otklone problemi prouzrokovani krizom, a još manje je učinjeno da se osigura da se kriza ne ponovi. Izgleda da neke zemlje, poput Turske, nisu naučile ništa od drame zvane stečaj investicione banke braće Liman u SAD-u tog kobnog 15. septembra. Deceniju kasnije, banke su sigurnije nego pre krize, ali se ekonomsko-političke posledice mogu osetiti u vazduhu. Banke se vode onom „više kapitala, manje rizika“ pri čemu je deo rizika prešao na slabo regulisano „bankarstvo iz senke“. Da li možemo da se nadamo odgovornijoj ekonomskoj politici i manjoj gramzivosti ostaje da vidimo.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: