Lako je prutu da se sokoli

Većina anglosaksonskih država u okviru porodičnog prava definiše i mere vaspitanja, naročito telesnog. Roditelji smeju da preduzimaju fizičke vaspitne mere u zavisnosti od starosti deteta i toga da li je dete dovoljno zrelo da shvati zbog čega je kažnjeno; kazna bi trebalo da utiče na njegovo buduće ponašanje, da udarac bude blag do umeren, ali granica između vaspitnih mera i porodičnog nasilja nije zakonom propisana već je na sudijama da to procene. Konkretno, u našoj zemlji definisano je porodično nasilje, ne i mere vaspitanja.


Da li je lako biti roditelj današnjice? Roditelji su prosto zatrpani raznim teorijama vaspitanja. Mnoge od njih zabranjuju ne samo fizičko kažnjavanje, već kažnjavanje dece uopšte. Dečji nestašluci su normalna stvar, tako da je i kažnjavanje dece zarad njihovog dobra normalna stvar. Roditelj je dužan da od deteta zahteva određene stvari koje su dobre za njega i njegov razvoj. Potreba za kažnjavanjem nastaje zbog toga što su detetu mnoge od tih stvari neprijatne. Za razliku od kritike, koja je apel za promenu ponašanja, kazna je manifestacija roditeljske moći. Roditelji koji odbijaju da kažnjavaju dete postaju nemoćni roditelji, tako da ubrzo otkriju da dete manipuliše u odnosu sa njima, odnosno da detetova osećanja upravljaju i samim detetom i njima. Nakon izrečene kazne, roditelj mora da istraje u tome (nema nikakvih vanrednih „pomilovanja“). Kao što je veoma loše da se roditelji odriču svoje moći – pa postaju nemoćni roditelji, tako je loše da roditelji zloupotrebljavaju svoju moć i da postanu previše moćni roditelji; oni kojih se dete plaši i koji ga „gnjave“. Uprkos svemu navedenom, izraz kazna je u poslednjih tridesetak godina postao nepopularan, tako da mnogi stručnjaci izbegavaju da ga koriste. Negde je zamenjen izrazom posledica – u smislu da dete svojim negativnim ponašanjem uzrokuje negativnu posledicu po sebe.

Kako onda kažnjavati decu?
Prvi korak je razumevanje kazne; dete koje odbija da se odrekne određenog ponašanja koje mu je prijatno, kažnjavamo neprijatnošću da bi odustalo od tog ponašanja. Figurativno rečeno, roditelj poručuje detetu da će osetiti određenu posledicu (neprijatnost) ukoliko ono ne promeni svoje ponašanje. Postoje tri osnovna načina kažnjavanja: telesna kazna, frustracija želje i naredba aktivnosti.

Telesna kazna: Njen cilj je izazivanje bola kod deteta, a nikako njegovo povređivanje. Moramo da razlikujemo proračunatu upotrebu telesne kazne od nekontrolisanog premlaćivanja deteta – što, svakako, spada u zlostavljanje. Pa ipak, danas se mnogi roditelji odriču ovog načina kažnjavanja, jer – nisu sigurni kako bi socijalni radnik gledao na to što oni udare svoje dete kada zasluži  (Trebješanin i Kon 1991).

Frustracija želje: Najrasprostranjeniji oblik kažnjavanja je da se detetu nešto zabrani – što, inače, želi. U tom slučaju, osećanje neprijatnosti dolazi od osećanja osujećene želje kod deteta. Kod ovog načina kažnjavanja je važno da se ne izriču preteške kazne i da se roditelji čvrsto drže one kazne koja je izrečena. Dakle, bez njenog naknadnog ublažavanja (Trebješanin i Kon 1991).

Naredba aktivnosti: Do ovog načina kažnjavanja dolazi onda kada se od deteta traži da za kaznu nešto uradi. Često je reč o ispravljanju neke štete koju je dete napravilo, ili o nekoj drugoj korisnoj aktivnosti (Trebješanin i Kon 1991).

Važno je definisati koje ponašanje uzrokuje koju kaznu i tih pravila se kao roditelj pridržavati kako kod dece ne bi došlo do zabune (zna se šta se sme, a šta ne). Primetili ste možda i u toku svog odrastanja da nisu sva deca kažnjavana istim merama za iste stvari. Ljudi su različiti i na svakog deluju stvari drugačije, isto je i kod dece. Možda je nekom detetu dovoljno reći malo strožijim tonom da je neka radnja loša i da to dete prestane sa tom radnjom, a drugom detetu možda to nije dovoljno, možda ne bi upozorenje shvatio kao nešto na šta je bitno obratiti pažnju.

Liberali ili Duško Radović?
Zašto je fizičko kažnjavanje dece postalo tabu tema, iako se psiholozi slažu da je to prihvatljivo u merama vaspitanja? Zašto se par blagih vaspitnih poistovećuje sa zlostavljanjem? Šta će biti sa malim vragolanima koji su previše radoznali za svet oko sebe, prezauzeti istraživanjem da bi obratili pažnju na opasnosti na koje ih upozoravaju roditelji? Ako se dete povredi, da li bi savest roditelja bila mirna sa „rekao/la sam i upozorio/la“, a da li su zaista učinili sve što je u njihovoj moći? A, kultura i vaspitanje? Sigurno ste se svi našli u situaciji da u autobusu do vas sedi roditelj sa detetom koje 15 minuta vrišti jer mu se nije kupila čokoladica pre ulaska u autobus, a roditelj ne reaguje. Možemo to sa svrstamo u „negativne eksternalije“, ali činjenica je da u takvoj situaciji ne trpi samo roditelj već i ostali putnici.

Jedno je sigurno, a to je da su vaspitne mere ipak individualne i da ih svi primenjuju drugačije i da okruženje ne bi trebalo osuđivati kažnjavanje dok je u granicama normale i da bi svi trebalo da se pomirimo da će uvek biti onih roditelja koji se slažu sa šaljivom izrekom Duška Radovića „Tucite vašu decu čim primetite da počinju da liče na vas“.

AUTORKA: Vesna Kartalija

Ocenite tekst: