Lament nad Beogradom

Dok se narod rutinski animira dnevnopolitičkim smicalicama i aferama koje se brzo zaborave, jedna bitna tema uspešno klizi iz fokusa – privatizacija Poljoprivredne korporacije Beograd.


Nedavno je vlada Srbije u pregovorima sa MMF-om dogovorila aranžman čije je jedno od obećanja raspisivanje tendera za prodaju PKB-a. Poljoprivredni kombinat Beograd nastao je 1945. godine na levoj obali Dunava, gde su od močvara načinjene nepregledne oranice, namenjene prehrani rastućeg stanovništva Beograda.

„Zlatnih” osamdesetih, PKB je bio ponos jugoslovenske agroindustrije. Od prvobitne primarne biljno-stočarske proizvodnje izrastao je u konglomerat koji zaokružuje proces proizvodnje, prerade i plasmana proizvoda. Pored najveće koncentracije priplodne i tovne stoke u Evropi, za čiji je uzgoj samo za jedan dan bilo potrebno hiljadu i po tona hrane, i gotovo 30 hiljada hektara zemlje, na šumskim zasadima uzgajala se divljač, a u staklenicima cveće tokom cele godine. Samo neki od delova ovog kombinata bile su laboratorije, sušare, fabrike za preradu mleka, mesa, drveta, testa.

Plasman hrane na tržište vršio se preko sopstvenih lanaca supermarketa, sa prodavnicama širom Srbije, ali i u Zagrebu, Splitu, Ljubljani… Osim proizvodnjom, preradom i plasmanom, PKB je rukovodio i zavisnim preduzećima. PKB Konsalting radio je, sa drugim jugoslovenskim firmama, na projektima oplemenjivanja zemljišta i stvaranja oranica u Iraku, Peruu, Meksiku. Institut PKB Agroekonomik bavi se razvojem novih i adaptacijom postojećih savremenih tehnologija. Alokaciju akumuliranih sredstava vršila je PKB Interna banka, posredstvom koje je dobit profitnih centara ulagana nazad u primarnu proizvodnju, ali i u druge namene. Samo neke od njih su izgradnja brojnih hotela i restorana, stambenih naselja za radnike u Padinskoj skeli ili odmarališta na jadranskoj obali. Zdravstveno i socijalno osiguranje bilo je uplaćivano i samostalnim zemljoradnicima koji su obrađivali svoju zemlju za isporuku kombinatu, dok se nedeljno štampao čuveni interni list Poljoindustrija, u desetinama hiljada primeraka.

U pitanju je bio sistem velikog sinergetskog potencijala, koji je upošljavao mašinsku, hemijsku i druge industrije, ali i mnoge ljude zadržavao u selima severno od Beograda. Četrdeset hiljada zaposlenih bilo je malo da se uposle svi pogoni i kapaciteti kojima je PKB raspolagao širom Jugoslavije i u inostranstvu.

 „Onda su došle devedesete”, pevao je Đorđe Balašević – a sa njima i problemi.

Tada država iz matičnog kombinata izdvaja profitabilne prerađivačke pogone i trgovinu i osniva zasebna preduzeća, koje nakon 2000. privatizuje. Tako hrvatski Agrokor postaje vlasnik Frikoma, Delta kupuje Pekabetu, a investicioni fond Salford preuzima Imlek. U desetak godina, PKB je izgubio sigurne kanale vertikalne integracije, a dobio konkurente. Upravo gubitak prerađivačkih kapaciteta, nesigurnost plasmana i niske otkupne cene predstavljaju najveće probleme preduzeća, zbog kojih je teško ostati konkurentan. Iako je i dalje među najvećim proizvođačima hrane, loše upravljanje i klijentelizam su od nekadašnjeg giganta ostavili samo uspomenu. Vlasništvo je 2010. preneto na grad Beograd, koji ga je 2016. vratio državi. Trenutno PKB ima oko 1.700 zaposlenih i 80 miliona evra nagomilanog duga.

Ovoj ekonomskoj elegiji bliži se kraj. Privatni investitor će, predviđa se, uložiti kapital i ojačati tržišni položaj kompanije, što treba pozdraviti.

Ipak, uprkos prednostima privatizacije, prepuštanje većinskog vlasništva nad ovakvom kompanijom je rizično. Тrenutni plan privatizacije je takav da budući vlasnik otkupljuje samo imovinu, ne i PKB kao pravno lice. To znači da radnici ostaju bez važećeg kolektivnog ugovora, za koji će morati ponovo da pregovaraju. Nezadovoljavajuća je i početna cena od 104,5 miliona evra, koja je za 50 miliona niža nego pre tri godine, iako je vrednost zemljišta u međuvremenu porasla.

Najveći strah izaziva mogućnost da novi vlasnik deo poljoprivrednog zemljišta preobrati u građevinsko, koje je daleko skuplje. Srećom, iz redova vlasti umiruju podsećanjem na odredbe kojima se zabranjuje prenamena zemljišta i uveravanjem da će država pratiti kako se ono koristi. Međutim, u zemlji gde se čak i zakonski zajamčeno sindikalno organizovanje nagrađuje otkazom, ovo obećanje nije mnogo više nego „ludom radovanje”. U narednim decenijama, hrane i vode biće sve manje, stoga ne bi trebalo dopustiti neizvesnost kad je u pitanju resurs kao što je zemlja, i predati više od polovine vlasništva investitoru. Predlog da se moćnom inostranom partneru prepusti upravljanje, uz modernizaciju, racionalizaciju ali i izgradnju prerađivačkih kapaciteta, po kojima je PKB bio čuven – čini se smislenijim. Ako zaštitu strateških industrija praktikuju zapadne zemlje, šta sprečava nas?

Privatni korporativni interes ne treba unapred žigosati kao loš, niti državni menadžment kao neefikasan. Koliko god puta da su se upravo takvim i jedan i drugi pokazali.

Autor: Ivan Radanović

Ocenite tekst: