Lepa umetnost – muzika

GOVOR DUŠE; OGLEDALO SRCA       

“Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati”,reči su čuvenog francuskog književnika Viktora Igoa, koje možda i najbolje opisuju suštinu ove umetnosti. Muzika je prisutna u svim ljudskim društvima širom planete od praistorije do danas. Predstavlja najstariji socio-kognitivni fenomen ljudske vrste, koji je odigrao ključnu ulogu u razvoju, pre svega, govora, ali i komunikacije uopšte. Ona je univerzalna i transkulturalna, razumljiva svakom čoveku, nezavisno od zajednice, tradicije i  obrazovanja.

Šta je muzika? Mnogi veliki umovi ovog sveta bavili su se ovim pitanjem, od brojnih teoretičara i filozofa do samih kompozitora. Za pitagorejce kosmos je muzika u velikom, a muzika kosmos u malom, za Kanta muzika je govor osećanja, dok Betoven u muzici vidi otkriće nadmoćnije od svake mudrosti i filozofije. Univerzalnog i sveobuhvatnog odgovora na ovo pitanje nema, muzika je postala toliko velika, da preti da proguta samu sebe. U kojoj meri se ljudski um tokom čitave istorije stvarno približio suštini muzike?

DAR SA NEBA

Kada je reč o umetničkoj muzici, onda govorimo o muzici koja predstavlja hiljadugodišnji akumulirani duhovni život čovečanstva.To je ona sfera ljudskog stvaralaštva koja je po antičkom verovanju nastala kao dar Apolonovih muza. Sama reč muzika potiče od grčkog mousikê što je izvedeno od reči mousa(muza), a svetom se proširila u latinskom obliku musica.Za stvaraoce i izvođače, kao i za slušaoce, muzika predstavlja neprekidno traganje za istinom, lepotom i pravdom. Ona je fleksibilna, uvek u hodu sa vremenom pa čak ponekad i ispred njega, kompleksna, neophodna i svako njeno delo je jedinstveno i unikatno. Prirodu svakog umetničkog stvaralaštva, pa tako i muzičkog, čini pre svega umetnik, koji svojim pogledom kroz stilsku prizmu svog doba inspirativno izražava ideje i vrednosti kojima je veran. Muzičari i umetnici čine kulturni glas naroda i dela njihova ostaju postojana dugo nakon njih, kao svojevrsni eho vremena u kom su živeli i stvarali. Stilske epohe muzike ne razlikuju se od stilova koji inače preovladavaju u umetnosti. To su muzika prvobitnog društva, srednjevekovna muzika, renesansa, barok, klasicizam, romantizam, impresionizam i muzika XX veka.

,,Ako želite da znate kakva je država jednog naroda i da li su njeni zakoni dobri ili loši, ispitajte muziku koja se u toj državi sluša” – Konfučije

MUZIKA SE POZNAJE, MUZIKA SE SLUŠA

Razumevanje muzike dolazi pre svega od emotivnog doživljaja koji se javlja u slušaocu, ali takođe i od forme koja karakteriše određeno delo. Muzička pismenost podrazumeva poznavanje osnovnih elemenata muzičkog dela kao što su ritam, melodija i harmonija, ali takođe i osnovne istorijske i estetičke činjenice koje su vezane za nastanak kompozicije. Tada pojedinac stiče pravi uvid u duhovno bogatstvo koje su nam u nasleđe ostavili kompozitori minulih epoha. Recimo slušanje Betovenove simfonije br. 3, čuvene Eroike, poprima sasvim drugačiju dimenziju ako se u obzir uzmu okolnosti u kojima je nastala. Naime prvo je bila zamišljena kao oda Napoleonu, za kog je kompozitor verovao da širi Evropom ideje francuske revolucije. Nakon što se Napoleon proglasio carem i krenuo u osvajački pohod, simfonija je prerađena i objavljena oko sasvim drugačijeg mota: „U spomen na jednog velikog heroja“.

REKVIJEM ZA UMETNOST

Pluralizam stilskih tendencija osnovna je karakteristika kako modernog vremena, tako i muzike koja ga prati. Druga polovina XX veka je vreme preloma, period u kom se muzika obrušava na samu sebe. Tada se usled ubrzanog tehnološkog i industrijskog razvoja javljaju nova muzička sredstva i novi muzički žanrovi. Muzika više nije „monopolizovana“ i rezervisana za uski krug talentovanih i obrazovanih ljudi. Ona postaje dostupna i jeftina, kako za slušanje tako i za stvaranje. Od prvog rokenrola pa do elektronske muzike danas, umetnička nit polako se gubi i pada u zaborav, dok na površinu izlaze neke druge vrednosti. Muzičko stvaralaštvo sve više postaje bogato siromašnim melodijskim rečnikom, krajnje uprošćenom formom i elemntarnim ritmičkim motivima. Ovakva tendencija kulminira pasivnom percepcijom muzike, koja od slušalaca ne zahteva nikakav napor i koncentraciju.

Ne iznenađuje činjenica da,uprkos svojoj važnosti, muzika danas postaje usputna stvar, nešto što se doživljava kao zabava, a ne kao umetnost. Nije svaka muzika umetnost, ne sluša se svaka muzika na isti način, ne zaslužuje svaka muzika istu pažnju. Muzika je algebra zvuka, zakoni matematike i fizike otelovoruju se u harmoniji proporcionalnim odnosima frekvencija vazušnih talasa. Od svih umetnosti muzici je potrebno najmanje materije da bi se ovaplotila i najmanje vremena da bi doprla do svesti.Poklonite sebi nekad vremena da stvarno čujete i uživate muziku.

Nenad MILIJAŠEVIĆ

Ocenite tekst: