Levica u defanzivi

U vreme kada kapitalizam prodire u sve pore savremenog sveta, gajiti vrednosti levice je retkost. Razgovarali smo sa Jovom Bakićem, sociologom i profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je sa sociološkog aspekta i iz profesorskog gostoprimstva odgovarao na naša pitanja. Dok smo razgovarali u pozadini se čuo tango Karlosa Gardela. Preporučujemo!


ML: Poznato je da je Vaše ideološko opredeljenje levo; ima li danas prave levice u Srbiji?

Nema je, faktički. Ona je u zametku. Ima nekih omladinskih grupa i studentskih grupa. Posebno ovde, na ovom spratu, na sociologiji ima mladih ljudi koji su skloni levici. Postoje neke manje grupe levičara. Još ćemo videti kako će se ona razvijati, ali postoji i organizacija Građanski front koja ima levičarske elemente. Ima je, ali to je više kao zametak nego što je prava, jaka politička snaga.


ML:
Zašto je levica u Srbiji najmanje zastupljena među njenom ciljnom grupom – siromašnima i radnicima?

To uopšte nije specifičnost Srbije. To je specifičnost čitave Evrope. Socijaldemokratija je izdala radnike, Komunističke partije su posle nestanka socijalizma i same postepeno nestajale, i više nije imao ko da zastupa njihove interese. Taj vakuum je iskoristila krajnja desnica i danas radnici u najvećoj meri, po čitavoj Evropi, glasaju za stranke krajnje desnice. Ono što se zove welfare chauvinism, odnosno, ja to prevodim kao šovinistička socijalna politika jeste nešto što je privuklo radnike. U Evropi je to vezano za imigracije gde su useljenici spremni da rade za niže nadnice, obaraju cene radne snage, što su stranke krajnje desnice iskoristile da se zalažu za politiku spajanja nacionalističke i socijalne demagogije. Imamo primer da su to uradili Francuzi, Italijani, Austrijanci ili u Trampovoj retorici – napravimo Ameriku ponovo velikom.

ML: Da li je preuzimanje levih glasača od strane desnice razlog zašto kod nas, ali i u svetu, desni autoritarni vladari dobijaju na značaju?

Da. Inače je među radnicima autoritarnost uvek bila prisutna kao mačistički stil vladanja. Dok su sindikati bili jaki, dok su socijaldemokratske, pa i komunističke partije bile jake, sa osloncem na Sovjetski Savez, radnici su se borili za svoja socijalna prava. Kako je socijalizam nestao, nestala je opasnost od socijalističke revolucije na zapadu i kapitalizam i kapitalisti su počeli da divljaju. U poslednje četiri decenije se vidi izuzetan rast društvenih nejednakosti svuda, pa i u centru svetskog kapitalističkog sistema, a naravno još veći na periferiji.

Mi smo propali jer više ne znamo da branimo ono što je u temelju, a to je akademska čestitost, čast i integritet akademskih građana. Bez toga nemamo više ništa.

To Piketi jako dobro pokazuje u svojoj knjizi „Kapital u 21. veku“, gde, zapravo pokazuje da je nejednakost eksponencijalno rasla posle 1990. godine i da se približila najvišem zabeleženom nivou nejednakosti To su neke opšte strukturne značajke koje opredeljuju i snagu levice. Levica je svuda u defanzivi. Onde gde je preuzela ofanzivu, gde je pokušala nešto da uradi, mislim na Sirizu u Grčkoj, vrlo brzo su joj kapitalisti iz centra kapitalističkog sistema, tu pre svega mislim na Nemačku, slomili kičmu i poslali poruku svim drugim levičarima kako će se provesti. Dakle, ako glasate za levicu, vi ćete se dovesti u veliku opasnost da birate između rđavog i zlog.

ML: Kakvo je mesto i shvatanje politike kod nas? Zašto je politika ogađena svima, a posebno mladima koje ona, zapravo, najviše i dotiče?

Mlad svet je delom krajnje ciničan i ulazi u političke stranke sa idejom lova na plen, dakle, to su mladi ljudi koji su shvatili kako sistem funkcioniše i pošto im stid ne predstavlja problem, oni se priklanjaju jednom bestidnom sistemu i na taj način se politika kod nas vodi. Sa druge strane, kao reakciju na tu vrstu političkog cinizma imate duboko gađenje i apatiju najvećeg broja ljudi. Ako znamo da, trenutno, SNS ima između šesto i sedamsto hiljada članova, bar se tako sami hvale, to je oko 10% stanovništva. Prosek angažovanosti u političkim strankama u evropskim zemljama je oko 5%, a pre trideset godina bilo je 15%. U Srbiji, gde je poverenje u politiku manje nego tu gde je 5%, imate 10% samo u vladajućoj stranci i vrlo malo po drugim strankama. To govori upravo o ovome o čemu sam pričao: s jedne strane politički cinizam, ulaženje u politiku jer je to put brzog bogaćenja, pod uslovom da nemate stida, a sa druge strane gađenje, odvratnost, apatija, bežanje iz zemlje zbog takvog sistema. Pored toga imate unutrašnju emigraciju, odnosno razmišljanje tipa „Imam svoju porodicu, prijatelje i gledam da oko toga podignem Kineski zid“, kao što je to Bora Đorđević radio pre nego što se prodao.

ML: Kako komentarišete pobedu Zelenovskog u Ukrajini i da li mislite da je moguće da kod nas neko ko je potpuni autsajder dobije podršku građana iz revolta?

Moguće je. I u Italiji je „Pokret pet zvezdica“ na taj način nastao. To je sve moguće, samo što tu takođe postoje problemi. Kada vam je društvo rastureno, kao što je ukrajinsko ili naše, vrlo teško možete nešto da uradite zato što je politika uvek izraz određenog društvenog stanja. U tom smislu, posebno ako ste na periferiji svetskog kapitalističkog sistema kao što je Srbija, zavisite od volje velikih sila s jedne strane, a sa druge strane vrlo je teško oduprti se domaćem krupnom kapitalu.

ML: Hoćemo li ikad uspeti da se pomerimo sa periferije kapitalizma, ako ne ka drugom sistemu, barem ka centru?

Drugi sistem mi sigurno ne možemo. Promena sistema bi zahtevala tektonske promene u centru kapitalističkog sistema i da se onda, kao deo tog procesa, te promene prenesu i ovde sa idejom da se gradi neki pravedniji sistem. A pomeranje ka polu-periferiji je vrlo tegobno. Doći negde gde je sada Češka, pri čemu treba imati u vidu da je duh kapitalizma nešto što Česi imaju. Kod njih kada roditelji pozajmljuju novac deci, oni uračunavaju kamatu. A kod nas to nije slučaj. Duh kapitalizma je nešto što neka društva poseduju, a neka ne poseduju.

S jedne strane imamo politički cinizam, ulaženje u politiku jer je to put brzog bogaćenja, pod uslovom da nemate stida, a sa druge gađenje, odvratnost, apatiju, bežanje iz zemlje zbog takvog sistema

A ako imate kapitalistička pravila igre na nivou celog sistema u svetu, onda ako ne posedujete duh tog sistema, po pravilu nećete dobro prolaziti. Socijalizam je bio način da se društva pomere ka polu-periferiji, u ambiciji da čak postanu i centar jednog novog sistema, međutim, oni su uvek ostali deo svetskog kapitalističkog sistema i nisu uspeli da odu dalje od polu-periferije. Čak i Sovjetski savez kao supersila koja je mogla da uništi planetu, ona, u smislu životnog standarda, nije uspela da se pomeri sa polu-periferije svetskog kapitalističkog sistema.

ML:Nedavno smo na saboru SPC imali priliku da vidimo prisustvo državnog vrha. Srbija je sekularna država. Ima li prostora takvim posetama bilo kojoj verskoj zajednici? Kako komentarišete činjenicu da državne institucije slave slavu, unose badnjak, osveštavaju prostorije?

To je izmisljanje tradicije. Pre Drugog svetskog rata toga nije bilo. To je izmišljeno nakon sloma socijalizma. To nije vraćanje tradicije, retradicionalizacija nego je izmišljanje tradicije. Kao kad se ljudi krste u gradskom prevozu, ljudi se nisu krstili u kočijama ili automobilima. Kao što se bordeli, kafane nisu blagosiljali svetom vodicom kao danas. To je izmišljanje i trivijalizacija religije u kojoj SPC učestvuje zdušno iz materijalnih interesa jer se sve to naplaćuje i sveštenicima savršeno odgovara. Što je narod gluplji to su oni veseliji i deblji. Tako da opšte veselje vlada. U pravoslavnom svetu uopšte vlada načelo Cezaropapizma. Drugim rečima, vladar je taj koji ima glavnu ulogu u crkvi. Je l’ vi vidite da je tako i danas? Dakle, na prvi pogled je predsednik otišao na poklonjenje. Ne, on je otišao da ih grdi. Dakle, umesto opasnosti od klerikalizacije ovde je opasnost od samovolje svetovnog vladara. Crkva mora da bude poslušna i da pravda vlast i tako dobija novčane nagrade. Crkva je oslobođena poreza, a bavi se profitonosnim aktivnostima. Pogledajte taj neravnopravan položaj crkvenih preduzeća na tržistu. Oni su favorizovani, a sa druge strane narod kaže da to tako treba. Kaže: „oni su naši, naša crkva“. Pa je l’ to stvarno naša crkva ili crkva onih koji njom rukovode i samog vlastodršca koji je koristi za interese pravdanja vlasti? Crkva je privatna firma kojoj se ne sme sporiti značaj sa istorijskog aspekta Srbije. Ali, to je jedna stvar, potpuno druga stvar je bezobrazno bogaćenje na grbači naroda. E, sad, ako je narod srećan ja mogu samo da se prekrstim.

ML:Već nekoliko meseci na ulicama Srbije održavaju se protesti. Koja je efikasnost protesta?

Ona nije velika ali je dobro što su se dogodili. Probudili su energiju građana i poslali poruku vlasti da ne može potcenjivati inteligenciju pripadnika srednjih slojeva. To je oko 15 % stanovništva Srbije koji ne živi toliko rđavo. Tanak sloj, ali on postoji. Može sebi da priušti letovanje i zimovanje, održavati stil zivota, odlazak u pozorište, balet… Pripadnici tih slojeva su na protestima. Problem je što nema širih slojeva, a bez njih ovaj autoritarni mafijaski režim neće biti oteran.

ML: Smatrate li da je Univerzitet u Beogradu nezavistan I da li se akademska zajednica na dobar način odupire pritiscima?

Trenutni režim to radi vrlo vešto. Mnogo veštije od prethodnog režima. Prethodni je pokušavao da disciplinuje univerzitet i onda smo imali zajedničkog neprijatelja i bili integrisani, što je stvorilo iluziju da je to zajednica čestitih akademskih građana. Nažalost, to nije bila istina. Trenutni režim nas pušta da pokažemo sve svoje kvalitete i mi naravno ne propuštamo priliku da ih pokažemo tako da se vidi da među nama ima mnogo onih kojima je važnije da se dobro prodaju. Bilo iz političkih ili privrednih interesa.

Studentima bih poručio da budu Prometeji. Da kradu vatru od bogova, greju političku zajednicu i čine da u toj zajednici svakom građaninu bude toplo.

Prolaze plagijati, kako političara, tako i samih akademskih građana. Dva od četiri glavna resora, Ministarstvo finansija i Ministarstvo unutrašnjih poslova vode ljudi koji su plagirali doktorate. Plagijat se dokazuje vrlo lako, dovoljno je da znate da čitate. Tu se vidi inelektualni jad i akademska beda. Mi smo propali jer više ne znamo da branimo ono što je u temelju, a to je akademska čestitost, čast i integritet akademskih građana. Bez toga nemamo više ništa.

ML: Sa nekih strana govori se o blokadi Univerziteta kao vidu političke borbe. Šta Vi mislite o tome?

To zavisi od studenata i od toga da li oni misle da to ima smisla ili ne. Studenti su rezervisani prema svojim nastavnicima. Nastavnici se čude zašto ih studenti ne podržavaju. Kada su se studenti bunili tek nekolicina nas je podržala studente. Sada studenti pitaju gde su bili nastavnici kada su im bili potrebni. Ja razumem studentske motive i voleo bih kada bi se oni promenili. Nema Univerziteta koji nije solidarno telo profesora i studenta, ako su oni odvojeni vi nemate pravi Univerzitet. U ovom trenutku mi nemamo ni akademsku zajednicu ni Univerzitet. U jednom društvu koje je totalno rastureno rasturena je i akademska zajednica. Ako bi se nešto promenilo, to bi me usrećilo. Ja sam veliki pobornik Granšijeve teze „pesimizam intelekta optimizam volje“. Dakle, treba sve uraditi da naša analiza intelektom napravljena bude pogrešna. Ako imamo dovoljno volje njom se i planina može pomeriti.

INTERVJU VODILI: Nikola Jevđević i Sanja Todorović

Ocenite tekst: