Lidl, Bangladeš i keruša Maša

Kada se na Guglu ukuca pojam društvene odgovornosti, izlazi niz stranica gde se poziva na odgovornost prema zaposlenima, zajednici i životnoj sredini – samo se imena kompanija menjaju. Odlično. Gde bi društvo bilo da nema društveno odgovornih kompanija?


Nedavno, komšiluk oko Lidlovog objekta na Adi zabrinulo je pitanje lutalice Maše, koja tu živi a čiji je boravak bio ugrožen izgradnjom. Naslutivši da će Maša postati nepoželjna, brižna sugrađanka pisala je menadžmentu Lidla. Svojim odgovorom Lidl je, javljaju Novosti, osvojio srca Čukaričana: Kao društveno odgovorna kompanija koja brine o zajednici u kojoj posluje i svojim komšijama, Lidl će za Mašu pronaći mesto na parceli i obezbediti joj novu kućicu. Dodatno, kompanija će osobama koje već godinama brinu o Maši obezbediti i određenu količinu hrane, kako bi svakoga dana imala kvalitetan obrok. Građani su potez nemačke kompanije pohvalili kao veliko delo i primer ostalim kompanijama.

Ali, ne lezi vraže – postoje nevladine organizacije i istraživači koji zaista proveravaju poslovanje multinacionalnih korporacija. Mnoge su žestoko kritikovane sa stanovišta društvene odgovornosti, a među njima i Lidl, nova zvezda srpske maloprodaje.

Kao deo najvećeg nemačkog trgovačkog koncerna Schwarz, Lidl je, uz britanski Tesco i francuski Carrefour, najveći lanac supermarketa u Evropi, sa godišnjim prometom od oko 40 milijardi evra. Profitabilnost obezbeđuje, što se kaže, ostvarivanjem vrednosti za kupce – ali i na kreativnije načine.

Međunarodna organizacija Clean Clothes Campaign ispitala je 2012. godine radne uslove u tekstilnim fabrikama odeće za lance Aldi i Lidl. Njihov izveštaj na 48 strana svedoči o različitim oblicima izrabljivanja, sprečavanja sindikalnog udruživanja i čak nasilja nad radnicima. Iste se godine i nemačka državna televizija ARD u dokumentarcu Der Lidl-Check osvrnula na, ispostavilo se, užasne radne uslove: nesnosno vruću proizvodnu halu, radnice bez propisane opreme i bez dopuštenja da koriste toalet. Dok su novinari sprovođeni halom, šef pogona se, misleći da razgovara sa budućim partnerima, hvalio kako su im plate radnika niže nego u regionu, zbog čega može ponuditi dobre uslove.

Da ovo, premda neodoljivo poznato, nije bio opis Srbije već Bangladeša svedoči i sledeće. Pre pet godina, u provinciji Daka, urušila se jedna višespratna tekstilna fabrika. Zbog niskih bezbednosnih standarda i nelegalnog dozidavanja tri sprata povrh postojećih pet, stradalo je 1.130 ljudi, a 2.438 je povređeno. Tu se proizvodila odeća za dvadeset devet lanaca, kao što su Benetton, Mango, Walmart i dr. Samo dvanaest kompanija priznalo je da su se njihovi proizvodi ovde šili, dok su ostale ceo događaj ignorisale ili negirale svoju povezanost. Ovo je najveća u nizu katastrofa u ovoj zemlji. Samo nekoliko meseci ranije i nekoliko kilometara dalje, izgorela je devetospratna fabrika i poginulo 112 osoba. Od desetak lanaca, za koje se u ovoj fabrici radilo, samo je C&A platio odštetu žrtvama.

Bangladeš je, sa svojih 163 miliona stanovnika, siromašna zemlja. Jedna od najvažnijih grana upravo je tekstilna industrija, dok se danas odeća nigde ne pravi jeftinije. Najveći je svetski izvoznik posle Kine, gde radnici već zarađuju preko četiri puta više. U Bangladešu se odeća proizvodi za najveće svetske modne i maloprodajne lance. Njihov izuzetno brz tempo poslovanja tera dobavljače da povećavaju svoju konkurentnost – a čime drugo nego uštedama na bezbednosnoj i radnoj opremi ili platama. Najveći kupac bangladeške robe je švedski H&M, koji je kao takav dobrim delom odgovoran za stanje u Bangladešu, ali i u Kambodži i Etiopiji, gde takođe imaju dobavljače.

Što se našeg Lidla tiče, ARD je bio objavio da se često i na domaće radnike vrši veliki pritisak, postavljanjem radnih normi koje se tokom radnog vremena ne mogu postići, zbog čega moraju da rade prekovremeno, čak bez nadoknade. Eto, i to se dešava.

U Nemačkoj.

Sve ovo, srećom, ne mora da ima veze sa Lidlom u Srbiji. Nešto drugo, ipak, može imati. Naime, 2014. godine međunarodno ekološko udruženje Greenpeace kritikovalo je upotrebu genetski modifikovane hrane pri uzgoju kokošaka koje su kasnije prodavane u Lidlu i drugim lancima. Takva piletina je povoljna. Međutim, koliko je drugi deo Lidlovog svetog trojstva jednostavno, bolje, povoljnije ispunjen – odnosno koliko je takvo meso kvalitetno – ostaje upitno.

Nije Lidl najgori na svetu. Jednostavno, priroda savremenog kapitalističkog sistema omogućava korporacijama da, bez skrupula, posredno i neposredno, jeftino eksploatišu radnu snagu. Da stvar bude još gora, one se kod kupaca uspešno profilišu kao društveno odgovorne kompanije, deformišući samo shvatanje pojma društvene odgovornosti.

Lepo je kada neka kompanija otvori košarkaški teren ili donira računarsku opremu školi. Još lepše je kada ne izbegava plaćanje poreza zemlji u kojoj stvara profit – a najlepše je kada zaposlenima obezbedi dostojanstvene uslove za život i rad.

Ako ništa drugo, barem je Maša zadovoljna.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: