Listen to Me Marlon

Svi smo mi glumci. Svako je prošao kroz trenutke u kojima misliš jedno i osećaš jedno, a ne pokazuješ to. To ti je gluma – kad dopustiš sebi da osetiš stvari, da osetiš ljubav ili ljutnju, mržnju, bes… Ljudima je vrlo teško da se na duže suoče sami sa sobom. Ti kriješ to što misliš, što osećaš; kriješ neki malecni aspekt svoje ličnosti, onaj ponosni ili zavidni ili ranjivi, i pretvaraš se da je sve u redu.“


Jedna od najuticajnijih ličnosti dvadesetog veka, muški ekvivalent Merilin Monro, dvostruki dobitnik Oskara za najboljeg glavnog glumca, rođen 3. aprila 1924. godine u Omahi (Nebraska, SAD), kao uzor mladih glumačkih naraštaja i jedna od najplaćenijih filmskih zvezda u Holivudu.

Ako ne znaš da živiš, onda i nisi živ
Marlon Brando (Omaha, 3. april 1924 – Los Anđeles, 1. jul 2004.) je najeminentnija ličnost dvadesetog veka, istorijska figura enormnih glumačkih mogućnosti, veličina koja je promenila način filmskog izražavanja, umetnik koga će se nesumnjivo sećati mnoge generacije. Marlon je rođen u porodici Marlona Branda starijeg i Doroti Penbejker Brando u Omahi. Brandova majka je radila u lokalnom pozorištu i tako je skrenula Brandovu pažnju na pozorište. Njegov otac, Brando stariji, radio je kao fotograf. Međutim, postoje brojne kontroverze u vezi sa korenima Marlonove porodice, naročito kada su u pitanju njegovi baka i deka. Porodica je dugo vremena živela u Njujorku. Kada je Marlon imao jedanaest godina, roditelji su mu se razveli. Njegova majka se ubrzo preselila u Kaliforniju, gde je živela sve do 1937. godine, kada se pomirilia sa bivšim suprugom i preselila u Ilinois. Brando je od malih nogu bio vešt imitator, pa je vrlo rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali. Imao je burno detinjstvo, ponavaljao je razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen. „Odabrao sam pet predmeta, pao četiri; posle sam uzeo četiri, pao sva četiri; pa sam uzeo tri, prošao dva. Zato su me poslali u –  kako se to zove? – čitaonicu. Čitao sam knjige u biblioteci. A tamo su čuvali stare brojeve „Nacionalne geografije“. Oduvek mi se sviđao ovaj kraj sveta“. Nazivali su ga briljantnim, sirovim, pažljivim, arogantnim, sebičnim. U šesnaestoj godini je upisan u vojnu školu Šatak u Minesoti, koju je pohađao i njegov otac. U vojnoj školi se istakao na pozorišnoj sceni pored svog živahnog temperamenta. Međutim, zbog nedoličnog ponašanja biva izbačen iz škole. Zapravo je postavio „bombu“ od petardi ispred vrata sobe jednog nastavnika, lakom za kosu povukao liniju odatle pa do sopstvenih vrata, upalio lak, i onda gledao kako gori i ostavlja izdajnički trag na drvenom podu. Brando je imao dve sestre, Džoslin i Frensis. Džoslin je prva započela glumačku karijeru, dok je Frensis napustila koledž u Kaliforniji kako bi se školovala u Njujorku. Marlon je u međuvremenu otputovao na istočnu obalu. Otac ga je u početku finansirao, pronašao mu je posao u trgovini, međutim, Marlon je već isplanirao svoje „školovanje“. Išao je u nekoliko škola glume, između ostalih i na New Schools Dramatic Workshop, gde je sa profesorkom Stelom Adler savladao tehniku sistema Konstantina Stanislavskog. Za Stelu je rekao da je bila „veoma prijatna žena, vrlo pronicljiva i ona me je usmeravala i pomagala mi na početku karijere“. Ona nije samo profesor glume, nego i profesor života. Stela je jednom prilikom rekla da Branda nije ničemu naučila, već da mu je samo otvorila vrata, a on ih je rušio nogom. Pokazivao je ljubav prema šminki, perikama, i stranim akcentima, a počeo je da uči francuski, filozofiju, ples, jogu. Nosio je uglavnom džins i majice kratkih rukava. Povremeno bi se zaposlio na nekim neobičnim mestima, kao što je posao noćnog čuvara ili liftboja, a često bi se prisećao kako je tokom leta kopao i kanale.  

Razmažena, temperamentna i tvrdoglava holivudska zvezda
Godina 1947. smatra se prelomnom za američkog glumca. Brando se proslavio ulogom Stenlija Kovalskog u predstavi „Tramvaj zvani želja“, Tenesija Vilijamsa, koju je režirao Elija Kazan. Zapravo, Brando je do ove uloge došao tako što se odvezao na audiciju u Masačusets, gde je Vilijams odmah prepoznao Branda u ulozi Stenlija, a tim povodom, sam Brando će u kasnijim godinama opisati pisanje Tenesija Vilijamsa. „Njegovi komadi su prelepi, efektni i poetični. On je tako neizmerno osetljiva i okrutno iskrena osoba. Ako postoje ljudi čija je duša čista, on je jedan od njih. On je važan čovek. Veoma hrabar čovek.“ Predstavom, Brando je diktirao jedan novi stil. Nosio je uske majice kratkih rukava, što je kasnije uticalo i na odevne kombinacije Elvisa Prislija. To je bilo drugo pojavljivanje na pozorišnoj sceni. Prvo je bilo u Sejvilu, kada je izbačen sa popisa glumaca zbog nedoličnog ponašanja, u predstavi „Truckline Cafe“, koja je doživela i komercijalni neuspeh. Međutim, predstavom „Tramvaj zvani želja“, Brando je postao revolucija svetske kinematografije, što će kasnije i potvrditi filmskom adaptacijom istoimene predstave. Brandov prvi nastup na filmu je bio u ulozi veterinara, zbog čega je za potrebe filma proveo mesec dana u krevetu u veterinarskoj bolnici. Već naredne godine, realizovana je i filmska adaptacija predstave „Tramvaj zvani želja“, za koju će Brando dobiti i prvo veliko odlikovanje, odnosno nominaciju – Oskar za najboljeg glavnog glumca. Poslednji nastup Branda na pozorišnoj sceni je bio 1953. godine, kada je zvanično započeta filmska karijera ovog glumca. 1954. godine je debitovao u filmu „Na dokovima Njujorka“, pri čemu je dobio Oskara za najboljeg glavnog glumca, u ulozi Terija Maloja. Počevši da se bavi filmskom produkcijom, Brandova želja za scenom je kulminirala. Bio je dvostruki dobitnik Oskara za najboljeg glavnog glumca: 1954. godine za film „Na dokovima Njujorka“, a drugi za ulogu u filmu „Kum“. Pored toga, nominovan je za još šest oskara. Dobio je dva Zlatna globusa, tri nagrade BAFTA i Kanske nagrade za najboljeg glumca. Američki filmski institut ga je proglasio za jednog od pet najvećih glumaca dvadesetog veka, što on zaista i jeste.

Indijanci u srcu
Marlon Brando se bavio pitanjima ljudskih prava skoro čitav život, počevši od jevrejske borbe za nezavisnost, preko borbe crnaca za jednaka prava, pa do položaja Indijanaca. „Ljudi nikada ne razmišljaju o Indijancima kao o ljudima koji imaju smisao za humor, ali oni su najurnebesniji ljudi koje sam ja u životu upoznao. Stalno tragaju za zabavom. Sarkastični su, cinični, zabavni na svim mogućim nivoima.“ Brando je otvoreno pričao o položaju Indijanaca, kao o narodu koji će biti izbrisan sa lica zemlje. Čitao je mnoštvo knjiga na temu potlačenosti. Bio je učlanjen u brojne grupe koje se bave pitanjima ravnopravnosti (i mnogo više od toga). Prevashodno je bio učlanjen u grupu „Nacionalni savet indijanske omladine“, da bi prisustvovao njihovim sastancima i kroz susrete postao veoma zainteresovan za njihov svet. „Mene šokira to što možemo da konstantno nastojimo da izbrišemo čitav jedan narod s lica ove zemlje, a da svet ne sazna za prikriveno istrebljivanje koje traje dve stotine godina. Kako je moguće da možemo to da radimo dok u isto vreme isisavamo život iz jedne starosedelačke kulture koja je postojala na ovoj zemlji?

„Beskorisno je žaliti u životu. To je stvar prošlosti. Sve što imamo je sada“.

Američka vlada je u njih pucala, ubijala ih dakle, izgladnjivala, nastojala da im slomi duh. Stidim se što sam Amerikanac i što gledam ljudska bića ista kao ja koja, ako ljudska prava išta znače, imaju svako pravo na zemlji na kojoj žive, i više zemlje nego što imaju.“ Smatrao je da su zahtevi Indijanaca vrlo jednostavni− žele svoje zakone koji će važiti na indijanskoj teritoriji, žele povećanje teritorije koja im je ukradena i žele da se njihovi mirovni ugovori priznaju. „Žele suverenitet, prava na lov i ribolov, ukidanje poreza. Žele da žive svoje živote onako kako oni smatraju da treba.“ Takođe, Brando biva uhapšen 1964. godine u Vašingtonu jer je učestvovao u pecanju organizovanom povodom prava Indijanaca na reke. Godine 1975. se pridružio grupi Menomi Indijanaca koji su zauzeli jedan manastir u državi Viskonsin, u pokušaju da povrate tapiju na zemlju koja je nekada pripadala njima. U toj gužvi je došlo i do obračuna. Učestvovao je i u Najdužem maršu koji počeo u Kaliforniji i završio se u Vašingtonu. Veliki deo života je posvetio ljudskim pravima, smatrajući da je američka vlada zaista želela da Indijanci nestanu s lica zemlje. Samim tim, Brando je i odbio Oskara za najboljeg glumca u filmu „Kum“ jer je položaj Indijanaca prikazan na način koji se nikako nije uklapao u Brandov scenario.

…Tražio sam sebe i ljubav
„Marlon Brando, moja ljubav, moja patnja“, reči su Tarite Teripaja. Nadaleko je bio poznat po svom šarmu. Svojom agresivnom dopadljivošću, i izrazitom muževnošću, razbio je mit o uglađenom, dekadentnom džentlmenu kao idealu muške lepote, tako da je postao „Marlon zvani želja“. Povezivali su ga sa Merilin Monro, Vivijen Li, ali je sam Brando živeo veoma burno i može se reći da se zaista trudio u tom poduhvatu. Prvi put se oženio 1957. godine britanskom glumicom Anom Kafši. Brak je trajao dve godine, a Ana je krajem sedamdesetih objavila autobiografiju „Brando za doručak“. Ana je Branda opisala kao „sredovečnog hipohondra i egomanijaka“ koji ju je psihički i fizički maltretirao. Drugi brak nastupio 1960. godine, sa meksičkom glumicom Movitom Kastaneda, koji je i pored Marlonovih turbulencija trajao osam godina, pri čemu su, nakon razvoda, ostali u prijateljskim odnosima. Konačno, treći brak Marlona Branda je uspeo da dokaže da ipak sudbonsna i platonska ljubav postoji. Dok je na Tahitiju snimao „Pobuna na brodu Baunti“, upoznao je svoju partnerku, devetnaestogodišnju Taritu. Tarita se po mnogo čemu izdvajala od bivših Marlonovih miljenica, a to je dokazala time što je ostala da živi na Tahitiju kada su se venčali. „Nisam želela da živim na mestu gde sam znala da ću biti nesrećna.“ Pre nego što su dobili prvo dete, Brando je, kao i svojim prethodnim ljubavima, zabranio da mu govore da ga vole. „Pre nego što smo dobili prvo dete, Marlon mi je zabranio da mu kažem da ga volim. A to je inače zabranjivao svim ženama sa kojima je bio. Obećala sam da to nikada nikada neću uraditi i obećanje nisam prekršila, ali on jeste.“ Smatra se da je Brando imao više od jedanaestoro dece, a pojedini podaci govore da ih je imao čak šesnaestoro. Po svemu sudeći, Brandov život je bio nesvakidašnji, počevši od uloge mladog buntovnika, do nervnog rastrojstva, pri čemu nikada nije pronašao svoju mirnu luku. Umro je 1. jula 2004. godine u osamdesetoj godini života. Kao uzrok smrti su navedeni njegovi dugogodišnji problemi sa disajnim organima ali i srčani problemi, dijabetes i rak jetre. Brando će ostati upamćen ne samo kao glumac, već kao neko ko je širio neizmernu toplinu i ljubav, prvenstveno ljubav prema sceni. U 2019. godini se očekuje snimanje filma o životu i radu Branda, pod nazivom „Valcer sa Brandom“, a laskavu ulogu će dobiti glumac Bili Zejn. Nama preostaje samo da sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo kako će Bili da pomiri suprotnosti Brandove ličnosti, a do tada da uživamo u istorijskim filmovima Marlona Branda.

AUTORKA: Tanja Isailović

Ocenite tekst: