Ljudi na rinfuz

Kako je u Srbiji živeti kao migrant, Rom, Srbin? Koliko je moguće i poželjno između navedenih staviti znak jednakosti? Pričala sam sa ovima, onima, mojima i tvojima, i došla do nestvarnih, ali realnih priča koje  ovi „jednaki“ ljudi u našoj ravnopravnoj državi žive.


 Koliko je lagodno ovde živeti znamo kada se suočimo sa brojnim problemima u otprilike svim aspektima života; toliko da je neverovatno i misliti o dolivanju dodatnih problema koji se javljaju zbog različitih pigmenata u koži. Ali, istina je, takvi problemi postoje. Guramo ih pod tepih kad god možemo, skrećemo pogled, mrštimo se, žmurimo, pravdamo ili kritikujemo, ali ipak na kraju dana na spavanje odlazimo bez svih tih tereta sa kojima drugi žive ili, bolje rečeno, preživljavaju.


Može li se iz kože?
Ljudi nisu upoznati sa pravim stanjem, ali to ih ne sprečava da pričaju. Pričaju o obezbeđenom gradskom prevozu migranata smeštenih u Obrenovcu? Nevidljivim autobusom su se samo tužno provozale mnogobrojne priče o izbacivanju od strane kontrole bez pitanja da li putnik ima kartu, priče o nepuštanju u autobus uz reči vozača koji je umeo reći samo „No, no”. A migranti ćute, ćute i ustaju, ustupaju mesto ženama, starijima, dobiju smešak ili čudni pogled, jer, gde li su mogli da se nauče takvoj kulturi. Istoj kulturi učeni su i migranti koji dobacuju devojkama na ulici, tuku se i kradu. Kao u svakom društvu tu su dobri i loši,  ljudi koji imaju izbor i koji svakog dana iznova odlučuju o svom ponašanju, svako za sebe. Možda je najveća prepreka ravnopravnosti to što generalizujemo i etiketiramo ljude gurajući ih u isti koš  prema njihovom poreklu.

„Pravi primer ti je na mom poslu, koliko god da sam dobar i koliko god da dam sebe opet ću biti u senci kolega.”

Ljudi pričaju o Romima, ništa lepše, manje slobodnije, nerado priznaju da mrze. Pričaju da prose, kradu, neuredni su. Uzimajući u obzir da ljudi prose i kradu iz različitih pobuda, možemo ispitati i da li svi mi mirišemo lepo. To je već odgovor koji znate. Videla sam zle i loše ljude, ali nikad nisam videla da ih nešto u njihovoj koži tera da budu takvi kakvi su. Videla sam hrabre koji se bore za sebe, školuju se, traže posao, bore sa svim problemima koje život prosipa na njih. Osetila sam koliko ih boli što moraju da se pravdaju za svakog sa kojim dele samo boju kože. Živimo sa uverenjem da svašta nešto znamo. Znamo li koliko devojčica tamo negde plače zato što je neko mislio da je „kul” i dao sebi za pravo da je ponizi neistinom zasnovanom na stereotipima? Znamo li koliko Roma radi u firmama u kojima nikada neće napredovati do pozicije na kojoj bi bili u kontaktu sa klijentima, odnosno na kojoj bi neko mogao da ih vidi?

Au što je škola zgodna
Država budućim srednjoškolcima romske pripadnosti dodeljuje dodatne bodove prilikom upisa, nekada u fiksnom iznosu od 30 poena, a sada proporcionalno ostvarenom proseku ocena. Šta time dobijaju? Poene koje nisu zaslužili i mržnju ostalih učenika koju takođe nisu zaslužili. Da li su zahvalni na tome? Uglavnom ne. „Imala sam situaciju pri upisu u srednju školu. Nisu hteli da me prime jer su videli šta sam. Njihova rečenica je bila: “Tebe će ovde vukovci da pojedu, ne bismo ti preporučili da upisuješ ovu školu”. Pritom su nas sklonili gde nas neće niko videti i bili arogantni sve dok nisu čuli da su nas poslali iz kancelarije za mlade.” Nakon telefonskog poziva iz pomenute kancelarije upućenog direktoru škole, nije bilo problema za upis, međutim, nestala je želja s obzirom na samu pomisao šta se u tom okruženju dalje može očekivati.

Jednim pogledom ti rušiš me i daješ snagu mi da ustanem
Na pitanje šta im najviše smeta, odgovaraju: „Kada ljudi osuđuju Rome, jer postoje oni koji uče, ponašaju se kulturno i žele da uspeju u životu, a postoje i oni koji daju lošu sliku o nama. I onda ljudi više gledaju te loše i imaju loše mišljenje. Iskreno, dosta Roma treba da se promeni, jer iskorišćavaju to što jesu i ne trude se da svojim trudim uspeju, nego čekaju da im drugi daju.”

Ono što sam saznala iz priča i migranata i Roma jeste da vrlo dobro znaju šta da očekuju od ljudi, da li će ih prihvatiti, ignorisati ili nešto gore, jednostavno čitaju u očima. Ne, nemaju natprirodne moći, samo su često kroz život gledali oči mržnje i osude uprte ka njima, tako da uvek u masi ljudi prepoznaju topli, iskren pogled prijateljstva. A kad ih već upoznaš, oni postaju savršeni saputnici u gradskom saobraćaju, pravi prijatelji, a nekad i porodica.

Kao put do ravnopravnosti moji sagovornici predlažu organizovanje manifestacija na kojima bi se ljudi upoznavali sa kulturom i istinskim karakterom nacionalnih manjina kako bi se srušile predrasude i stvorio prostor za razumevanje. Kao rešenje vide i bolje reagovanje države u primeni svih zakona i pravila koja sada u većini slučajeva služe kao mrtvo slovo na papiru, jer obećane pomoći o kojima svi pričaju niko nije video. Dakle, bolja izvršna vlast i pre svega razumevanje, pa možda i mi shvatimo da je lepo što smo različiti i da ljude ne treba trpati u kalupe, seći i doterivati, već prihvatiti ih ravnopravne i nejednake.

AUTORKA: Sara Jovanović

Ocenite tekst: