Maestro moderne šansone


Nije bitno ono što ja radim. To nema nikakvu težinu. Međutim, ne bi bilo dobro ni ćutati. Najvažnije je nešto reći, u suprotnom ste kukavica. Inače se ne bih sebi dopao. Mada nisam mnogo ni zadovoljniji svojim pevanjem. Ali, ponekad ne znate šta da radite. Sumnjate i pomislite vredi li živeti takav život, jer to je zaista iscrpljujuće.


Simpatični teatralni Belgijanac Žak Brel, oštar na jeziku i neponovljiv na sceni, veliča se i smatra, sasvim zasluženo, rodonačelnikom moderne šansone. Rođen je u Sharbeku, belgijskoj opštini, 8. aprila 1929. godine, a opisivan je kao „čovek koji je voleo izazove i uvek nosio lepa odela.“

Ovaj glumac, kantautor i prvenstveno poeta, komponovao je uglavnom na francuskom jeziku, ali je njegov snažan uticaj doveo do toga da su mnogi pevači poput Dejvida Bouvija, Frenka Sinatre i Reja Čarlsa snimili prevedene verzije njegovih pesama. Jedinstveni i snažni scenski nastupi, teatralno izvođenje pesama i ciničan ton nisu publiku ostavili ravnodušnom. Popularnost je stekao prvenstveno u Belgiji, zatim u Francuskoj, a kasnije i u ostatku sveta. Prodao je preko 25 miliona ploča zaradivši mesto trećeg najprodavanijeg umetnika svih vremena u Belgiji. Vrhunac karijere uključivao je turneje od po 10 meseci  godišnje.

Talentom nije ostavio samo traga u muzici, već i u sedmoj umetnosti. Film koji je režirao, „Daleki zapad“ , bio je nominovan za Zlatnu palmu na Kanskom festivalu 1973. godine.

Detinjstvo, dečaštvo, mladost
Mladi Žak Brel nije pokazao veliku sklonost ka većini školskih predmeta, osim ka francuskom jeziku i društvenim predmetima, gde se njegov talenat za pisanje, naročito pesama, polako otkrivao. Njegov otac Romen radio je kao pomoćnik direktora u fabrici kartona u kojoj je zaposlio i sina; za Žaka je ovo bio rutinski posao za koji nije pokazao veliku zainteresovanost.

Pesme piše i izvodi među svojim prijateljima, svojom porodicom i u briselskim kabaretskim krugovima gde su njegovi emotivni nastupi ostavili veliki utisak. Pre nego što je ostvario veći uspeh, pevao je i glumio u katoličkoj organizaciji čiji je član bio. Sa 23 godine po prvi put nastupa na lokalnoj radio stanici, a već sledeće godine potpisuje svoj prvi ugovor sa izdavačkom kućom. Uskoro se seli u Pariz, gde je započela borba sa oštrim kritičarima i publikom. Sve u životu, napustio je radi pesme. Smatrao je da će „brzo i uludo“ ostariti i da će svojoj porodici i ženi postati nepodnošljiv. Do kraja 1954. godine izdao je album Jacques Brel et ses Chansons (Žak Brel i njegove pesme) sa najvećim hitom Quand on n’a que l’amour (Kada nemamo ništa osim ljubavi). Turneje prerastaju u svetske turneje, gde nakon velikog buma u Francuskoj slede  Rusija, SAD, Kina i Afrika. Smatra se da postoji 1400 različitih verzija njegove pesme Ne me quitte pas (Ne ostavljaj me) i to na 52 jezika. Njegov poslednji album prodat je u preko milion primeraka samo u pretprodaji.

Au revoir
Početkom šezdesetih, njegove pesme dobijaju drugačiji ton− postaju mračnije i oštrije. Pevao je o smrti, siromaštvu, starosti, cinizmu, ljubavima, prijateljima, sarkastično prikazujući tadašnje društvo. Do 1966. godine veliki broj turneja i opterećenost poslom uzeli su maha. Smatrao je da nema više šta da pruži svetu muzike. Život je za njega postao rutina− nije želeo da pravi koncerte, već su ga okupirale druge stvari, što se i jasno videlo kroz izjave poput: „Ako nastavim, to će biti varanje, da prepevam stare pesme, da ih obrađujem… Šta bi se onda dogodilo? Živeo bih mirno, srećno i ponekad pevao, što nije zabavno. Bez borbe nema uzbuđenja, volim da se plašim i učim.“

Priča se da je na početku svoje karijere nastupao za 50 franaka i dva viskija.

Odluku o povlačenju sa scene doneo je na jednoj od poslednjih turneja u Francuskoj, uprkos svetskoj slavi i ogromnoj i vernoj publici. Zbog te iste publike se, na svojim poslednjim koncertima održanim u rodnoj Belgiji i Parizu, po nekoliko puta vraćao na binu kako bi se poklonio, što nije bilo uobičajeno za njega. Poslednji koncert održan je 1. novembra 1966. godine u muzičkoj dvorani „Olimpija”, na kojoj je i započeo svoje prve muzičke korake. Nakon nastupa  usledile su ovacije na koje je odgovorio, izašavši pred publiku u bademantilu, sa „Ovo je dokaz petnaestogodišnje ljubavi. Hvala vam.“ Nikada nije pevao pesme koje nije lično napisao.

Želja za promenama i novim iskustvima nije mu davala mira. Svoj život krajem šezdesetih godina posvećuje filmu, snimajući muziku za njih.

Početak i kraj
Kraj koncerata nije značio kraj muzičke karijere. U poslednjoj deceniji života snimio je još četiri albuma. Iako su turneje stale, njegove pesme su nastavile dalje. Ni teška bolest nije ga zaustavila u njegovim snovima. Život nakon scene posvetio je velikoj ljubavi, krstarenju, a ostatak života proveo je na Markiskim ostrvima (grupa ostrva u Francuskoj Polineziji), iako takva klima nije bila pogodna za njegovo zdravstveno stanje. Poslednji album Les Marquises snimljen je 1977. godine, a  godinu dana kasnije umire sa samo 49 godina. Žak Brel je bio više od običnog pevača, bio je čovek rođen za scenu koja nažalost nije uspela da ga doživi još duže.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: